Poglavlje 1. Narednik Garde. Poglavlje počinje biografijom Petra Grineva: njegov otac je služio, otišao u penziju, u porodici je bilo 9 djece, ali svi osim Petra umrli su u djetinjstvu. Čak i prije svog rođenja, Grinev je bio upisan u Semenovski puk. Do punoljetstva se smatralo da je na odmoru. Dječaka odgaja ujak Savelich, pod čijim vodstvom Petrusha savladava rusku pismenost i uči da procjenjuje zasluge psa hrta. Kasnije mu je dodijeljen Francuz Beaupré, koji je dječaka trebao podučavati "francuskim, njemačkim i drugim naukama", ali on nije školovao Petrušu, već je pio i išao okolo s djevojčicama. Otac to ubrzo otkriva i izbacuje Francuza. Kada Petru bude sedamnaest godina, otac ga šalje da služi, ali ne u Sankt Peterburg, kako se njegov sin nadao, već u Orenburg. U oproštajnim riječima svom sinu, otac mu kaže da se pobrine za „opet svoju haljinu, ali čast od malih nogu“. Po dolasku u Simbirsk, Grinev u kafani sreće kapetana Zurina, koji ga uči da igra bilijar, napije ga i osvaja 100 rubalja od njega. Grinev se „ponašao kao dečak koji se oslobodio“. Sljedećeg jutra Zurin traži dobitak. Grinev, koji želi pokazati svoj karakter, prisiljava Savelicha, uprkos njegovim protestima, da izda novac i posramljen napušta Simbirsk.
Poglavlje 2 Savjetnik. Na putu, Grinev traži od Savelicha oprost za njegovo glupo ponašanje. Na putu ih uhvati snježna oluja. Oni zalutaju. Susreću čovjeka čija "oštrina i suptilnost instinkta" zadivljuju Grineva; čovjek traži da ih otprati do najbliže kuće. U vagonu Grinev sanja da stiže na imanje i zatiče svog oca blizu smrti. Petar mu prilazi za blagoslov i umjesto oca ugleda čovjeka s crnom bradom. Majka Grineva uvjerava ga da je to njegov zatvoreni otac. Čovek skoči, počne da zamahuje sekirom, soba je ispunjena leševima. Čovjek se smiješi Petru i zove ga za blagoslov. U gostionici, Grinev gleda u savjetnika. “Imao je oko četrdeset godina, prosječne visine, mršav i širokih ramena. Njegova crna brada pokazivala je sijede pruge, živa velike oči pa su pobegli. Lice mu je imalo prilično prijatan, ali nevaljao izraz. Kosa mu je bila ošišana u krug, na sebi je imao pohabani vojni kaput i tatarske pantalone.” Savjetnik razgovara sa vlasnikom „alegorijskim jezikom“: „Uletio sam u baštu, kljuvao konoplju; Baka je bacila kamenčić, ali ga je promašila.” Grinev donosi savjetniku čašu vina i daje mu kaput od zečje ovčje kože. Iz Orenburga, stari prijatelj njegovog oca Andrej Karlovič R. šalje Grineva da služi u tvrđavi Belogorsk (40 versta od grada).
Poglavlje 3 Tvrđava. Tvrđava liči na selo. Za sve je zadužena razumna i ljubazna starica, komandantova žena Vasilisa Egorovna. Sledećeg jutra Grinev upoznaje Alekseja Ivanoviča Švabrina, mladog oficira „niskog rasta, tamnog lica i izuzetno ružnog, ali izuzetno živahnog“. Švabrin je prebačen u tvrđavu na dvoboj. Švabrin priča Grinevu o životu u tvrđavi, opisuje komandantovu porodicu, a posebno nelaskavo govori o kćeri komandanta Mironova, Maši. Švabrin i Grinev su pozvani na večeru kod komandantove porodice. Usput, Grinev vidi „obuku“: komandant Ivan Kuzmič Mironov komanduje vodom invalida. I sam je obučen u kačket i kineski ogrtač.
Poglavlje 4 Duel. Grinev postaje veoma vezan za komandantovu porodicu. Unaprijeđen je u oficira. Grinev puno komunicira sa Švabrinom, ali ga sve manje voli, a posebno njegove zajedljive opaske o Maši. Grinev posvećuje Maši osrednje ljubavne pjesme. Švabrin ih oštro kritizira i vrijeđa Mašu u razgovoru s Grinevom. Grinev ga naziva lažovom, Švabrin traži satisfakciju. Prije dvoboja, po naređenju Vasilise Jegorovne, bivaju uhapšeni, djevojka iz dvorišta Palaška im čak oduzima mačeve. Nakon nekog vremena, Grinev od Maše saznaje da joj se Švabrin udvarao, ali je ona odbila (ovo objašnjava Švabrinovu upornu klevetu prema djevojci). Duel se nastavlja, Grinev je ranjen.
Poglavlje 5 Ljubav. Maša i Savelić brinu o ranjenima. Grinev zaprosi Mašu. Piše pismo roditeljima. Švabrin dolazi u posjetu Grinevu i priznaje da je sam kriv. Grinevov otac uskraćuje sinu blagoslov (i on zna za dvoboj, ali ne od Savelicha. Grinev odlučuje da je Švabrin rekao njegovom ocu). Maša izbjegava Grineva, ne želi vjenčanje bez pristanka roditelja. Grinev prestaje da posećuje kuću Mironovih i gubi duh.
Poglavlje 6 Pugačevizam. Komandant dobija obaveštenje o razbojničkoj bandi Emeljana Pugačova koja napada tvrđavu. Vasilisa Egorovna sve saznaje, a glasine o napadu proširile su se tvrđavom. Pugačov poziva neprijatelja da se preda. Jedna od molbi pada u ruke Mironova preko zarobljenog Baškira koji nema nos, uši ili jezik (posledice mučenja). Ivan Kuzmič odlučuje da Mašu pošalje iz tvrđave. Maša se oprašta od Grineva. Vasilisa Egorovna odbija da ode i ostaje sa mužem.
Poglavlje 7 Početak. Noću kozaci odlaze Belogorska tvrđava pod zastavom Pugačova. Pugačevci napadaju tvrđavu. Komandant i malobrojni branioci Tvrđave se brane, ali snage su nejednake. Pugačov, koji je zauzeo tvrđavu, organizuje "suđenje". Ivan Kuzmich i njegovi drugovi su pogubljeni (obješeni). Kada dođe red na Grinjeva, Savelič se baci pred noge Pugačovu, moleći ga da poštedi „gospodarovo dete“ i obećava otkupninu. Pugačev se slaže. Stanovnici grada i vojnici garnizona zaklinju se na vjernost Pugačovu. Nagu Vasilisu Jegorovnu izvode na trem i ubijaju. Pugačev odlazi.
Poglavlje 8 Nepozvani gost. Grineva muči pomisao na Mašinu sudbinu... Skriva je sveštenik, od koga Grinev saznaje da je Švabrin prešao na stranu Pugačova. Savelich kaže Grinevu da je prepoznao Pugačova kao savjetnika. Pugačev zove Grineva kod sebe. Grinev odlazi. “Svi su se jedni prema drugima odnosili kao drugovi i nisu pokazivali neku posebnu prednost prema svom vođi... Svi su se hvalili, iznosili svoje mišljenje i slobodno izazivali Pugačova.” Pugačevci pjevaju pjesmu o vješalima. Pugačovljevi gosti se razilaze. Licem u lice, Grinev iskreno priznaje da Pugačova ne smatra carem. Pugačov: „Zar nema sreće za odvažne? Nije li Grishka Otrepiev vladao u stara vremena? Misli šta želiš o meni, ali ne ostavljaj me iza sebe.” Pugačov pušta Grineva u Orenburg, uprkos činjenici da je obećao da će se boriti protiv njega.
Poglavlje 9 Odvajanje. Pugačev naređuje Grinevoj da obavijesti guvernera Orenburga da će Pugačevci biti u gradu za nedelju dana. Sam Pugačov napušta Belogorsku tvrđavu, ostavljajući Švabrina kao komandanta. Savelič daje Pugačovu „registar“ opljačkane lordove robe, Pugačov ga, u „napadu velikodušnosti“, ostavlja bez pažnje i bez kazne. On favorizuje Grineva sa konjem i bundom s ramena. Maša se razboli.
Poglavlje 10 Opsada grada. Grinev odlazi u Orenburg da poseti generala Andreja Karloviča. Na vojnom vijeću “nije bilo nijedno vojno lice”. “Svi zvaničnici su govorili o nepouzdanosti trupa, o nevjeri sreće, o oprezu i slično. Svi su vjerovali da je razumnije ostati pod okriljem topova iza snažnog kamenog zida nego iskusiti sreću oružja na otvorenom polju.” Zvaničnici nude podmićivanje Pugačovljevih ljudi (stavljajući visoku cijenu na njegovu glavu). Pozornik donosi Grinevu pismo od Maše iz Belogorske tvrđave (Švabrin je prisiljava da se uda za njega). Grinev traži od generala da mu da četu vojnika i pedeset kozaka da očisti Belogorsku tvrđavu. General, naravno, odbija.
Poglavlje 11. Pobunjeno naselje. Grinev i Savelich idu sami da pomognu Maši. Na putu ih zgrabe Pugačevljevi ljudi. Pugačov ispituje Grineva o njegovim namerama u prisustvu svojih pouzdanika. Grinev priznaje da će spasiti siroče od Švabrinovih potraživanja. Povjerenici predlažu da se obračunaju ne samo sa Švabrinom, već i sa Grinevom - objesiti obojicu. Pugačev se prema Grinevu odnosi sa očiglednim saosećanjem („dug se plaća u dobroj nameri“), obećava da će ga oženiti Mašom. Ujutro, Grinev odlazi u tvrđavu u Pugačovljevim vagonima. U poverljivom razgovoru, Pugačov mu kaže da bi želeo da ide u Moskvu, „moja ulica je skučena; Imam malo volje. Moji momci su pametni. Oni su lopovi. Moram držati uši otvorene; pri prvom neuspehu, mojom će glavom otkupiti svoj vrat.” Pugačov priča Grinevu kalmičku priču o orlu i gavranu (gavran je kljucao strvinu, ali je živeo do 300 godina, a orao je pristao da umre od gladi, „bolje je napiti se živom krvlju“, ali ne jesti strvinu, “i šta će onda Bog dati”).
Poglavlje 12 Siroče. U tvrđavi Pugačov saznaje da se Švabrin ruga Maši, izgladnjujući je. Pugačov "voljom suverena" oslobađa djevojku i želi je odmah udati za Grineva. Švabrin otkriva da je kćerka kapetana Mironova. Pugačov odlučuje da „izvrši, pa pogubi, milost, pa milost” i pušta Grineva i Mašu.
Poglavlje 13 Hapšenje. Na putu iz tvrđave, vojnici hapse Grineva, pogrešno ga smatraju Pugačevom i odvode ga svom nadređenom, za koga se ispostavilo da je Zurin. Po njegovom savjetu, Grinev odlučuje poslati Mašu i Savelicha svojim roditeljima i nastaviti da se bori sa sobom. “Pugačov je poražen, ali nije uhvaćen” i okupio je nove odrede u Sibiru. Progoni ga, uhvate ga, rat se završava. Zurin dobija nalog da uhapsi Grineva i pošalje ga pod stražom u Kazanj u Istražnu komisiju u slučaju Pugačov.
Poglavlje 14 Presuda. Prema Švabrinovim optužbama, Grinev je osumnjičen da je služio Pugačovu. Grinev je osuđen na progonstvo u Sibiru. Grinevovi roditelji su postali veoma vezani za Mašu. Ne želeći da zloupotrebi njihovu velikodušnost, Maša odlazi u Sankt Peterburg, zaustavlja se u Carskom Selu, sreće caricu u bašti i traži milost od Grinjeva, objašnjavajući da je zbog nje došao u Pugačov. Na audijenciji, carica obećava da će urediti Mašinu sudbinu i oprostiti Grinevu. Grinev je pušten iz pritvora. Bio je prisutan na pogubljenju Pugačova, koji ga je prepoznao u masi i klimnuo mu glavom, koja je minut kasnije, mrtva i krvava, pokazana narodu.
Varijanta sažetka priče "Kapetanova kći"2
Roman je zasnovan na memoarima pedesetogodišnjeg plemića Petra Andrejeviča Grinjeva, koje je on napisao za vreme cara Aleksandra i posvećenih „pugačevizmu“, u kojem je sedamnaestogodišnji oficir Petar Grinev zbog „ čudan splet okolnosti”, nevoljno je učestvovao.
Petr Andreevich sa mala ironija prisjeća se svog djetinjstva, djetinjstva plemenite mladosti. Njegov otac Andrej Petrovič Grinev u mladosti je „služio pod grofom Miničem i povukao se kao premijer 17. Od tada je živio u svom selu Simbirsk, gdje se oženio djevojkom Avdotjom Vasiljevnom Yu., kćerkom tamošnjeg siromašnog plemića.” U porodici Grinev bilo je devetoro djece, ali su sva Petrušina braća i sestre "umrli u djetinjstvu". „Majka mi je još uvek bila stomak“, priseća se Grinev, „pošto sam već bio upisan u Semenovski puk kao narednik.“ Od pete godine o Petruši se brine stremen Savelič, koji mu je dodeljeno zvanje ujaka „zbog njegovog trezvenog ponašanja“. „Pod njegovim nadzorom, u svojoj dvanaestoj godini, naučio sam rusku pismenost i mogao vrlo razumno da procenim svojstva psa hrta.” Tada se pojavio učitelj - Francuz Beaupré, koji nije razumio "značenje ove riječi", jer je u svojoj domovini bio frizer, a u Pruskoj je bio vojnik. Mladi Grinev i Francuz Beaupre brzo su se slagali, i iako je Beaupre ugovorom bio obavezan da predaje Petrušu „francuski, nemački i sve nauke“, on je više voleo da uskoro uči od svog učenika „da ćaska na ruskom“. Grinevovo obrazovanje završava protjerivanjem Beauprea, koji je osuđen za rasipništvo, pijanstvo i zanemarivanje dužnosti učitelja. Do svoje šesnaeste godine Grinev živi “kao maloljetnik, juri golubove i igra se preskoka sa dvorišnim dječacima”. U svojoj sedamnaestoj godini, otac odlučuje da sina pošalje da služi, ali ne u Sankt Peterburg, već u vojsku da „njuši barut“ i „vuče remen“. Šalje ga u Orenburg, upućujući ga da vjerno služi „kome se zaklinješ“ i da se prisjeti poslovice: „Čuvaj opet svoju haljinu, ali čuvaj svoju čast od malih nogu“. Sve "svetle nade" mladog Grineva za uživajte u životu u Sankt Peterburgu srušio, naprijed je ležala „dosada u gluvoj i udaljenoj strani“. Približavajući se Orenburgu, Grinev i Savelich su pali u snježnu mećavu. Slučajna osoba koja se sretne na putu vodi vagon, izgubljen u snježnoj mećavi, do ivice. Dok se vagon "tiho kretao" prema kući, Pjotr Andrejevič je usnio užasan san, u kojem je pedesetogodišnji Grinev vidio nešto proročansko, povezujući to sa "čudnim okolnostima" svog kasniji život. Čovek sa crnom bradom leži u krevetu oca Grineva, a majka, koja ga zove Andrej Petrovič i „podmetnuti otac“, želi da mu Petruša „ljubi ruku“ i traži blagoslov. Čovjek zamahuje sjekirom, soba se puni mrtvim tijelima; Grinev se spotiče o njih, sklizne u krvave lokve, ali njegov „strašni čovek“ „ljubazno doziva“, govoreći: „Ne bojte se, dođite pod moj blagoslov“. U znak zahvalnosti za spas, Grinev daje „savjetniku“, koji je prelako odjeven, svoj kaput od zečje ovčje kože i donosi mu čašu vina, na čemu mu se zahvaljuje niskim naklonom: „Hvala, vaša visosti! Neka te Gospod nagradi za tvoju vrlinu.” Grinevu je izgled „savjetnika“ izgledao „izvanredan“: „Imao je oko četrdeset godina, prosječne visine, tanak i širokih ramena. Njegova crna brada pokazivala je sijede pruge; živahne velike oči su stalno trčale okolo. Njegovo je lice imalo prilično prijatan, ali nevaljao izraz.” Tvrđava Belogorsk, u koju je Grinev poslan iz Orenburga da služi, dočekuje mladića ne strašnim bastionima, kulama i bedemima, već se ispostavlja da je selo okruženo drvenom ogradom. Umesto hrabrog garnizona tu su invalidi koji ne znaju gde je levica a gde Desna strana, umjesto ubojite artiljerije nalazi se stari top pun smeća. Komandant tvrđave Ivan Kuzmič Mironov je oficir „od dece vojnika“, čovek neobrazovan, ali pošten i ljubazan. Njegova supruga Vasilisa Egorovna u potpunosti upravlja time i na poslove službe gleda kao na svoje. Ubrzo Grinev postaje "domaći" za Mironove, a i sam se "neprimjetno vezao za dobru porodicu". U ćerki Mironovih Maši, Grinev je „pronašao razboritu i osetljivu devojku“. Služba ne opterećuje Grineva, zanima ga čitanje knjiga, vežbanje prevoda i pisanje poezije. U početku se zbližava s poručnikom Švabrinom, jedinom osobom u tvrđavi blizu Grineva po obrazovanju, godinama i zanimanju. Ali ubrzo su se posvađali - Švabrin je podrugljivo kritizirao ljubavnu "pjesmu" koju je napisao Grinev, a sebi je dozvolio i prljave naznake o "karakteru i običajima" Maše Mironove, kojoj je ova pjesma bila posvećena. Kasnije, u razgovoru s Mašom, Grinev će saznati razloge uporne klevete kojom ju je Švabrin proganjao: poručnik joj se udvarao, ali je odbijen. „Ne sviđa mi se Aleksej Ivanovič. Veoma mi je odvratan - priznaje Maša Grinevu. Svađa se rješava dvobojom i ranjavanjem Grineva. Maša se brine o ranjenom Grinevu. Mladi ljudi priznaju jedni drugima „sklonost svojih srca“, a Grinev piše pismo svešteniku, „tražeći roditeljski blagoslov“. Ali Maša je beskućnica. Mironovi imaju „samo jednu dušu, devojku Palašku“, dok Grinjevi imaju tri stotine duša seljaka. Otac zabranjuje Grinevu da se oženi i obećava da će ga prebaciti iz Belogorske tvrđave „negde daleko“ kako bi „gluposti“ nestale. Nakon ovog pisma, Grinevu je život postao nepodnošljiv, on pada u sumornu sanjarenje i traži samoću. “Bojao sam se da ću ili poludjeti ili pasti u razvrat.” I samo su „neočekivani incidenti“, piše Grinev, „koji su imali važan uticaj na ceo moj život, iznenada su zadali moju dušu snažan i blagotvoran šok. Početkom oktobra 1773. primio je komandant tvrđave tajna poruka o donskom kozaku Emeljanu Pugačovu, koji je, predstavljajući se kao „pokojni car Petar III“, „okupio zlikovsku bandu, izazvao bijes u selima Jaika i već je zauzeo i uništio nekoliko tvrđava“. Od komandanta je zatraženo da “preduzme odgovarajuće mjere da odbije gorepomenutog zlikovca i prevaranta”. Ubrzo su svi pričali o Pugačovu. U tvrđavi je zarobljen Baškir sa „nečuvenim plahtama“. Ali nije ga bilo moguće ispitati - Baškiru je istrgnut jezik. Svakog dana stanovnici Belogorske tvrđave očekuju napad Pugačova.Pobunjenici se pojavljuju neočekivano - Mironovi nisu stigli ni da pošalju Mašu u Orenburg. Pri prvom napadu tvrđava je zauzeta. Stanovnici Pugačeve dočekuju kruhom i solju. Zarobljenike, među kojima je bio i Grinev, vode na trg da se zakunu na vjernost Pugačovu. Prvi koji će umrijeti na vješalima je komandant, koji je odbio da se zakune na vjernost “lopovu i prevarantu”. Vasilisa Egorovna pada mrtva od udarca sablje. Grinev se također suočava sa smrću na vješalima, ali Pugačov mu se smiluje. Nešto kasnije, od Savelicha, Grinev saznaje "razlog milosrđa" - poglavica pljačkaša ispostavilo se da je skitnica koji je od njega, Grineva, dobio kaput od zečje ovčje kože. Uveče, Grinev je pozvan kod "velikog suverena". „Pomilovao sam te zbog tvoje vrline“, kaže Pugačov Grinjevu, „da li obećavaš da ćeš mi revno služiti?“ Ali Grinev je „prirodni plemić“ i „zakleo se na vernost carici“. Ne može čak ni obećati Pugačovu da neće služiti protiv njega. „Moja glava je u tvojoj vlasti“, kaže on Pugačovu, „ako me pustiš, hvala ti, ako me pogubiš, Bog će ti biti sudija.“ Grinjeva iskrenost zadivljuje Pugačova i on oslobađa oficira „na sve četiri strane“. Grinev odlučuje da ode u Orenburg po pomoć - uostalom, Maša, koju je sveštenik izdao kao njenu nećakinju, ostala je u tvrđavi u teškoj groznici. Posebno je zabrinut što je Švabrin, koji se zakleo na vjernost Pugačovu, postavljen za komandanta tvrđave. Ali u Orenburgu, Grinevu je uskraćena pomoć, a nekoliko dana kasnije pobunjeničke trupe su opkolile grad. Dugi dani opsade su se otegli. Ubrzo, slučajno, pismo od Maše pada u ruke Grineva, iz kojeg saznaje da je Švabrin prisiljava da se uda za njega, prijeteći u suprotnom da će je predati Pugačevima. Grinev se ponovo obraća vojnom komandantu za pomoć i ponovo dobija odbijenicu. Grinev i Savelich odlaze u Belogorsku tvrđavu, ali u blizini naselja Berdskaya bivaju zarobljeni od strane pobunjenika. I opet, proviđenje spaja Grineva i Pugačova, dajući oficiru priliku da ispuni svoju namjeru: saznavši od Grineva suštinu stvari zbog kojih ide u Belogorsku tvrđavu, Pugačov sam odlučuje osloboditi siroče i kazniti prestupnika. . Na putu do tvrđave vodi se povjerljiv razgovor između Pugačova i Grinjeva. Pugačov je jasno svjestan svoje propasti, očekujući izdaju prvenstveno od svojih drugova, zna da ne može očekivati "milostinju carice". Za Pugačova, kao za orla iz Kalmička bajka, što Grinevu sa „divljom inspiracijom“ poručuje, „nego da se trista godina hraniš strvinom, bolje je jednom popiti živu krv; a onda šta će Bog dati!” Grinev iz bajke izvlači drugačiji moralni zaključak, koji Pugačova iznenađuje: „Živjeti od ubistva i pljačke znači za mene kljucati strvinu.“ U Belogorskoj tvrđavi Grinev, uz pomoć Pugačova, oslobađa Mašu. I iako razjareni Švabrin otkriva prevaru Pugačovu, on je pun velikodušnosti: „Izvrši, pa izvrši, milost, tako milost: to je moj običaj.” Grinev i Pugačov se rastaju na prijateljskoj osnovi. Grinev šalje Mašu roditeljima kao nevestu, a on sam ostaje u vojsci iz „dužnosti časti“. Rat “sa razbojnicima i divljacima” je “dosadan i sitan”. Grinjeva su zapažanja ispunjena gorčinom: "Ne daj Bože da vidimo rusku pobunu, besmislenu i nemilosrdnu." Kraj vojne kampanje poklapa se sa hapšenjem Grineva. Pojavljujući se pred sudom, on je miran u uvjerenju da se može opravdati, ali ga Švabrin kleveta, razotkrivajući Grineva kao špijuna poslanog iz Pugačova u Orenburg. Grinev je osuđen, sramota ga čeka, progonstvo u Sibir na večno naselje. Grineva od sramote i izgnanstva spašava Maša, koja odlazi kod kraljice da "moli za milost". Šetajući kroz baštu Carskog Sela, Maša je srela sredovečnu damu. Sve na ovoj dami je „nehotice privlačilo srce i ulivalo samopouzdanje“. Saznavši ko je Maša, ponudila je svoju pomoć, a Maša je gospođi iskreno ispričala cijelu priču. Ispostavilo se da je dama carica koja je pomilovala Grineva na isti način kao što je Pugačov pomilovao i Mašu i Grineva.
Davno, jako davno (tako je počela svoju priču moja baka), u vreme kada nisam imao više od šesnaest godina, živeli smo - ja i moj pokojni otac - u tvrđavi Nižnje-Ozernaja, na liniji Orenburg. Moram vam reći da ova tvrđava nimalo nije ličila ni na lokalni grad Simbirsk, ni na onaj provincijski grad u koji ste vi, dijete moje, otišli prošle godine: bila je tako mala da petogodišnje dete Ne bih se umorio da trčim oko nje; kuće u njemu bile su sve male, niske, uglavnom od granja, obložene ilovačom, pokrivene slamom i ograđene pleterom. Ali Nizhne-ozernaya Takođe nije ličilo na selo tvog oca, jer je ova tvrđava imala, pored koliba na kokošjim nogama, staru drvenu crkvu, prilično veliku i isto tako staru kuću kmetskog komandanta, stražarnicu i dućane. Pored toga, naša tvrđava je sa tri strane bila ograđena ogradom od brvana, sa dve kapije i šiljastim tornjevima u uglovima, a četvrta strana je bila usko uz obalu Urala, strma kao zid i visoka kao lokalna katedrala. Ne samo da je Nižnjeozerna bila tako dobro ograđena: u njoj su bila dva-tri stara topa od livenog gvožđa i pedesetak istih istih starih i prljavih vojnika, koji su, iako su bili malo oronuli, još uvek stajali na svojim nogama, dugo imali puške i noževe, i nakon svake večernje zore veselo vikao: sa Bogom počinje noć. Iako su naši invalidi rijetko uspijevali pokazati svoju hrabrost, bez njih se nije moglo; jer je u stara vremena tamo strana bila vrlo nemirna: Baškiri su se ili bunili, ili su Kirgizi pljačkali - svi nevjernici Busurmani, žestoki kao vukovi i strašni kao nečisti duhovi. Oni nisu samo uhvatili svoje prljavo zatočeništvo Hrišćani ljudi i otjerao kršćanska krda; ali ponekad su prilazili i samom stražnjem dijelu naše tvrđave, prijeteći da će nas sve posjeći i spaliti. U takvim slučajevima, naši mali vojnici imali su dovoljno posla: po čitave dane su uzvraćali na protivnike iz malih kula i kroz pukotine starog zuba. Moj pokojni otac (koji je dobio čin kapetana u vreme blažene uspomene carice Elisavete Petrovne) komandovao je i ovim časnim starcima i drugim stanovnicima Nižnjeozerne - penzionisanim vojnicima, kozacima i pučanima; ukratko, bio je komandant u današnje vrijeme, ali u staro komandant tvrđave Moj otac (pamti Bog njegovu dušu u carstvu nebeskom) bio je čovjek iz starog vijeka: lijep, veseo, pričljiv, službenu je nazivao majkom, a mačem sestrom - i u svakoj stvari je volio da insistira na svom. Nisam više imala majku. Bog ju je odveo k sebi prije nego što sam uspio izgovoriti njeno ime. Dakle, u velikoj komandirskoj kući o kojoj sam vam pričao, živio je samo sveštenik, ja i nekoliko starih bolničara i sobarica. Mogli biste pomisliti da nam je bilo prilično dosadno na tako udaljenom mjestu. Ništa se nije dogodilo! Nama je vreme prolazilo brzo kao i svim pravoslavnim hrišćanima. Navika, dijete moje, krasi svaki život, osim ako čovjeku ne padne stalna misao o tome dobro je tamo gde nismo, kako poslovica kaže. Štaviše, dosada je uglavnom vezana za besposlene ljude; a moj otac i ja rijetko smo sjedili prekriženih ruku. On ili naučio njegovi dragi vojnici (jasno je da vojničku nauku treba izučavati čitav vek!), ili čitati svete knjige, mada se to, istini za volju, dešavalo prilično retko, jer je pokojnik svetlosti (Bože mu dao carstvo raju) u davnini je naučio, a i sam je u šali govorio da nije dobio diplomu, kao što je pješadijska služba data Turčinu. Ali bio je veliki majstor - i sve je svojim okom pazio u polju, tako da je ljeti provodio po cijele dane na livadama i oranicama. Moram ti reći, dijete moje, da smo i mi i ostali stanovnici tvrđave sejali žito i kosili sijeno - ne mnogo, ne kao seljaci tvog oca, ali onoliko koliko nam je trebalo za kućnu upotrebu. O opasnosti u kojoj smo tada živjeli možete suditi po tome što su naši farmeri radili u polju samo pod okriljem značajnog konvoja, koji je trebao da ih zaštiti od napada Kirgiza, koji su neprestano vukli oko linije kao gladni. vukovi. Zato je prisustvo mog oca tokom rada na terenu bilo neophodno ne samo za njegov uspeh, već i za bezbednost radnika. Vidiš, dijete moje, da je moj otac imao mnogo posla. Što se mene tiče, nisam uzalud ubio vrijeme. Bez hvale, reći ću da sam i pored mladosti bila prava gazdarica u kući, bila sam zadužena u kuhinji i podrumu, a ponekad, u odsustvu sveštenika, iu samom dvorištu. Sama sam sašila haljinu (nikad nismo ni čuli za modne radnje kod nas); a osim toga našla je vremena da popravi očeve kaftane, jer je firma krojač Trofimov počeo slabo da viđa u starosti, pa je jednog dana (bilo je smiješno, zaista) stavio zakrpu, pored rupe, u cjelinu. mjesto. Pošto sam uspeo da ovako pošaljem svoje kućne poslove, nikada nisam propustio priliku da posetim Božiji hram, osim ako naš otac Vlasi (Bog neka mu oprosti) nije bio lijen da pošalje božanske liturgije. Međutim, dijete moje, varate se ako mislite da smo moj otac i ja živjeli sami u četiri zida, ne poznavajući nikoga i ne prihvatajući dobre ljude. Istina, rijetko smo bili u mogućnosti posjetiti; ali sveštenik je bio veliki gostoljubiv čovek, a da li gostoljubiv čovek ikada nema gostiju? Svake skoro večeri okupljali su se u našoj prijemnoj sobi: stari poručnik, kozački predstojnik, otac Vlasij i još neki stanovnici tvrđave - ne sećam se svih. Svi su voljeli pijuckati višnje i domaće pivo, voljeli su razgovarati i svađati se. Njihovi razgovori, naravno, nisu bili raspoređeni prema pisanju knjiga, već nasumično: dešavalo se da ko mu padne na pamet priča o tome, jer su ljudi svi tako jednostavni... Ali o tome se mora reći samo dobro. mrtvi, a naši stari sagovornici već dugo, dugo počivaju na groblju.
roman" Kapetanova ćerka" Sažetak
Već tokom Boldinske jeseni 1830. godine A.S. Puškin je počeo da stvara prozna djela(“Belkinove priče”), a takođe i začeta istorijska priča o ozloglašenom seljačkom ratu pod vodstvom Pugačova. Glavni lik priče, u čije ime se priča, je veleposednik Pjotr Grinev, koji je uspeo da odoli iskušenju da pređe na stranu pobunjenika.
Vrlo kratko prepričavanje radnje romana "Kapetanova kći"
Godine 1772. 16-godišnji Pyotr Grinev plemenitog porekla odlazi iz očeve kuće sa svojim slugom Saveličem da prođe vojna služba u Orenburgu. Zbog lošeg vremena, junaci gube put, ali im pomaže skitnica. U znak zahvalnosti, Grinev mu daje kaput od ovčje kože od zečje kože.
Zatim, Grinev služi u Belgorodskoj tvrđavi pod komandom kapetana Mironova i zaljubljuje se u njegovu kćer Mariju. Roditelji se protive braku još veoma mlade Petje. Godine 1773. izbio je ustanak Pugačova. Grupa seljaka zauzima tvrđavu, a Marijini roditelji umiru. Žele da pogube Grineva, ali Pugačov ga prepoznaje kao mladića koji mu je dao kaput od ovčije kože pre godinu dana. Ispostavilo se da je skitnica. Zbog svog ljubaznog držanja, pljačkaš pušta Petra iz pritvora.
Ali nevolje i dalje prijete preostalom siročetu, Mariji. Ona je zatvorenica u svojoj kući, a izdajica Švabrin želi da je oženi protiv njene volje. Grinev odlučuje lično kontaktirati vođu pobunjenih seljaka i on mu pomaže da izbavi djevojku iz ruku nitkova.
Borbe se nastavljaju. Uprkos očajničkom otporu, vojska pobjeđuje pobunjenike, Pugačov je bačen u zatvor. Grinev je takođe uhapšen zbog optužbe Švabrina, zavidnog obožavatelja Marije Mironove. Heroj je optužen da je „prijatelj“ sa Pugačovim i suočava se sa izgnanstvom. Kapetanova kći Marija žuri da pomogne svom dragom iz nevolje. Ona pita caricu za njega. Grinev je pušten, a Pugačov je javno pogubljen.
Djelo “Kapetanova kći” u sažetku po poglavljima
Poglavlje 1: Gardijski narednik
Saznajemo o djetinjstvu i adolescenciji Petra Grineva. Bio je upisan u Semjonovski puk i prije nego što se rodio (postojala je takva tradicija u vrijeme dominacije garde). Godine djetinjstva i adolescencije bile su zabavne - za izvjesnog Beauprea, profesora francuskog, pokazalo se da je veliki ljubitelj žena i alkohola. I jednog dana, kada se Francuz zabavljao sa ženama i mirno spavao nakon opijanja, Petrusha Grinev je odlučio pretvoriti geografsku kartu u zmaja. Ljuti glava porodice razderao je uši svom sinu, a zatim izbacio nesrećnog učitelja iz vida.
Kada je Petruša napunio šesnaest godina, Andrej Petrovič je odlučio da je vrijeme da njegov sin služi. Maloljetnik se nadao da će stići u Sankt Peterburg i dobro se zabaviti - ali ne, morao je otići u daleku Orenburšku guberniju. Strogi otac je čvrsto odlučio da njegov sin zaista treba da služi vojsku, a ne da se besposliči i učestvuje u sudskim spletkama.
Zajedno sa svojim slugom Savelichom neznalica je krenula na dalek put. U kafani u gradu Simbirsku, Petrusha Grinev je prvi put sreo kapetana Zurina. Lukavi aktivista lako je nagovorio neiskusnu omladinu da igra bilijar i da se jako napije. Mladić je izgubio sto rubalja, a uz to je zaradio i užasan jutarnji mamurluk. Na Petrušin zahtjev, Savelich je tih istih sto rubalja dao Zurinu.
Poglavlje 2: Savjetnik
Put do Orenburga nije bio lak. Zbog snježne mećave putnici su ostali zaglavljeni u stepi. Na sreću, nepoznati kozak nam je pomogao da dođemo do gostionice. Na putu je Pyotr Grinev ugledao užasan san, koji se pokazao proročkim. Ali to je postalo jasno kasnije.
U gostionici je počeo razgovor sa savjetnikom. U znak zahvalnosti za uslugu, mladi majstor je odlučio misterioznom kozaku dati kaput od zečje ovčje kože. Kozak je bio veoma zadovoljan.
I uskoro Grinev konačno stiže u Orenburg. Stari general Pročitavši pismo svog dugogodišnjeg druga Andreja Petroviča, on šalje neznalicu u Belogorsku tvrđavu - pod komandom kapetana Mironova.
Poglavlje 3: Tvrđava
Mladi narednik straže mislio je da će stići u tvrđavu sa jarkom, moćnim zidinama i strogim komandantom. Sve se pokazalo sasvim drugačije: tvrđava je bila selo, a oko nje je bila palisada. I komandant se pokazao ne tako oštar.
Grinev je upoznao samog komandanta, njegovu ženu i kćer. Mladić je upoznao i mladog oficira. Ispostavilo se da je to bio očajni duelista Aleksej Ivanovič Švabrin, izbačen iz garde jer je ubio svog protivnika u duelu. U početku se ugodno poznanstvo vrlo brzo pretvorilo u strašne nevolje za Petrušu.
Poglavlje 4: Dvoboj
Postepeno se mladi aktivista sprijateljio sa Mašom, ćerkom kapetana Mironova. Prijateljstvo je preraslo u ljubav i ubrzo je gardijski narednik saznao mnogo ružnih istina o Švabrinu.
Nakon što je napisao madrigal, Grinev je odlučio razgovarati sa Švabrinom. Očajni nasilnik kritizirao je pjesme i rekao nekoliko loših riječi o Maši Mironovoj. Naravno, Petruša se naljutila.
Kada se ispostavilo da se Aleksej Ivanovič udvarao kapetanovoj kćeri, ali je odbijen, Grinev je shvatio da je njegov rival lopov i klevetnik. Duel je postao neizbežan. Suparnici su se borili mačevima. Duel je završen teško ranjenim Petruša.
Poglavlje 5: Ljubav
Nakon pet dana nesvjestice, Grinev dolazi k sebi. Ispostavilo se da njegova ljubav prema kapetanovoj ćerki nije ostala bez odgovora. Činilo se da ništa ne može ometati vjenčanje - bilo je potrebno samo odobrenje Andreja Petroviča. Avaj, stiglo je neugodno pismo: otac je snažno grdio sina zbog dvoboja, nije dao pristanak na brak i odlučio je da dječaka treba premjestiti na drugo mjesto.
Dakle neprijatno iznenađenje užasno uznemirila oba ljubavnika. Shvativši da je vjenčanje uznemireno, Grinev je jednostavno izgubio duh. Teško je reći kako bi se sve završilo, ali neočekivano se pojavila čuvena izreka „da nema sreće, a nesreća je pomogla“. Kakva nesreća? Pugačevizam!
Poglavlje 6: Pugačevizam
Saznavši da je Emelyan Pugachev, koji se nazivao carem Petrom Trećim, bio na čelu pobune Jaičkih kozaka, komandant tvrđave Belogorsk ozbiljno se uzbunio. Počelo se pričati o varalici i postalo je jasno da je ovaj neprijatelj veoma opasan.
Uspjeli smo uhvatiti Baškira sa sumnjivim papirima. Ispostavilo se da je Pugačov bio spreman da ode u Belogorsku tvrđavu i zahtevao je da se garnizon preda na prijateljski način. U slučaju otpora - smrtna kazna.
Stvari su loše: utvrđenje Nižnjeozernaja je zarobljeno, Pugačov je udaljen samo dvadeset pet milja od Belogorske tvrđave. Kapetan Mironov poslao je svoju kćer u Orenburg.
Poglavlje 7: Napad
Maša nije mogla otići: tvrđava je bila opkoljena. Ubrzo je došlo do okršaja, koji se završio predvidljivo: Pugačov je zauzeo tvrđavu. Zlikovac je bio nesretan - zašto je komandant krenuo protiv „legitimnog suverena“? Odgovor kapetana Mironova bio je direktan: Pugačov je lopov i varalica, nedostojan carske titule. Kapetan je obješen.
Ovdje je to uzelo svoj danak proročanski san Grineva: Odlučili su da ga obese. Švabrin, koji je već prešao na stranu varalice, očekivao je smrt svog neprijatelja. Srećom, Savelich je spasio Petrušu sa vješala.
Primivši zakletvu od stanovnika sela, Pugačov se pripremio za odlazak. Žena kapetana Mironova, vidjevši svog muža u omči, naljutila se: ispostavilo se da je ubica odbjegli osuđenik. Po nalogu varalice, kapetan je ubijen.
Poglavlje 8: Nepozvani gost
Grinev je zabrinut: kapetanova ćerka bi mogla pasti u ruke strašnog prevaranta! Mladić je požurio kod svećenika, ispostavilo se da je, na sreću, Maša živa i sve je uspjelo. Smirivši se, Petruša se vratio u komandantovu kuću. Savelich je ispričao o razlogu neočekivanog samozadovoljstva varalice: ispostavilo se da je pijanica kojoj je Grinev dao zečji kaput od ovčje kože nitko drugi do Pugačov!
Uskoro je mladi gardist morao otići do strašnog prevaranta. Bila je to teška situacija: direktno nazvati Pugačova prevarantom značilo je potpisati smrtnu presudu; zakleti se na vjernost značilo je izdati domovinu. Srećom, uspjeli smo postići prijateljski dogovor.
Poglavlje 9: Odvajanje
Pugačov je odlučio da ode u Orenburg. Švabrin je postao komandant, a Grinev je bio ozbiljno zabrinut - šta će se dogoditi s Mašom? Istina, malo kasnije, tjeskobne misli o njegovoj voljenoj ustupile su mjesto drugoj vrsti tjeskobe.
Arkhip Savelich dao je Pugačevu registar ukradenih stvari, među kojima se spominje ozloglašeni kaput od zečje ovčje kože. Varalica se toliko naljutila da se činilo da će Savelichu doći kraj. Srećom, sve je dobro prošlo.
Poglavlje 10: Opsada grada
U Orenburg je stigao gardijski narednik i govorio o tužnoj sudbini kapetana Mironova i njegove supruge, o opasnostima s kojima se suočava Maša Mironova, kao i o planovima Pugačova.
Gradske vlasti su odlučile da se brane. Uzalud - artiljerija se pokazala beskorisnom protiv pobunjeničke konjice, a opsada Orenburga prijetila je njegovim stanovnicima glađu.
Malo kasnije, Petar je sreo kozaka i dobio pismo od Maše Mironove. Ispostavilo se da je Švabrin želeo da je uzme za ženu. Bez oklijevanja, gardista odlazi u buntovnu tvrđavu da spasi svoju voljenu.
Poglavlje 11: Pobunjenička nagodba
Nakon ozbiljnih avantura, Petar i Savelič su završili u tvrđavi, gde je Pugačov bio zadužen. Došavši do lažnog suverena, Grinev je rekao da Švabrin vrijeđa djevojčicu siroče.
Sutradan su mladi ratnik i varalica otišli u Belogorsku tvrđavu. Usput je uslijedio zanimljiv razgovor.
Poglavlje 12: Siroče
Pugačov pomaže Petru Grinevu da izbavi kapetanovu kćer iz ruku podmuklog varalice Švabrina. Zaljubljeni par odlazi na putovanje. Istina, mladom gardistu prijeti nevolja, jer je osumnjičen za prijateljstvo s Pugačovim.
Poglavlje 13: Hapšenje
Odjednom, Petrusha nailazi na Zurina, njegovog partnera za bilijar. Razgovarali su, a Zurin je dao dobar savjet: neka kapetanova ćerka otići će Grinjevim roditeljima, a on će sam učestvovati u lovu na prevaranta. Savjet je dobro došao.
Istina, Pugačov se pokazao izuzetno snalažljivim, ali je strašnom ratu ubrzo došao kraj. Činilo bi se da sada ništa ne zaustavlja vjenčanje, ali ne, nova nesreća je zadesila. Ovaj put heroj je stavljen na suđenje.
Poglavlje 14: Presuda
Nepotrebno je reći da je mladi gardista upao u velike probleme. I ubrzo se pokazalo da je doušnik nepopravljivi nitkov Švabrin. Grinevu je zaprijećeno progonstvom u Sibir kao odmazda za prijateljstvo sa prevarantom. Maša Mironova je otišla u Sankt Peterburg da razgovara sa caricom. Prvo je bio sastanak sa damom, ozbiljan razgovor i obećanje da će ovaj sastanak držati u tajnosti.
Tada se ispostavilo da je tajanstvena dama sama carica. Pjotr Grinev je oslobođen optužbi.
Karakteristike heroja:
Glavni likovi:
- Peter Grinev – glavni lik priča, prisjećajući se događaja iz njegovog života prije braka. Pošten čovjek, savladao je iskušenje da podrži Pugačova. Autor madrigalske pesme.
- Masha Mironova - ćerka komandanta Belogorske tvrđave. Grinevljeva voljena, kasnije njegova žena. Uspjela je da se sastane s caricom i uvjeri je u Petrushinu nevinost.
- Aleksej Švabrin - protivnik Petra Grineva. Podmukao, varljiv, podmukao, podo i okrutan. Rođeni izdajnik.
- Pugačev - vođa pobunjenih Kozaka. Prevarant koji sebe naziva carem Petrom Fedorovičem.
Manji likovi:
- Arkhip Savelich - ujak (odnosno mentor) Grineva. Savelich je bio taj koji je spasio Petrušu sa vješala, podsjetivši Pugačova na incident sa zečjim kaputom.
- Kapetan Mironov - Komandant Belogorske tvrđave. Ranjen je u borbi sa pobunjenicima i pogubljen jer je odbio da prizna Pugačova za cara.
- Zurin - lukavi ratnik, uspeo je da pobedi Grineva na bilijaru, a i napio naivnog mladića.
“Da je barem sutra kapetan straže.”
- To nije neophodno; neka služi vojsku.
- Dobro rečeno! neka gura...
………………………………………………………
Ko mu je otac?
Moj otac, Andrej Petrovič Grinev, u mladosti je služio pod grofom Minihom i povukao se kao premijer 17. Od tada je živio u svom selu Simbirsk, gdje se oženio djevojkom Avdotjom Vasiljevnom Yu., kćerkom tamošnjeg siromašnog plemića. Bilo nas je devetoro djece. Sva moja braća i sestre umrli su u djetinjstvu.
Majka je još bila trudna sa mnom, pošto sam već bio upisan u Semenovski puk kao vodnik, milošću majora garde kneza B., našeg bliskog rođaka. Da je, više od svega, majka rodila ćerku, onda bi sveštenik objavio smrt narednika koji se nije pojavio i to bi bio kraj. Smatralo se da sam na odsustvu dok ne završim studije. U to vrijeme nismo bili vaspitani na tradicionalan način. Od svoje pete godine bio sam predan u ruke željnog Savelicha, koji je dobio status mog ujaka zbog svog trezvenog ponašanja. Pod njegovim nadzorom, u svojoj dvanaestoj godini, naučio sam rusku pismenost i mogao vrlo razumno procijeniti svojstva psa hrta. U to vrijeme, svećenik je za mene unajmio Francuza, gospodina Beaupréa, koji je otpušten iz Moskve zajedno sa jednogodišnjim zalihama vina i provansalskog ulja. Savelichu se nije mnogo dopao njegov dolazak. “Hvala Bogu”, gunđao je u sebi, “izgleda da je dijete oprano, počešljano i nahranjeno. Gdje da potrošimo dodatni novac i zaposlimo gospodina, kao da su naši ljudi otišli!”
Beaupre je bio frizer u svojoj domovini, zatim vojnik u Pruskoj, pa je došao u Rusiju pour être outchitel, ne shvatajući baš značenje ove reči. Bio je ljubazan momak, ali poletan i raskalašen do krajnosti. Njegova glavna slabost bila je strast prema ljepšem spolu; Često je, zbog svoje nježnosti, dobijao pogurke, od kojih je stenjao po cijele dane. Štaviše, nije (kako je rekao) i neprijatelj boce, odnosno (govori na ruskom) volio je previše gutljati. Ali pošto smo vino služili samo za večerom, i to samo u malim čašama, a učitelji su ga obično nosili, moj Bopre se vrlo brzo navikao na ruski liker i čak ga je počeo više voleti od vina svoje otadžbine, kakav je bio. mnogo zdravije za stomak. Odmah smo se dogovorili, iako je on bio ugovorom obavezan da me podučava na francuskom, njemačkom i svim naukama, ali on je više volio da brzo nauči od mene kako da ćaska na ruskom, a onda se svako od nas bavio svojim poslom. Živjeli smo u savršenoj harmoniji. Nisam želio drugog mentora. Ali ubrzo nas je sudbina razdvojila, i to iz tog razloga.
Peračica Palaška, debela i bodljikava devojka, i pokvarena krava Akulka nekako su se u isto vreme složile da se bace majci pred noge, okrivljujući sebe za zločinačku slabost i sa suzama se žaleći na gospodina koji je zaveo njihovo neiskustvo. Majka nije volela da se šali sa ovim i požalila se svešteniku. Njegova odmazda je bila kratka. Odmah je zatražio kanal Francuza. Izvijestili su da mi gospodin drži lekciju. Otac je otišao u moju sobu. U to vrijeme, Beaupre je spavao na krevetu u snu nevinosti. Bio sam zauzet poslom. Morate znati da je za mene otpuštena iz Moskve geografska karta. Visio je na zidu bez ikakve koristi i dugo me mamio širinom i dobrotom papira. Odlučio sam da od toga napravim zmije i, iskoristivši Beaupreov san, krenuo sam na posao. Otac je ušao u isto vrijeme kad sam namještao rep na Rtu dobre nade. Videvši moje vežbe iz geografije, sveštenik me je povukao za uvo, zatim dotrčao do Beauprea, probudio ga vrlo nemarno i počeo da ga obasipa prekorima. Beaupre je, zbunjen, hteo da ustane, ali nije mogao: nesrećni Francuz je bio mrtav pijan. Sedam nevolja, jedan odgovor. Otac ga je podigao iz kreveta za kragnu, gurnuo kroz vrata i istog dana istjerao iz dvorišta, na neopisivu radost Savelicha. To je bio kraj mog odrastanja.
Živeo sam kao tinejdžer, jurio golubove i igrao se preskoka sa dečacima iz dvorišta. U međuvremenu, imao sam šesnaest godina. Onda se moja sudbina promijenila.
Jedne jeseni moja majka je u dnevnoj sobi pravila džem od meda, a ja sam, oblizujući usne, gledao u penu koja je uzavrela. Otac je na prozoru čitao Sudski kalendar, koji dobija svake godine. Ova knjiga je uvek imala snažan uticaj na njega: nikada je nije ponovo čitao bez posebnog učešća, a čitanje ove uvek je u njemu izazivalo neverovatno uzbuđenje. Majka, koja je znala napamet sve njegove navike i običaje, uvek se trudila da nesrećnu knjigu odgurne što dalje, pa mu Sudski kalendar ponekad i po čitave mesece nije zapeo za oko. Ali kada bi ga slučajno pronašao, satima ga nije ispuštao iz ruku. Dakle, sveštenik je čitao Dvorski kalendar, povremeno sležući ramenima i tihim glasom ponavljajući: „General-potpukovnik!.. Bio je narednik u mojoj četi!.. Bio je nosilac oba ruska ordena!.. Kako davno imamo li...” Konačno, sveštenik je bacio kalendar na sofu i uronio u sanjarenje, što nije slutilo na dobro.
Odjednom se okrenuo svojoj majci: "Avdotja Vasiljevna, koliko godina ima Petruša?"
„Da, upravo sam napunila sedamnaestu godinu“, odgovorila je moja majka. „Petruša je rođena iste godine kada je tetka Nastasja Gerasimovna postala tužna, a kada još...
„Dobro“, prekinuo ga je sveštenik, „vreme je da krene u službu. Dovoljno mu je da trči oko djevojaka i da se penje na golubarnike.”
Pomisao na skoro odvajanje od mene toliko je pogodila moju majku da je bacila kašiku u šerpu i suze su joj potekle niz lice. Naprotiv, teško je opisati moje divljenje. Misao o službi stopila se u meni sa mislima o slobodi, o zadovoljstvima života u Sankt Peterburgu. Zamišljao sam sebe kao gardijskog oficira, što je, po mom mišljenju, bio vrhunac ljudskog blagostanja.
Otac nije volio mijenjati svoje namjere ili odlagati njihovu realizaciju. Bio je određen dan mog odlaska. Dan ranije sveštenik je najavio da namerava da piše sa mnom mom budućem šefu i zahtevao je olovku i papir.
„Ne zaboravite, Andrej Petroviču“, reče majka, „da se poklonite princu B. za mene; Ja se, kažu, nadam da neće napustiti Petrušu svojim uslugama.
- Kakve gluposti! - odgovori sveštenik mršteći se. - Zašto bih, zaboga, pisao princu B.?
„Ali rekli ste da biste želeli da pišete Petrušinom šefu.”
- Pa, šta ima?
- Ali glavni Petrušin je knez B. Uostalom, Petruša je upisan u Semenovski puk.
- Snimio! Zašto me briga što je snimljeno? Petrusha neće ići u Sankt Peterburg. Šta će naučiti dok je služio u Sankt Peterburgu? družiti se i družiti? Ne, neka služi vojsku, neka vuče remen, neka miriše barut, neka je vojnik, a ne šamaton. Upisan u gardu! Gdje mu je pasoš? daj ovde.
Majka je pronašla moj pasoš, koji se nalazio u njenoj kutiji zajedno sa košuljom u kojoj sam kršten, i drhtavom rukom predala svešteniku. Otac ga je pažljivo pročitao, stavio na sto ispred sebe i započeo svoje pismo.
Mučila me radoznalost: gde me šalju, ako ne u Sankt Peterburg? Nisam skidao pogled sa očevog pera, koje se kretalo prilično sporo. Konačno je završio, zapečatio pismo u istu torbu sa pasošem, skinuo naočare i, pozvavši me, rekao: „Evo vam pismo Andreju Karloviču R., mom starom drugu i prijatelju. Ideš u Orenburg da služiš pod njegovom komandom.”
Dakle, sve moje svetle nade su propale! Umjesto veselog života u Sankt Peterburgu, čekala me dosada u zabačenom i zabačenom mjestu. Usluga, o kojoj sam s takvim oduševljenjem razmišljao već minut, učinila mi se kao teška nesreća. Ali nije imalo smisla raspravljati! Sljedećeg dana, ujutro, dovezli su drumski vagon na trem; Spakovali su ga koferom, podrumom sa priborom za čaj, te zavežljajima lepinja i pita, posljednjim znakovima kućnog maženja. Roditelji su me blagoslovili. Otac mi je rekao: „Zbogom, Petre. Služite vjerno onome kome se zaklinjete na vjernost; poslušajte svoje pretpostavljene; Ne jurite njihovu naklonost; ne tražite uslugu; nemojte se odvraćati od služenja; i zapamtite poslovicu: opet pazi na svoju haljinu, ali čuvaj svoju čast od malih nogu.” Majka mi je u suzama naredila da se brinem o svom zdravlju, a Savelichu da čuva dijete. Stavili su mi kaput od zečje ovčje kože, a odozgo bundu od lisice. Ušao sam u vagon sa Saveličem i krenuo na put, lijući suze.
Godine 1836. Aleksandar Sergejevič Puškin napisao je priču "Kapetanova kći", koja se pojavila istorijski opis Pugačev ustanak. Puškin se u svom radu zasnivao na stvarni događaji 1773-1775, kada su pod vođstvom Emeljana Pugačova (Lažljivac Petar Fedorovič), Jaik kozaci, koji su za svoje sluge uzeli odbegle osuđenike, lopove i zlikovce, započeli seljački rat. Pyotr Grinev i Maria Mironova su izmišljeni likovi, ali njihove sudbine vrlo istinito odražavaju tužno vrijeme brutalnog građanskog rata.
Puškin je svoju priču osmislio u realističnoj formi u obliku bilješki iz dnevnika glavnog junaka Petra Grinjeva, nastalih godinama nakon ustanka. Tekstovi djela su zanimljivi u svojoj prezentaciji - Grinev piše svoj dnevnik u odrasloj dobi, promišljajući sve što je doživio. U vrijeme ustanka bio je mladi plemić odan svojoj carici. On je na pobunjenike gledao kao na divljake koji su se posebno okrutno borili protiv ruskog naroda. U toku priče može se vidjeti kako bezdušni ataman Pugačov, koji pogubljuje desetine poštenih oficira, vremenom, voljom sudbine, osvaja naklonost u Grinjevom srcu i nalazi iskre plemenitosti u njegovim očima.
Poglavlje 1. Narednik Garde
Na početku priče, glavni lik Peter Grinev čitaocu priča o svom mladom životu. Jedini je preživjeli od 9 djece penzionisanog majora i siromašne plemkinje, živio je u plemićka porodica srednji prihod. Stari sluga je zapravo bio uključen u odgoj mladog gospodara. Peterovo obrazovanje je bilo nisko, jer je njegov otac, major u penziji, zaposlio francuskog frizera Beauprea, koji je vodio nemoralan način života, kao učitelja. Zbog pijanstva i raskalašenih radnji protjeran je sa imanja. I njegov otac je odlučio poslati 17-godišnjeg Petrušu, preko starih veza, da služi u Orenburg (umjesto u Sankt Peterburg, gdje je trebao ići da služi gardu) i odredio je starog slugu Savelicha da ga čuva . Petruša je bio uznemiren, jer ga je umjesto zabave u glavnom gradu čekalo dosadno postojanje u divljini. Prilikom usputnog zaustavljanja, mladi majstor se upoznao sa grabuljastim kapetanom Zurinom, zbog kojeg se, pod izgovorom učenja, uključio u igranje bilijara. Tada je Zurin predložio igranje za novac i kao rezultat toga Petrusha je izgubio čak 100 rubalja - mnogo novca u to vrijeme. Savelich, kao čuvar gospodareve „riznice“, protivi se da Petar plati dug, ali gospodar insistira. Sluga je ogorčen, ali daje novac.
Poglavlje 2. Savjetnik
Na kraju, Peter se stidi svog gubitka i obećava Savelichu da više neće igrati za novac. Šta ih čeka ispred dug put, a sluga oprašta gospodaru. Ali zbog Petrushine indiskrecije, ponovo se nalaze u nevolji - snježna mećava koja se približavala nije smetala mladiću i on je naredio kočijašu da se ne vraća. Kao rezultat toga, izgubili su put i skoro se smrzli. Srećom, sreli su stranca koji je pomogao izgubljenim putnicima da pronađu put do gostionice.
Grinev se prisjeća kako je, umoran od puta, usnio san u vagonu, koji je nazvao proročkim: vidi svoju kuću i majku koja kaže da mu otac umire. Tada u očevom krevetu ugleda nepoznatog muškarca sa bradom, a majka kaže da je on njen zakleti muž. Stranac želi dati blagoslov svog "oca", ali Petar odbija, a tada čovjek uzima sjekiru, a okolo se pojavljuju leševi. On ne dira Petera.
Stižu u krčmu koja liči na lopovsku jazbinu. Stranac, smrznut na hladnoći u samo vojničkom kaputu, traži od Petruše vina, a on ga počasti. Vodio se čudan razgovor između muškarca i vlasnika kuće na lopovskom jeziku. Petar ne razumije značenje, ali sve što je čuo čini mu se vrlo čudnim. Napuštajući sklonište, Peter je, na Savelichevo dalje nezadovoljstvo, zahvalio vodiču dajući mu kaput od ovčje kože. Na šta se stranac naklonio, rekavši da vek neće zaboraviti takvu milost.
Kada Petar konačno stigne u Orenburg, očev kolega je pročitao propratno pismo sa naredbom da se mladić drži "čvrstim stiskom", šalje ga da služi Belgorodska tvrđava- još više divljine. To nije moglo ne uznemiriti Petra, koji je dugo sanjao o uniformi stražara.
Poglavlje 3. Tvrđava
Vlasnik Belgorodskog garnizona bio je Ivan Kuzmič Mironov, ali je njegova supruga Vasilisa Egorovna zapravo bila zadužena za sve. Jednostavan i iskreni ljudi Grinevu se to odmah dopalo. Sredovečni par Mironov dobio je ćerku Mašu, ali do sada nije došlo do njihovog poznanstva. U tvrđavi (za koju se ispostavilo da je jednostavno selo) Petar upoznaje mladog poručnika Alekseja Ivanoviča Švabrina, koji je ovdje bio protjeran iz straže zbog dvoboja koji se završio smrću njegovog protivnika. Švabrin, koji je imao naviku da nelaskavo govori o onima oko sebe, često je sarkastično govorio o Maši, kapetanovoj kćeri, čineći je da izgleda kao potpuna budala. Tada sam Grinev susreće komandantovu kćer i ispituje poručnikove izjave.
Poglavlje 4. Dvoboj
Po svojoj prirodi, ljubazan i dobroćudan, Grinev je počeo da postaje sve bliži prijatelj sa komandantom i njegovom porodicom i odselio se od Švabrina. Kapetanova kćerka Maša nije imala miraz, ali se pokazala kao šarmantna djevojka. Švabrinove zajedljive primjedbe nisu se svidjele Peteru. Inspirisan mislima mlade devojke tihih večeri, počeo je da joj piše pesme, čiji sadržaj je podelio sa prijateljem. Ali on ga je ismijavao, a još više je počeo ponižavati Mašino dostojanstvo, uvjeravajući da će noću doći nekome ko će joj dati par minđuša.
Kao rezultat toga, prijatelji su se posvađali i došlo je do duela. Vasilisa Egorovna, komandantova žena, saznala je za dvoboj, ali su se duelisti pretvarali da se pomire, odlučivši da odlože sastanak za sljedeći dan. Ali ujutro, čim su imali vremena da izvuku mačeve, Ivana Ignjatiča i 5 invalida ispratili su do Vasilise Jegorovne. Pošto ih je uredno ukorila, ona ih je pustila. Uveče je Maša, uznemirena viješću o dvoboju, ispričala Petru o Švabrinovom neuspješnom druženju s njom. Sada je Grinev shvatio svoje motive za njegovo ponašanje. Duel je ipak održan. Samouvjereni mačevalac Peter, kojeg je učitelj Beaupre naučio barem nečemu vrijednom, pokazao se kao snažan protivnik Švabrinu. Ali Savelich se pojavio na dvoboju, Petar je oklevao na sekundu i završio ranjen.
Poglavlje 5. Ljubav
Ranjenog Petra njegovali su njegov sluga i Maša. Kao rezultat toga, duel je zbližio mlade ljude, te su bili raspaljeni međusobnom ljubavlju jedni prema drugima. Želeći da oženi Mašu, Grinev šalje pismo roditeljima.
Grinev je sklopio mir sa Švabrinom. Peterov otac, saznavši za dvoboj i ne želeći da čuje za brak, pobjesnio je i poslao sina ljutito pismo, gdje je prijetio da će biti prebačen iz tvrđave. U nedoumici kako je njegov otac mogao saznati za dvoboj, Peter je napao Savelicha optužbama, ali je i sam dobio pismo nezadovoljstva od vlasnika. Grinev nalazi samo jedan odgovor - Švabrin je prijavio duel. Odbijanje njegovog oca da da svoj blagoslov ne menja Petrove namere, ali Maša ne pristaje da se uda u tajnosti. Nakratko se udaljavaju jedno od drugog, a Grinev shvata da ga nesrećna ljubav može lišiti razuma i dovesti do razvrata.
Poglavlje 6. Pugačevizam
Nevolje počinju u Belgorodskoj tvrđavi. Kapetan Mironov dobija naređenje od generala da pripremi tvrđavu za napad pobunjenika i pljačkaša. Emelyan Pugachev, koji se nazvao Petar III, pobjegao iz pritvora i terorisao okolinu. Prema glasinama, on je već zauzeo nekoliko tvrđava i približavao se Belgorodu. Nije se moglo računati na pobjedu sa 4 oficira i vojnicima „invalidima“. Uznemiren glasinama o zauzimanju susedne tvrđave i pogubljenju oficira, kapetan Mironov je odlučio da pošalje Mašu i Vasilisu Jegorovnu u Orenburg, gde je tvrđava bila jača. Kapetanova žena se protivi odlasku i odlučuje da ne ostavi svog muža unutra Tesko vreme. Maša se oprašta od Petra, ali ne uspijeva napustiti tvrđavu.
Poglavlje 7. Napad
Ataman Pugačev se pojavljuje na zidinama tvrđave i nudi predaju bez borbe. Komandant Mironov, nakon što je saznao za izdaju policajca i nekoliko kozaka koji su se pridružili pobunjeničkom klanu, ne pristaje na predlog. Naređuje svojoj ženi da Mašu obuče u običanku i odvede je u sveštenikovu kolibu, a on otvara vatru na pobunjenike. Bitka se završava zauzimanjem tvrđave, koja zajedno sa gradom prelazi u ruke Pugačova.
Upravo u komandantovoj kući, Pugačov vrši odmazdu protiv onih koji su odbili da mu polože zakletvu. On naređuje pogubljenje kapetana Mironova i poručnika Ivana Ignjatiča. Grinev odlučuje da se neće zakleti na vjernost pljačkašu i prihvatiti poštenu smrt. Međutim, tada Švabrin prilazi Pugačovu i šapće mu nešto na uho. Poglavar odlučuje da ne traži zakletvu, naredivši da se sva trojica obese. Ali stari vjerni sluga Savelich baca se pred atamanove noge i on pristaje da pomiluje Grineva. Obični vojnici i stanovnici grada polažu zakletvu na vjernost Pugačovu. Čim se zakletva završila, Pugačov je odlučio da večera, ali kozaci su golu Vasilisu Jegorovnu odvukli za kosu iz komandantove kuće, gde su pljačkali imovinu, koja je vrištala za mužem i psovala osuđenika. Poglavar je naredio da je ubiju.
Poglavlje 8. Nepozvani gost
Grinevovo srce nije na pravom mestu. On razumije da ako vojnici saznaju da je Maša ovdje i da je živa, ona ne može izbjeći odmazdu, pogotovo jer je Švabrin stao na stranu pobunjenika. Zna da se njegova voljena krije u sveštenikovoj kući. Uveče su stigli kozaci, poslani da ga odvedu u Pugačov. Iako Petar nije prihvatio lažovljevu ponudu svih vrsta počasti za zakletvu, razgovor između pobunjenika i oficira bio je prijateljski. Pugačov se sjetio dobrog i sada je Petru zauzvrat dao slobodu.
Poglavlje 9. Odvajanje
Sledećeg jutra, pred narodom, Pugačov je pozvao Petra k sebi i rekao mu da ode u Orenburg i prijavi napad za nedelju dana. Savelich je počeo da se zamara oko opljačkane imovine, ali zlikovac je rekao da će ga pustiti u ovčije kožuhe zbog takve drskosti. Grinev i njegov sluga napuštaju Belogorsk. Pugačov postavlja Švabrina za komandanta, a on sam odlazi u svoje sljedeće podvige.
Petar i Savelič hodaju, ali ih je jedan iz Pugačovljeve družine sustigao i rekao da im Njegovo Veličanstvo daje konja i ovčiju kožu i pola rublje, ali ga je navodno izgubio.
Maša se razboljela i ležala u delirijumu.
Poglavlje 10. Opsada grada
Stigavši u Orenburg, Grinev je odmah izvijestio o Pugačovljevim akcijama u Belgorodskoj tvrđavi. Sastalo se vijeće na kojem su svi osim Petra glasali za odbranu, a ne za napad.
Počinje duga opsada - glad i potreba. Prilikom sljedećeg upada u neprijateljski logor, Peter prima pismo od Maše u kojem ona moli da bude spasena. Švabrin želi da je oženi i drži je zatočenom. Grinev odlazi kod generala sa molbom da da pola čete vojnika da spase devojku, ali je odbijen. Tada Peter odlučuje pomoći svojoj voljenoj sam.
Poglavlje 11. Pobunjenička nagodba
Na putu do tvrđave, Petar završava na straži Pugačova i vodi ga na ispitivanje. Grinev iskreno ispriča sve o svojim planovima smutljivcu i kaže da je s njim slobodan da radi šta hoće. Pugačovljevi razbojnički savjetnici nude pogubljenje policajca, ali on kaže: "Smiluj se, pa smiluj se".
Zajedno sa poglavarom pljačkaša, Petar putuje u Belgorodsku tvrđavu; na putu oni razgovaraju. Pobunjenik kaže da želi da ide u Moskvu. Petar ga sažalijeva u srcu, moleći ga da se preda na milost i nemilost carici. Ali Pugačov zna da je kasno i kaže, šta bude.
Poglavlje 12. Siroče
Švabrin drži djevojku na vodi i kruhu. Pugačov pomiluje AWOL, ali od Švabrina saznaje da je Maša kćerka komandanta bez zakletve. U početku je bijesan, ali Peter svojom iskrenošću i ovoga puta osvaja naklonost.
Poglavlje 13. Hapšenje
Pugačev daje Petru pas na sve predstrane. Sretni ljubavnici odlaze u roditeljsku kuću. Pomešali su vojni konvoj sa Pugačovljevim izdajnicima i uhapšeni. Grinev je prepoznao Zurina kao šefa ispostave. Rekao je da ide kući da se oženi. On ga razuvjerava, uvjeravajući ga da ostane u službi. Sam Petar razumije da ga dužnost zove. Šalje Mašu i Saveliča njihovim roditeljima.
Vojna dejstva odreda koji su pritekli u pomoć pokvarila su pljačkaške planove. Ali Pugačov nije mogao biti uhvaćen. Tada su se proširile glasine da je divljao u Sibiru. Zurin odred je poslan da suzbije još jednu epidemiju. Grinev se prisjeća nesretnih sela koje su opljačkali divljaci. Vojnici su morali da odnesu ono što su ljudi mogli da spasu. Stigla je vijest da je Pugačov uhvaćen.
Poglavlje 14. Sud
Grinev je, nakon Švabrinove optužbe, uhapšen kao izdajnik. Nije se mogao opravdati ljubavlju, plašeći se da će i Maša biti ispitana. Carica ga je, uzevši u obzir zasluge njegovog oca, pomilovala, ali ga je osudila na doživotno izgnanstvo. Otac je bio u šoku. Maša je odlučila otići u Sankt Peterburg i zamoliti caricu za svog voljenog.
Voljom sudbine Marija upoznaje caricu u rano jesenje jutro i sve joj ispriča, ne znajući s kim razgovara. Istog jutra, taksista je poslat po nju u kuću jednog socijalista, gde se Maša nastanila neko vreme, sa nalogom da Mironovljevu ćerku isporuči u palatu.
Tamo je Maša ugledala Katarinu II i prepoznala je kao svoju sagovornicu.
Grinev je oslobođen teškog rada. Pugačev je pogubljen. Stojeći na skeli u gomili, ugleda Grineva i klimnu glavom.
Reunited ljubavna srca nastavila je porodica Grinev, a u njihovoj provinciji Simbirsk pod staklom je držano pismo Katarine II u kojem je pomilovao Petra i hvalio Mariju zbog njene inteligencije i dobrog srca.