Galina Benislavska
Za one koji su opijeni radošću nema ogovaranja.
Sama ćeš pod milovanjem odbaciti svileni veo,
Nosit ću te pijanog u žbunje do jutra.
I neka tetrijeb plače sa zvonima,
U crvenom zore postoji njegovana čežnja.
S. Yesenin
Djevojka jeca na grobnom brdu.
Ni žena, ni ljubavnica, ni udovica.
Svitanja, svitanja, bljeskovi noći...
Neko je prorekao sudbinu devojke...
Ona nema života, nema daha,
Neispunjenoj strasti, gluvi jecaji.
Zora ne plamti kao grimizna vrpca.
Nema Sergeja, jao je krešendo!
Život moljca može biti kraći!
Ove mračne noći će takođe nestati.
Biće sahranjena u blizini za godinu dana.
A drljača neće uticati na njihovu ljubav...
Životna priča
Kao sasvim mala devojčica završila je u kući svoje tetke, koja ju je usvojila nakon što je Galjina majka počela da pati mentalna bolest. Bebin otac, rusificirani francuski student Arthur Carrier, ili je napustio porodicu ili nikada nije živio s njom. Djevojčica je dobila prezime svog usvojitelja, doktora Benislavskog. Galja je živela sa svojim usvojiteljima u letonskom gradu Rezekne. Sazrevši, otišla je u Sankt Peterburg, gdje je sa zlatnom medaljom diplomirala u Preobraženskoj ženskoj gimnaziji. Tokom revolucije, već uvjereni boljševik, Galina Benislavskaya studirala je na Univerzitetu u Harkovu na Fakultetu prirodnih nauka. Ali 1919. godine, grad su zauzeli belogardejci, a hrabra devojka, prešavši front, nastanila se u Moskvi.
„Dugo iskušenje na putu završilo se veoma neprijatno“, pričaju o ovom periodu svog života Vasilij Berežkov, veteran agencija državne bezbednosti SSSR-a, i novinarka Snežana Pehtereva u svojoj knjizi „Čekistkinje“. – Kada je stigla do Crvenih, Benislavskaja je uhapšena. Jednostavno su je zamijenili za belogardistu špijuna!..
Međutim, sudbina je favorizovala Benislavsku. Jednom u Moskvi, Galina je upoznala Yanu Kozlovskaya, čiji je otac bio boljševik. Štaviše, Mihail Jurjevič Kozlovski (1876-1937) nakon februara 1917. bio je član Izvršnog komiteta Petrogradskog sovjeta i predsednik Viborške okružne dume. U novembru 1918. obavljao je dužnost predsjednika Vanredne istražne komisije, a 1919. je neko vrijeme bio na čelu Narodnog komesarijata pravde Litvanije i Bjelorusije...
Zahvaljujući intervenciji Kozlovskog, Galina Arturovna je puštena na slobodu. Mihail Jurijevič se brinuo o Benislavskoj čak i nakon hapšenja. Pomogao joj je da dobije sobu u Moskvi... Kozlovsky je pomogao Benislavskoj da se pridruži stranci. Osim toga, dobio je mjesto sekretara u Posebnoj međuresornoj komisiji pri Čeki.”
Kasnije je Benislavskaja otišla da radi u redakciji novina Bednota. Galina je mnogo čitala, dobro je razumela književnost, posećivala je čuveni kafić „Pegazov štand“, gde su svoje pesme dvadesetih godina čitali najbolji pesnici Moskve. Ali ceo njen život se okrenuo naglavačke 19. septembra 1920, kada je jedne večeri u Politehničkom muzeju čula Sergeja Jesenjina.
U "Memoarima" Benislavskaja je napisala:
“Odjednom izlazi taj isti dječak: kratka, otvorena jakna od jelenje kože, ruke u džepovima pantalona, potpuno zlatna kosa, kao da je živ. Lagano zabacivši glavu i struk, počinje da čita:
Pljuvak, vetar, sa pregršt listova, -
Ja sam kao ti, siledžijo.
On je čitava stihija, nestašna, buntovna, nekontrolisana stihija, ne samo u poeziji, nego u svakom pokretu koji odražava kretanje stiha...
Ono što se dogodilo nakon čitanja teško je prenijeti. Svi su odjednom poskočili sa svojih mesta i pojurili na binu, do njega... Došavši k sebi, video sam da sam i ja na samoj sceni. Kako sam tamo završio, ne znam i ne sećam se. Očigledno, ovaj me vjetar podigao i vrtio.”
Jesenjin je napunio dvadeset pet, Galina Benislavska dvadeset tri. „Od tada je postojao dug niz beskrajnih radosnih sastanaka“, prisjetila se ona. - Živeo sam uveče - od jednog do drugog. Njegove pesme su me opčinile ništa manje nego njega samog..."
Postoji verzija da je Benislavskaja dodijeljena pjesniku kao agent Čeke. Ovu činjenicu poriču već pomenuti V. Berežkov i S. Pekhtereva: „... materijali ličnog dosijea... opovrgavaju takvo mišljenje. OMK (Posebna međuresorna komisija) nije sebi postavljala obaveštajne i obaveštajne zadatke, tajno odeljenje Čeke bavilo se životima pisaca i pesnika. Stoga je pretpostavka da je Benislavskaja dobila instrukcije od Agranova da „drži na oku Jesenjina“ prazna fikcija.
Oni su se okupili i rastali; Jesenjin je izlazio sa drugim ženama, Galina je patila... Konačno, Isadora Dankan se pojavila u pesnikovoj sudbini, a Sergej Aleksandrovič se s njom nastanio u vili na Prečistenki.
Već u egzilu, pjesnikinja Lika Styrskaya, autorica hvaljene knjige erotskih pjesama „Mutno vino“, koja je objavljena u Moskvi dvadesetih godina dvadesetog stoljeća u tiražu od tri stotine primjeraka, prisjetila se tih vremena:
“Vole su ga skromne provincijalke - naivne duše. Voljela ga je Galja Benislavskaja, djevojka vatrenih očiju, vatrenog pogleda i Lenjinove značke na grudima. Bila mu je odana i vjerna kao prijatelju i ženi, ne zahtijevajući ništa za to, ništa. Imala je jadnu sobu i mnoge obaveze: poslove i zabave. Ali u ime svoje ljubavi, bila je spremna da se svega odrekne. I smrtno je mrzela svoju briljantnu rivalku Isadoru Dankan.
Jesenjin je nestao iz njenog kruga. Preselio se u vilu na Prečistenki. Rijetko se pojavljivao u ergeli Pegaza. A ako je i došao, onda samo na ruku Isadore...”
Kada je poznati par odleteo u inostranstvo, Benislavskaja je primljena na psihijatrijsku kliniku sa poremećajem nervnog sistema.
Ipak, vjerovala je da će Jesenjin i dalje biti s njom. Tako se i dogodilo: po povratku iz inostranstva, pjesnik je napustio raskošnu vilu plesača i preselio se u sobicu Benislavske (međutim, kao iu svim mjestima svog boravka, ovdje je boravio u kratkim posjetama). Njenoj radosti nije bilo granica! Zajedno su sastavili oproštajni telegram dosadnoj „Dunki“ (kako ju je nazvao pesnik) koja je bila na odmoru na Krimu:
„Nemojte da šaljete pisma ili telegrame Jesenjinu. On je sa mnom, nikad ti se neće vratiti. Moramo biti uzeti u obzir. Benislavskaya".
„Sergej Aleksandrovič i ja smo se smejali ovom telegramu“, prisećala se kasnije Galina Arturovna. “Naravno, takav prkosan ton mi nije u duhu, a da me Duncan barem malo poznaje, onda bi, naravno, shvatila da je ovo zastrašivanje, i ništa više.”
Kao odgovor na Isadorinu zbunjenu poruku, Dankanu je poslat još jedan telegram:
“Volim nekog drugog. Oženjen i sretan. Jesenjin."
Za pjesnika se ovaj period njegovog života pokazao možda i najtežim. Stalno opijanje sa prijateljima, sukobi sa imažistima... Zgrabili su ga iz bilo kojeg razloga, odvukli u najbližu policijsku stanicu i tamo pripremili materijale za antisemitizam i huliganizam. I uvijek je Galina Benislavskaya, koja je izbavljala svog voljenog iz nevolje, bila njegov anđeo čuvar: slagala je njegove pjesme prema izdanjima, iznuđivala honorare, tražila pjesnika po jeftinim pabovima, brinula se za njegovo zdravlje, brinula o ulaznici u dobar sanatorijum. ..
„Kada se Sergej Aleksandrovič“, nastavlja Benislavskaja, „preselio kod mene, dao mi je ključeve svih rukopisa i svih stvari uopšte, pošto je sam izgubio te ključeve, dao rukopise i fotografije, i ono što nije dao , sami su mu uzeli. Primijetio je gubitak, gunđao, psovao, ali nije znao kako da se pobrine za to, pohrani i zahtijeva natrag...”
U zimu 1924-1925, Galina je uživala u održavanju domaćinstva: kupila je šest bečkih stolica, stol za večeru, garderoba, kupljeno posuđe. Kako je pesnikova sestra Aleksandra Jesenjin objasnila, živeći sama, „malo je marila za kućni komfor, a njen nameštaj je bio izuzetno loš... Ali čistoća je uvek bila savršena“. Ekonomija se toliko poboljšala da sam morao da unajmim kućnu pomoćnicu. Bilo je i teških dana, „kada se Sergej sreo sa svojim „prijateljima“. Katya i Galya su pokušavale na sve moguće načine zaštititi Sergeja od takvih "prijatelja" i nisu im puštene u kuću, ali su Sergeja tražili u izdavačkim kućama, u redakcijama, i, po pravilu, takvi sastanci su završavali na pićima.
Kod kuće nikada nije bilo dosadnog trenutka, koji je, zapravo, postao književna i poetska „baza za pretovar“. U dvije sobice Benislavske, nakon žučnih rasprava o problemima moderne versifikacije, ispresijecanih pjesmicama uz harmoniku, ponekad je prenoćilo i po dvadesetak ljudi.
Jesenjin je bio okrutan prema Galini - kao i prema drugim svojim ženama. Iskreno:
“Slobodni ste i slobodni da radite šta god želite, to nema veze sa mnom. I ja te varam, ali zapamti, ne diraj moje prijatelje. Ne diraj moje ime, ne vrijeđaj me, bilo koga, samo da mi nisu prijatelji.”
IN poslednjih godina Za života pjesnika, Galina se u potpunosti posvetila njegovim izdavačkim poslovima. “Draga Galja! Blizak si mi kao prijatelj, ali te uopšte ne volim kao ženu!” - priznao joj je Jesenjin. „Jesenjin je napisao ovo uvredljivo i ubitačno pismo za Benislavsku jer mu je bio potreban otvoreni raskid s njom... Sofija Tolstaja, unuka „velikog starca“, ušla je u njegov život“, objašnjavaju Stanislav i Sergej Kunjajev u svojoj knjizi o pesnik. „Neočekivano i neozbiljno, kao što je to uvek činio u ovim slučajevima, pesnik je odlučio da je oženi.
Jesenjin i Tolstaja upoznali su se na zabavi u istoj Benislavskoj, gdje je Sofija Andreevna došla s Borisom Pilnjakom, svojim tadašnjim ljubavnikom.
Prema nekim dokazima, nakon što je saznao za Galinu aferu s novinarom Levom Povitskim, Sergej Aleksandrovič ju je konačno napustio. Iako postoje i druge verzije. Ilya Shneider, administrator Duncan studija, prisjetio se:
„Ova devojka, pametna i duboka, volela je Jesenjina predano i nesebično... Samo je Jesenjinov brak sa unukom Lava Tolstoja Sofijom Andrejevnom Tolstoj naterao Benislavsku da se udalji od njega...“
Pesnikove sestre, Katja i Šura, živele su sa Galinom u Brjusovskoj ulici od jeseni 1924. (nakon što je Jesenjin otišao na Kavkaz).
„Galjine komšije su bile mlade“, priseća se Aleksandra Jesenjina, „zainteresovane za sve, a posebno za književnost. Ovde su voleli poeziju, a uspešne nove pesme su recitovane u pokretu... Ali glavno mesto za nas zauzele su Sergejeve pesme. U to vrijeme nam je vrlo često slao nove pjesme sa Kavkaza... Galja i Katja su vodili njegove književno-izdavačke poslove u Moskvi, a on im je često davao pismene upute gdje, kako i šta da štampaju, kako da sastave novi objavljena zbirka... .
“Odjednom smo dobili 3 pisma od vas iz Batuma. Pjesma “Pismo ženi” - poludio sam za njom. I još uvijek buncam o tome - kako je dobro...”
Tokom pesnikovog boravka kod unuke velikog starešine na Kavkazu, pevač „Moskovske kafane” je skoro svakodnevno slao pisma Galini. Povjerljivo je podijelio svoje stanje uma, kao veliko dostignuće, prijavio je da on i Leva (Povitsky, koji je Jesenjina sklonio na Kavkazu) piju samo dve boce vina dnevno i uopšte „Pišem đavolski dobro... Uskoro ću vas zatrpati materijalom. ..”.
U ljeto 1925., očigledno nakon putovanja po Kavkazu, Jesenjin je zajedno s Benislavskom otišao u svoju domovinu, na vjenčanje dalekih rođaka.
„Prišla nam je mlada žena sa dugim pletenicama“, prisećao se kasnije pesnikov sunarodnik i prijatelj iz detinjstva Ivan Kopytin. – Kasnije sam saznao da je to bila Galja Benislavska... sreo nas je seljak na konju. Jesenjin je podigao ruku i zaustavio ga. Tražio je konja - Galja je htela da jaše. I on sam ima papirni novac u ruci. „Platiću“, rekao je. Sergej je Galju stavio na konja, a ona je jurila kroz livade kao prava konjanica... A kada su se približili reci Oki, oni, Jesenjin i Galja, ušli su u čamac i otplovili od mene... Otplovili su zauvek ...”
Kako je Benislavskaja reagovala na Jesenjinov brak sa Sofijom Tolstoj? Bilo je to veoma teško iskustvo, ali očigledno nije mogla da se pomiri sa tim. Njeno osećanje prema Jesenjinu bilo je prejako, preduboko, previše je poznavala Sergeja Aleksandroviča da nije razumela šta različiti ljudi bili mladenci. Iz njenog dnevnika:
„Ljurio je za imenom Tolstoj - svi ga žale i preziru: on ga ne voli, ali se oženio... čak i ona sama kaže da je niko ne bi primetio da nije Tolstoj... on je sažali. Ali zašto se kaje? Samo zbog prezimena. Nije me sažalio. Nije požalio Volpina, Ritu i ostale, za koje ne znam... Spavati sa ženom koja mu je fizički odvratna zbog prezimena i stana nije kila suvog grožđa. Nikad ne bih mogao ovo da uradim..."
Vijesti o tragična smrt Pesnik je pronašao Benislavsku u bolnici. Tugovala je zbog smrti voljene osobe, ali nije došla na sahranu. A manje od godinu dana kasnije, na njegovom grobu, sama je okončala život.
„Pesnikova sestra Šura je verovala“, pišu Stanislav i Sergej Kunjajev u knjizi „Jesenjin“, „da je samoubistvo Benislavske izazvano ne samo smrću Jesenjina, već i neuspelim brakom sa sinom Trockog, kao i činjenicom da je tokom podjele Jesenjinovog naslijeđa ona, u suštini, koja je nekoliko godina bila Jesenjinov književni sekretar i prijatelj, koju je ponekad čak zamišljao kao svoju ženu, pokazalo se da nema nikakve veze s tim.”
Nažalost, ove pretpostavke ostaju takve.
Kada je prijateljica Galine Arturovne došla do nje na dan samoubistva, pronašla je otvoren ormar, stvari bačene na pod i uništenje u prostoriji, koja je očito pretražena... Smrt Galine Benislavske je jedna od mnogih u strašnoj seriji misteriozne smrti povezan sa Jesenjinovom ličnošću. Postoji verzija da je Galina ubijena...
Svake večeri, kako plavetnilo blijedi,
Dok zora visi na mostu,
dolaziš, jadni moj lutalice,
Poklonite se ljubavi i krstu...
Popodne 3. decembra 1926. u Moskvi, dne Vagankovskoe groblje, na grobu Sergeja Jesenjina, retki posetioci su mogli da vide usamljenu figuru skromno odevene mlade žene. Poput žalosnog kipa, poklonila se pred grobnom humkom, prekrivenom svježim cvijećem.
Žena je izvadila kutiju cigareta i zapalila cigaretu. Brzo je nešto nažvrljala na komad papira, zatim nekoliko reči na kutiji cigareta... A onda se začuo pucanj iz pištolja.
Čuvar groblja pozvao je policiju i hitnu pomoć. Teško ranjena žena imala je dokumente na ime Galina Arturovna Benislavskaya. Našao sam bilješku:
“Ovdje sam izvršio samoubistvo, iako znam da ću nakon ovoga više pasa Prikačiće to Jesenjinu... Ali njega i mene neće biti briga. Sve što mi je najdragocenije nalazi se u ovom grobu...”
Jedva čujno stenjajući, žurno je odvedena u bolnicu Botkin. Umrla je na putu.
Galina je sahranjena 7. decembra 1926. pored pjesnika - na brzinu, da ne izaziva nepotrebne razgovore. Ranije je na njenom grobu bio natpis: „Vjerna Galja“. Sada - još jedan, službeniji.
Sergej Jesenjin
poem
Grimizna svjetlost zore bila je utkana na jezeru.
U šumi tetrebovi plaču uz zvonjavu.
Oriola negdje plače, zakopavajući se u udubljenje.
Samo ja ne plačem - moja duša je laka.
Znam da ćeš uveče izaći iz obruča puteva,
Sjednimo u svježe plastove sijena ispod obližnjeg plasta.
poljubiću te kad budeš pijan, uvenut ću ko cvet,
Za one koji su opijeni radošću nema ogovaranja.
Sama ćeš pod milovanjem odbaciti svileni veo,
Nosit ću te pijanog u žbunje do jutra.
I neka tetrijeb plače sa zvonima,
U crvenom zore je vesela melanholija.
Čitao R. Kleiner
Rafael Aleksandrovič Klajner (rođen 1. juna 1939, selo Rubežnoje, oblast Luganska, Ukrajinska SSR, SSSR) - ruski pozorišni reditelj, Nacionalni umjetnik Rusija (1995).
Od 1967. do 1970. bio je glumac moskovskog pozorišta drame i komedije Taganka.
Trenutno direktor i scenarista Moskovske filharmonije
Jesenjin Sergej Aleksandrovič (1895-1925)
Jesenjin je rođen u seljačka porodica. Od 1904. do 1912. studirao je u školi Konstantinovsky Zemstvo i u školi Spas-Klepikovsky. Za to vreme napisao je više od 30 pesama i sastavio rukom pisanu zbirku „Bolesne misli“ (1912), koju je pokušao da objavi u Rjazanju. Rusko selo, priroda centralne Rusije, usmeno narodna umjetnost, i što je najvažnije - ruski klasična književnost imao snažan uticaj na formiranje mladog pesnika i vodio njegov prirodni talenat. Jesenjin sam drugačije vrijeme naveo je razne izvore koji su hranili njegov rad: pesme, pjesmice, bajke, duhovne pesme, „Priča o Igorovom pohodu“, poezija Ljermontova, Kolcova, Nikitina i Nadsona. Kasnije je bio pod uticajem Bloka, Kljujeva, Belog, Gogolja, Puškina.
Iz Jesenjinovih pisama iz 1911-1913 Težak život pesnik. Sve se to odrazilo u poetskom svijetu njegove lirike od 1910. do 1913. godine, kada je napisao više od 60 pjesama i pjesama. Ovdje je izražena njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, prema zavičaju (“Na jezeru se utkala grimizna svjetlost zore...”, “Poplava ispunjena dimom...”, “Breza”, “Proljetno veče” ,“ „Noć“, „Izlazak sunca.“, „Zima peva – zove...“, „Zvezde“, „Tamna noć, ne mogu da spavam...“ itd.)
Većina značajna dela Jesenjina, što mu je donijelo slavu jednog od najbolji pesnici, nastala 1920-ih godina.
Kao i svi veliki pesnik Jesenjin nije nepromišljeni pevač svojih osećanja i iskustava, već pesnik i filozof. Kao i svaka poezija, njegovi tekstovi su filozofski. Filozofska lirika su pjesme u kojima pjesnik govori vječiti problemi ljudsko postojanje, vodi poetskog dijaloga sa čovekom, prirodom, zemljom, Univerzumom. Primjer potpunog međusobnog prožimanja prirode i čovjeka je pjesma „Zelena frizura“ (1918). Jedan se razvija u dva plana: breza - djevojka. Čitalac nikada neće saznati o kome se radi u ovoj pesmi - o brezi ili o devojci. Zato što je osoba ovdje upoređena sa drvetom - ljepotom ruske šume, a ona je kao osoba. Drvo breze u ruskoj poeziji je simbol lepote, harmonije i mladosti; ona je bistra i čedna.
Poezija prirode i mitologija starih Slovena prožimaju pesme iz 1918. godine kao što su „Srebrni put...“, „Pesme, pesme, šta vičete?“, „Otišao sam Dom...”, “Zlatno lišće se počelo vrtjeti...” itd.
Jesenjinova poezija poslednjih, najtragičnijih godina (1922 - 1925) obeležena je željom za harmoničnim pogledom na svet. U stihovima se najčešće oseća duboko razumevanje sebe i Univerzuma („Ne kajem se, ne zovem, ne plačem...“, „Zlatni gaj razuverio...“, „Ne kajem se, ne zovem, ne plačem...“ Sada odlazimo malo po malo...” itd.)
Pesma vrednosti u Jesenjinovoj poeziji je jedna i nedeljiva; sve je u njemu međusobno povezano, sve čini jedinstvenu sliku „voljenog zavičaja“ u svoj raznolikosti njenih nijansi. To je najviši pjesnikov ideal.
Preminuo nam je u 30. godini života, Jesenjin nam je ostavio divnu poetsku zaostavštinu, a dokle god živi zemlja, Jesenjin pesnik je predodređen da živi sa nama i „peva svim svojim bićem u pesniku šesti deo zemlje sa kratkim imenom "Rus".
Pesma „Na jezeru se utkala grimizna boja zore...“ primer je rane lirike S.A. Yesenina. Napisana je 1910. Istraživači veruju da je mladog pesnika na stvaranje dela podstaklo vedro osećanje za Anu Aleksejevnu Sardanovsku, koja je u leto došla u njegovo selo. Približan datum kada su se mladi ljudi upoznali je 1907. i 1908. Ana Aleksejevna je umrla 1921. godine, ali je njen lik ostao u Jesenjinovom sećanju i srcu do kraja njenog života. Pjesnikov rad je raznolik u raspoloženju: postoje pjesme pesimistične i pune optimizma, vitalna energija. Analizirani rad spada u drugu grupu.
Tema pjesme je radost ljubavi koja preplavljuje srce; susret ljubavnika u zoru. Autor pokazuje da kada se duša smeje od ljubavi, spoljašnji događaji je ne mogu poremetiti.
Pjesma je konvencionalno podijeljena na dva dijela - pejzaž i priču o spoju s djevojkom. Oba dijela spaja lirski junak. Prvo, gleda kako se veče spušta na zemlju i plete “grimiznu svjetlost zore na jezeru”. Mladić primjećuje plač ptica, ali to ne može pomračiti njegovu dušu. Slike prirode prikazuju tradicionalne slike ruskog pejzaža: borove šume, plastove sijena i sijena, jezero. U narednim strofama junak otkriva tajnu svog raspoloženja: raduje se susretu sa svojom voljenom.
U stihu nema portreta devojke, autor čak ni ne pominje detalje. Sva njegova pažnja je koncentrisana na susret, poljupce i milovanja. Jesenjin nagoveštava da ljubavnici prelaze granicu mladalačke, nevine ljubavi, dok devojka svjesno preduzima ozbiljan korak: "sami ćete odbaciti svilu vela pod milovanjem." Ovakav razvoj događaja je u suprotnosti sa tradicionalnim principima morala, prema kojima djevojka treba da zadrži nevinost do udaje.
U posljednjem stihu pjesnik se vraća opisu prirode, govoreći o kriku tetrijeba. Govori o veseloj melanholiji, pri čemu misli na osećanja koja obuzimaju ljubavnike i u kratkoj razdvojenosti.
Rad S.A. Jesenjinova „Skerletna boja zore je utkana na jezeru...“ je šarena umetničkim sredstvima, koji služe za prenošenje unutrašnjeg stanja likova i prenošenje ideje. U stihu se koriste metafore („grimizna boja zore na jezeru je pletena“, „tetrebovi plaču“, „duša je laka“, „prsten puteva“, „opijen radošću“), epiteti („svježi udari“) , „grimizna zora“), poređenje („Promijenit ću se kao boja“). U poslednjem stihu glavna ideja je naglašeno oksimoronom "vesela melanholija". Važna uloga igra i kontrast: slika plakanja i radosti prirode lirski heroj.
Pesma se sastoji od šest dvostiha. Kratke strofe pomažu da se prenesu radosni impulsi srca lirskog junaka, njegovo uzbuđenje. Poetski metar je jambski heksametar sa pirom. Intonacija pjesme je odmjerena, mirna, što je u suprotnosti sa sadržajem stiha i doživljajima lirskog junaka.
Verse S.A. Jesenjinova „Na jezeru se utkala grimizna boja zore...“ je po sadržaju i ideji prilično „zrela“, uprkos činjenici da ju je pesnik napisao sa 15 godina.