“Umjetnik mora znati sve o ljubavi i naučiti živjeti bez nje.”
Anna Pavlova
Zvali su je “Božanstvena” i “Ugodna”. Rekli su da je ona "Beli labud", pa čak i "Vila labudovog jata". Jedna devojčica je napisala roditeljima: „Zapamtite, rekli ste mi: ko vidi vilu biće srećan ceo život. Videla sam živu vilu - njeno ime je Ana Pavlova.”
Briljantna ruska balerina Anna Pavlova za života postala legenda. Novinari su se međusobno takmičili da napišu priče o njoj. Čitala je mitove o sebi u novinama - i smijala se. Legende o njenom imenu do danas.
Nikada nije pričala o svom privatnom životu, u kojem je bio samo jedan muškarac. Ceo njen život - istinski, pravi, svima poznat i otvoren - bio je u plesu. I uspela je da umre pre nego što je napustila scenu...
Najviše poznata balerina prošlog veka, Ana Pavlova (1881–1931), čiji je život u potpunosti bio posvećen baletu, o kojoj su se šuškale i legende, želela je da ostavi u tajnosti sve što se ne tiče njenog rada. Ništa se nije znalo o njenom privatnom životu. I tek nakon njene smrti svijet je saznao za lijepu i tragičnu ljubavnu priču, čiju je tajnu legendarna balerina čuvala u svom srcu dugih trideset godina.
Ana Pavlova je rođena 31. januara (12. februara) 1881. godine. Otac joj je umro veoma rano, a devojčicu je odgajala majka. Iako su živjeli u stalnom siromaštvu, Lyubov Fedorovna, radeći kao pralja, pokušala je uljepšati teško djetinjstvo svoje "voljene Njure". Na imendane i Božić, devojčicu su uvek čekali pokloni koje je donela brižna, velikodušna ruka, a kada je Ana napunila osam godina, majka ju je odvela u Marijinski teatar da pogleda balet „Uspavana lepotica“.
Tako se buduća plesačica zauvijek zaljubila u ovu umjetnost, a dvije godine kasnije, mršava i boležljiva djevojka primljena je u baletski odjel Pozorišne škole u Sankt Peterburgu. Osam godina kasnije, Pavlova je postala vodeća glumica Marijinskog teatra, a nakon zapanjujućeg uspjeha u ulozi Nikije u La Bayadère, već je prozvana prvom solisticom Marijinskog teatra.
Novine su sa oduševljenjem pisale o nadobudnoj balerini: „Fleksibilna, muzikalna, sa izrazima lica punim života i vatre, svojom neverovatnom prozračnošću nadmašuje sve. Kada Pavlova igra i pleše, u pozorištu vlada posebno raspoloženje.”
Imala je obožavatelje, muškarci su joj pravili sastanke, darivali joj poklone, ali je Ana sve odbijala, i velikodušni pokloni poslat nazad zbunjenim proscima. Bila je ponosna, senzualna i nepredvidiva. “Ja sam časna sestra umjetnosti. Lični život? Ovo je pozorište, pozorište, pozorište“, nije se umorila da ponavlja Pavlova.
Međutim, djevojka je lagala. Tada je u srcu mlade balerine planuo neshvatljiv, još nepoznat osjećaj. Rođaci su to sve znali slobodno vrijeme provodi vrijeme sa bogatim, zgodnim Viktorom Dandreom (1870–1944). Novi poznanik poticao je iz aristokratske porodice, koja je pripadala staroj plemićkoj porodici. Imao je visoku dužnost savjetnika u Senatu, bio je dobro obrazovan, posjedovao nekoliko strani jezici i ozbiljno se zanimao za umjetnost. Pokroviteljstvo ambicioznoj balerini, kao što su to činili članovi prije njega carska porodica, Viktoru se činio prestižnim.
Mladi poduzetnik postao je pokrovitelj mladog umjetnika, što je, međutim, u to vrijeme bilo prilično moderno. Međutim, Viktor nije ni razmišljao o tome da je oženi. Pavlovoj je iznajmio stan i jednu od prostorija opremio kao plesnu salu, što je za mladu balerinu u to vreme bio nedopustiv luksuz. Svaki put, upoznajući djevojku nakon nastupa, Viktor joj je darovao luksuzne poklone, vodio je u skupe restorane, pozivao je u društvo bogatih, inteligentnih i poznati ljudi, a uveče ju je doveo u stan, gdje je često kao vlasnik ostajao do jutra.
Ali što je Pavlova dalje upoznavala svog novog poznanika, to je jasnije shvatala da Dandre uopšte nije potrebna, ali neravnopravan brak sa skromnom devojkom je nemoguće za njega. I napustila ga je, preferirajući samoću nego ponižavajući položaj zadržane žene. „Prvo sam se mučila“, priseća se Pavlova, „od tuge sam krenula u žurku, želeći da mu nešto dokažem!“ A onda se, opet slijedeći svoj moto, vratila na posao.
Ponovo je trenirala, gostovala sa svojom omiljenom pozorišnom trupom i plesala osam do deset puta sedmično. U to vrijeme dogodio se još jedan susret u njenom životu, koji je mnogo promijenio u životu slavne plesačice. Veliki koreograf Fokine za nju je postavio „Labud koji umire“ na muziku Kamila Sen Sansa, koji je zauvek postao prepoznatljiv broj balerine i obleteo svet. Mnogo kasnije, kada je kompozitor upoznao Pavlovu, on je, oduševljen njenim nastupom, uzviknuo: „Gospođo, zahvaljujući vama, shvatio sam da sam napisao neverovatnu muziku!“
Godine 1907. Marijinski teatar je otišao na turneju u Stokholm. Nakon ovih turneja po Evropi prvi put se počelo pričati o briljantnoj mladoj balerini, čiji su nastupi bili tako brzi uspjesi da joj je čak i car Oskar II, diveći se talentu Pavlove, na rastanku uručio Orden zasluga za umjetnost. Oduševljena publika je aplauzom pozdravila balerinu. “Dočekan sam burnim aplauzom i oduševljenim povicima. Nisam znala šta da radim - priseća se Ana Pavlova. Bio je to pravi trijumf. Anna je postala poznata, imala je novca, već je mogla mnogo priuštiti. Balerina se trudila da ne misli na Viktora.
U međuvremenu, stvari nisu išle dobro za Dandrea. Nakon neuspješnog dogovora, preduzetnik je dugovao ogroman iznos koji nije mogao da vrati na vrijeme. Otišao je u zatvor a da ga nije našao velika suma novac koji je bio potreban da se položi kaucija i da se pusti na duže vrijeme suđenje. Rođaci nisu uspjeli prikupiti sredstva, a bogati prijatelji okrenuli su leđa svom nesretnom partneru. Za Dandre je počelo težak period bolno čekanje iza rešetaka u samoći i sumnji.
A Ana je već zablistala u Parizu. Sergej Djagiljev, koji je otvorio Rusko baletsko pozorište u francuskoj prestonici, pozivajući tamo Pavlovu i Vasslava Nižinskog, nije pogrešio. Ljudi su počeli da pričaju o ruskom pozorištu, ljudi iz visoko društvo, ljudi su dolazili iz cele Evrope da vide rusku balerinu, pozorište je pozivano u Australiju i Ameriku.
Budućnost se činila tako primamljivom i svijetlom. Međutim, Pavlova je neočekivano napustila Pariz i uputila se u London. Nekoliko mjeseci kasnije, Djagiljev je saznao da je njegova omiljena solistica potpisala ugovor sa poznatom pozorišnom agencijom Braff, prema kojem je trebala plesati dva puta dnevno u tri zemlje - Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Za to je plesač dobio predujam - impresivan iznos za ta vremena.
Prikupljeni novac je odmah poslala u Rusiju da oslobodi Viktora iz zatvora. Nekoliko dana kasnije, 1911. godine, napustio je Sankt Peterburg i uputio se u inostranstvo. „U Parizu sam odlučio da ne mogu da živim bez Dandrea. „Odmah sam ga pozvala kod sebe“, prisjetila se Pavlova. - Venčali smo se u crkvi, tajno. On je moj, samo moj, i ja ga obožavam.”
Sa Viktorom Dandreom
Njihov brak je ostao tajna duge godine. Viktor je održao obećanje dato Ani na dan vjenčanja. Zakleo se da će šutjeti o njihovoj zajednici. Bivši pokrovitelj je na njegovu velikodušnost uzvratio snažnim osjećajem koji se rasplamsao u njegovom srcu da ne nestane do njegovih posljednjih dana.
Kada je ugovor došao do kraja, Ana je odlučila da organizuje svoje pozorište i angažovala je grupu umetnika. Tako je bivša primasa Marijinskog teatra postala vlasnica malog pozorišta. Iste godine kupila je luksuznu vilu u blizini Londona, na obali reke najčistije jezero, gde su plivali beli labudovi i egzotične biljke koje je donela balerina različitim uglovima mir. Činilo se da sudbina supružnika ne zavisi ni od koga drugog.
Pavlova u svojoj vili u Londonu
Viktor je preuzeo na sebe sve kućne poslove, obaveze računovođe i menadžera. Odgovarao je na prepisku, vodio poslovne i lične pregovore, organizovao turneje, čuvao kostime i scenografiju, angažovao i otpuštao glumce. Međutim, Pavlova je sve više izražavala negodovanje. Predbacivala je mužu, digla frku, vrištala, razbijala suđe i plakala.
Nakon mnogo histerije i suza, balerinini supružnici su se pomirili, a činilo se da njihova porodična idila opet nije u opasnosti. Victor je još jednom riješio sve probleme svoje žene, a Ana je trčala po kući i teatralno vikala sobarici: „Ko se usudio da mu očisti cipele? Ko se u mojoj kući usudi da mu skuva čaj? To je moja stvar!"
Međutim, emotivna i temperamentna Pavlova mogla je odmah promijeniti raspoloženje i navaliti na Victora s novim pritužbama. Prijatelji, koji su često bili svjedoci ovih svađa, kasnije su pitali Dandrea kako je mogao sve ovo izdržati i zašto nije napustio Anu. On je ćutao. Očigledno je za to imao svoje razloge, poznate samo njima dvojici.
Obožavao ju je, zahvaljujući joj na njenoj velikodušnosti i velikodušnosti. Nije mogla zaboraviti dugogodišnju uvredu koja mu je nanesena u mladosti. Malo je vjerovatno da će se ikada saznati da li mu je oprostila. Ali nije bilo sumnje u iskrenost Viktorovih osećanja. Kada mu je supruga umrla 23. januara 1931. od upale pluća, samo nekoliko dana do svog pedesetog rođendana, Viktor, slomljen tugom, dugo nije mogao da se vrati normalnom životu.
Nije želeo da veruje da Pavlove više nema. Stvorivši klub svojih obožavatelja poznata supruga, Viktor Dandre je želeo samo jedno - da se velika balerina 20. veka pamti dugi niz godina. Nažalost, klub nije dugo opstao. Ipak, ime ruske balerine, legendarne Ane Pavlove, zauvek je ušlo u istoriju svetskog baleta.
Sorin Savelij Abramovič (1887-1953) Ana Pavlova.
Ime Pavlova postalo je legendarno još za života balerine. Njeni honorari su bili najveći u baletu tih godina. Oponašali su je, divili joj se, kraljevi su priređivali prijeme u čast nevjerovatne balerine, a poslastičari su po njoj nazvali kolače. O njoj su pisali, slikali je, posvećivali joj pesme, a najbolji baletski kritičar Andrej Levinson je o Ani rekao: „Njena umetnost se rodila i umrla sa njom - da bi plesao kao Pavlova, morao si biti Pavlova!“
Briljantni engleski komičar Čarli Čaplin sanjao je da je zaprosi čitavog života. Prvi put su se sreli na banketu u čast Ane Pavlove. Čaplin je to rekao, obraćajući se plesačici engleski jezik ne može da prenese osećanja koja oseća prema njoj i da izrazi veličinu koju Pavlova predstavlja. Stoga namjerava govoriti kineski. Sa ovim rečima, Čaplin je, oponašajući kineski govor, pobesneo i poljubio Pavlovu ruku. I tako je počelo njihovo prijateljstvo. Kasnije je Čarli Čaplin bio konsultant Ane Pavlove kada je snimao njene nastupe na filmu.
Prilikom susreta iznajmili su restoran za dvoje, a Čaplin je, u šali, naučio balerinu da igra, a ona njega da nosi štap.
„Ti i ja smo slični, Anna! - rekao je Čaplin na njihovom prvom susretu u Americi. - Ja sam skitnica, ti si silf. Kome smo mi potrebni? Pa oni nas progone...”
Čarli Čaplin i Ana Pavlova, 1922. Veoma je teško govoriti o Ani Pavlovoj. Događaji iz njenog privatnog života, šta se dešavalo van scene, njen sopstveni ljudska sudbina, karakterne osobine - sve one nestaju u onome što se dešavalo na sceni. Ako vrlo precizno ispričamo njenu biografiju, onda ćemo morati vrlo precizno navesti uloge i imena gradova u kojima je gostovala. Tokom 22 godine turneje, Pavlova je održala oko 9.000 predstava, prešla više od 500.000 kilometara vozom, a bilo je perioda kada je italijanski obućar Romeo Ninolini za nju pravio 2.000 baletskih cipela godišnje. Njenu rekordnu turneju po gradovima u kojima se nikad nije čulo za balet i širom sveta još niko nije pobedio.
Rođena je da pleše, a kada je nestala fizička sposobnost plesa, jednostavno je nestala, umrla. I potpuno iskreno možemo reći da je Pavlovoj sve osim scene, sve osim njenog stvaralaštva, osim plesa, bilo sporedno. Za razliku od najuspešnijih balerina 19. veka, koje su svoje živote živele na izložbi i iznosile u javnost sve što im se dešavalo, Ana Pavlova je svoj život pažljivo skrivala. Zaista su voljeli da je intervjuišu, ali sve njene izjave su se odnosile na balet, i bili su krajnje neemotivni kada su postavljali pitanja o njenim naklonostima, o njenim ukusima osim muzike ili plesa. Kakva je bila gotovo je nemoguće zamisliti, ona je tako tajnovita žena, a ni iz knjige koju je napisao njen muž ne može se ništa razumjeti o njoj. Danas se čini da su čak i njeno poreklo i rođenje obavijeni velom misterije, nepoznati.
Prema zvaničnim podacima, Ana Pavlova je rođena u ambulanti Life garde puka u Sankt Peterburgu. Rođena je devojčica pre roka, krhka, boležljiva, a prve godine života provela je na selu, u kući svoje bake, ovo je malo selo u blizini Sankt Peterburga - Ligovo.
U matičnoj knjizi zabeležena je kao ćerka običnog vojnika iz seljaka Tverske provincije Matveja Pavloviča Pavlova i njegove zakonite supruge, pralje Ljubov Fedorovne Pavlove. Niko ne zna ko je on, Matvej Pavlov, otac velike balerine. Bilo da je bio, ili je ovaj brak bio formalan - u svakom slučaju, nakon nekoliko godina, majka Ane Pavlove ima drugog muža i poseban pasoš, što je u Rusiji bilo izuzetno teško za ženu njenog položaja.
Ne zna se sa sigurnošću ko je bio pravi otac balerine. Prema rečima nekoliko savremenika, uključujući njena dva polubrata, otac Ane Pavlove bio je jedan od najvećih moskovskih bankara, zemljoposednik Lazar Poljakov. Balerina je skrivala svoje porijeklo do svoje smrti.
Anna Pavlova se sjeća kako ju je majka odvela u Marijinski teatar, a vidjela je balet „Uspavana ljepotica“, što je takođe čudno - njena majka je radila kao pralja, kupovina dvije karte za Marijinski teatar je vrlo skupa i vrlo teška. Općenito, ispada da je postojao bogati otac. Međutim, ovo putovanje - bez obzira ko je tata - odlučilo je sudbinu devojčice, a ona je maštala da postane balerina.
Balet je na Pavlovu ostavio toliko snažan utisak da je, prirodno stidljiva i mekana, po prvi put izrazila čvrstu volju da izabere karijeru baletana. „Plesaću kao princeza Aurora“, odlučno je rekla devojčica majci kada se vratila kući.
Prvi put kada je dovedena u školu premlada, nije primljena, a kada je imala osam godina, Ana Pavlova je 1891. primljena u pozorišnu školu u Sankt Peterburgu.
Iz memoara Ane Pavlove:
„Sećam se kada sam još bio u prvoj godini škole, suveren car Aleksandar III je stigao sa caricom Marijom Fjodorovnom i velikim knezovima. Mi, đaci, plesali smo balet na našoj maloj sceni. Nakon baleta svi smo bili pozvani u publiku, gdje je bila Kraljevska porodica, a Car je mog malog prijatelja posjeo u krilo. Briznula sam u plač. Počeli su da me pitaju zašto plačem. „Takođe želim da me car posadi u krilo“, odgovorila sam, lijući suze. Da me utješi Veliki vojvoda Vladimir Aleksandrovič me uzeo u naručje, ali nisam bio zadovoljan ovim. Želim da me car poljubi."
Svi su se smijali. Nije je poljubio. Ova želja da se bude prvi, da bude najbolji, da privuče pažnju - neophodna imovina buduca zvezda. Ako ćete se ljubiti, onda je to sa carem, ili nikako.
Bila je krhka djevojka, nije uvijek imala snage da savlada poteškoće učenja, njeno tijelo fizički nije moglo izdržati ovo opterećenje. Ali njena krhkost bila je kombinovana sa tvrdoglavom snagom volje.
Špice Anne Pavlove Završila je fakultet 1899. godine i odmah je primljena za izuzetnu poziciju u pozorištu. Dok se dramski talenat Ane Pavlove nije pojavio, kritičari su joj stalno zamerali nesavršenost njene scenske tehnike. Ako prvo pročitate recenzije prvih nastupa Ane Pavlove, tamo piše da joj je malo stalo do pravilnog postavljanja stopala, da ima romantični poremećaj u pokretu ruku. A onda se vrlo brzo intonacije mijenjaju, a sve tehničke greške u plesu Ane Pavlove nazivaju se njenim stilom. Piše da Pavlova ima nešto svoje u plesu, po čemu se izdvaja od ostalih solista.
Plesala je na sceni Marijinskog teatra 10 godina. U baletima akademskog repertoara koji su se izvodili na sceni ovog pozorišta nije uvek bilo prilike da se izrazi nešto psihološki duboko i značajno. A Pavlova je imala dosta pasova koji joj nisu bili potrebni. Dve njene uloge učinile su ovu balerinu sjajnom za rusku publiku - Nikiju i Žizel.
Iznenađujuće za balerinu, pre Pavlove niko se na ovaj način nije odnosio prema baletskim ulogama. O “La Bayadère” je govorila ovako: “Želim prikazati čitav niz iskustava, prijelaza iz jednog osjećaja u drugi.”
U Rusiji je, pored klasičnog repertoara, sarađivala sa svojim prijateljem, školskim drugom, koreografom Mihailom Fokinom. Fokine je prvo video Anu Pavlovu, a ne Karsavinu, kao idealnog izvođača svojih baleta.
Godine 1907. za nju je postavio koncertni broj „Labud” na muziku Saint-Saënsa. Ovaj broj ju je pratio cijeli život, slika labuda postala joj je omiljena, i poslednje reči Prije smrti, Ana Pavlova je rekla: "Daj mi moj kostim labuda."
Godine 1910. Pavlova prelazi na mjesto gostujućeg izvođača, podnosi ostavku u pozorištu i sklapa ugovor za pojedinačne predstave. Ali istovremeno se odlučuje o njenom privatnom životu, udaje se za Victora Dandrea. Victor Dandre je bio obožavatelj njenog talenta, prisustvovao je svim nastupima, bio je član Državna Duma, veoma veliki zvaničnik. Bio je u jednoj kompaniji koja je nadgledala izgradnju jednog od najvećih mostova u Sankt Peterburgu - Okhtinskog mosta. Optužen je za pronevjeru državnog novca, protiv njega je pokrenut krivični postupak, a Dandre je bio u zatvoru. Pušten je uz veoma veliku kauciju uz zabranu napuštanja Rusije. Ana Pavlova je dala novac za kauciju i, uprkos zabrani putovanja, Dandre je napustio Rusiju i nastanio se u Engleskoj, postajući impresario Ane Pavlove. A ispostavilo se da joj je, otkako je postala supruga čovjeka čiji je ulazak u Rusiju zabranjen, postalo jako teško, a njen odlazak iz pozorišta očito su diktirale porodične prilike.
Uprava je na sve moguće načine pokušavala da je zadrži u pozorištu, a ponuđeni su joj uslovi koji Pavlovu nisu sprečili da održi svoju trupu i turneje po svetu; već se osećala kao svetska glumica, a ova scena nije bila dovoljna za nju. Anna Pavlova je dve sezone nastupala u trupi Djagiljeva. Ali osjećala se skučeno u ovoj zajednici. Bila je solista, usamljenica i nije joj trebala opšta kreativnost.
Ana Pavlova, 1913. Fotografija u boji: klimbim.art Zadnji put Nastupila je u Rusiji 1913. godine, a napustila je zemlju, više se nije vratila, kada je imala 33 godine. Potreba za stalnom promjenom repertoara - kretala se s jednog mjesta na drugo - dovela je do toga da je Anna Pavlova počela koreografirati svoje brojeve, prilagođavajući muziku svojim mogućnostima. A polovina repertoara su numere koje su postavili Novikov i sama Ana Pavlova, a prerađene od starih uloga.
Noseći tako fantastičan teret, krećući se s jednog mjesta na drugo, Anna Pavlova se nikada nije razboljela. Sam ples joj je očito dao snagu i povratio je. Tvrdoglavo nije primećivala da stari, da joj snaga više nije ista. Francuski koreograf i igrač Serž Lifar u svojim memoarima to vrlo okrutno opisuje: „Toliko sam te obožavao, i toliko mi se dopao tvoj ples da sam spreman da ubijem današnju Anu Pavlovu kako ne bi zasjenila tu uzvišenu, savršenu sliku. ” I dalje je nastavila da pleše.
Takođe bih želeo da dodam da je u svakoj zemlji koju je Anna Pavlova posetila proučavala nacionalne igre i uključila ih u svoj repertoar. Imala je japanske, indijske plesove, afričke plesove.
Umrla je na turneji, prehladila se i bila je bolesna samo pet dana. Upravo je nestao .
Lični život Ane Pavlove
Balerinin lični život nije bio lak. Međutim, Anna Pavlova je ovo smatrala prirodnim:
“Sada želim da odgovorim na pitanje koje mi se često postavlja: zašto se ne udam. Odgovor je vrlo jednostavan. Prava umjetnica, poput časne sestre, nema pravo da vodi život kakav želi većina žena. Ne može se opterećivati brigama oko porodice i domaćinstva i ne treba da traži od života mirnu porodičnu sreću koja je zadata većini. Vidim da je moj život jedna celina. Neprekidno slijediti isti cilj je tajna uspjeha. Šta je uspjeh? Čini mi se da nije u aplauzu gomile, već u zadovoljstvu koje dobijate od približavanja savršenstvu. Jednom sam mislio da je uspeh sreća. Pogriješio sam. Sreća je leptir koji na trenutak očara i odleti.”
Pavlova je svoj život povezala sa Viktorom Dandreom. Veoma kontradiktorna osoba. Dandre, rudarski inženjer, optužen je 1910. od strane vlasti Sankt Peterburga za pronevjeru sredstava dodijeljenih za izgradnju Okhtinskog mosta. Ana Pavlova je morala da požuri da ga spase i plati znatnu sumu da bi ga oslobodila. Uprkos pismenoj obavezi da neće otići, Dandre je kasnije pobegao iz Rusije i živeo bez pasoša mnogo godina.
Istovremeno, Dandre je bio jedan od najsposobnijih impresarija svog vremena, koji je prvi shvatio moć štampe. Stalno je organizovao konferencije za štampu, pozivao fotoreportere i novinare na Pavlove govore i davao brojne intervjue vezane za njen život i rad. Na primjer, savršeno je odigrao zaplete inspirisane romantičnom slikom "Labuda". Sačuvano je mnoštvo fotografija koje prikazuju Anu Pavlovu na obali jezera, uz čiju površinu ogledala klize prekrasne snježno bijele ptice. Postojao je takav rezervoar na njenom imanju Ivy House u Engleskoj. Tamo su zaista živeli labudovi, a jedan od njih, po imenu Džek, bio je miljenik Ane Pavlove. Svoju ljubavnicu nije zaboravio kada je bila na dugim putovanjima. Nadaleko je poznata fotografija Ane s labudom u krilu, čija je glava s povjerenjem naslonjena na njeno rame. Fotografija snimljena poznati fotograf Lafayette, kojeg je Dandre posebno pozvao na snimanje.
Ali Dandre je bio taj koji je pokušao da iscijedi sve moguće iz svjetske slave balerine, organizirajući beskrajne i vrlo intenzivne turneje, ne štedeći njeno zdravlje. Na kraju, nepodnošljiv teret je očigledno doveo do njene prerane smrti...
Anna Pavlova i Enrico Cecchetti su sjajni italijanski baletni igrači, koreografi i učitelji. Poslednji daniživot Ane Pavlove
Slavna balerina je 17. januara 1931. stigla na turneju u Holandiju, gde je bila poznata i voljena. U čast „ruskog labuda“, Holanđani, poznati po svom cveću, razvili su posebnu sortu snežno belih tulipana i nazvali ih „Anna Pavlova“. Još uvijek se možete diviti njihovoj izvrsnoj ljepoti na izložbama cvijeća. Holandski impresario Ernst Krauss dočekao je Anu na stanici sa velikim buketom ovog cvijeća. Ali balerina se osećala loše i odmah je otišla u Hotel des Endes, gde joj je dodeljen „Japanski salon” sa spavaćom sobom, koji je kasnije postao poznat kao „Salon Ana Pavlova”. Očigledno, umjetnik se jako prehladio dok je putovao vozom po zimskoj Francuskoj. Štaviše, kako se ispostavilo, noćni voz kojim je putovala iz Engleske za Pariz se sudario sa teretnim vozom. Deblo koje je palo snažno ju je udarilo u rebra. Ana je o ovom incidentu ispričala samo svojim bliskim prijateljima, iako se mnogima žalila na bol.
U hotel je hitno pozvan ljekar koji je balerini otkrio akutni pleuritis. Holandska kraljica Wilhelmina poslala je Pavlovoj svog ličnog lekara de Jonga. Nakon što ju je pregledao, došao je do sljedećeg zaključka:
„Gospođo, imate pleuritis. Potrebna je operacija. Savjetovao bih vam da uklonite jedno rebro kako biste lakše isisali tekućinu.” Kao odgovor na to, Dandre je uzviknuo: „Kako je to moguće! Na kraju krajeva, ona sutra neće moći da pleše!”
Zaista, po cijelom Hagu su bili postavljeni plakati na kojima je najavljivano da je “19. januara posljednji nastup u Holandiji najveće balerine našeg vremena, Ane Pavlove, sa svojim velikim baletom.” Zatim je uslijedila duga turneja po sjevernom i Latinska amerika, Daleki istok. Ali ovo nije bilo suđeno da se ostvari.
Dandre je odlučio da pozove drugog doktora. Doktor Zalevski, koji je već ranije lečio Anu, hitno je telegramom pozvan iz Pariza. A balerini je bilo sve gore.
Očigledno je tada rođena legenda o "umirućem labudu", koju Victor Dandre citira u svojim memoarima. Anna Pavlova je, uvjerava memoaristkinja, po svaku cijenu željela ponovo izaći na scenu. „Donesite mi moj kostim labuda“, rekla je. Ovo su navodno bile njene poslednje reči...
Međutim, stvarnost je bila mnogo prozaičnija i tragičnija. Sluškinja Ane Pavlove Marguerite Letienne i doktori koji su bili uz njen krevet govorili su o tome. Podsećaju da je balerina pozvala neke članove svoje trupe kod sebe i dala im uputstva, verujući da, uprkos njenoj bolesti, predstave treba da se održe, posebno u Belgiji za potrebe Crvenog krsta. Onda joj je postalo gore. Svi osim sobarice napustili su sobu. Anna je, klimajući glavom na skupu haljinu koju je nedavno kupila u Parizu od poznatog modnog dizajnera, rekla Marguerite: "Radije bih potrošila ovaj novac na svoju djecu." Mislila je na siročad koji su dugo živjeli o njenom trošku u jednoj od vila. Nakon toga pacijent je pao u komu.
Kada je Zalewski stigao, pokušao je da ispumpa tečnost iz pleure i pluća pomoću drenažne cevi, ali sve je bilo uzaludno. Anna se nikad nije osvijestila. Pretpostavlja se da je u noći sa 22. na 23. januar 1931. umrla od akutnog trovanja krvi izazvanog nedovoljno dezinfikovanom drenažnom cevčicom...
Posle Pavlove smrti
Ruska kolonija u Parizu je želela da Pavlova bude sahranjena na groblju Per Lašez, gde bi joj mogao biti podignut prelep spomenik. Ali Dandre je govorio u prilog tome da Anna bude kremirana. Tokom turneje po Indiji, postala je fascinirana indijskim pogrebnim ceremonijama, tokom kojih se tijelo pokojnika spaljuje na pogrebnoj lomači. Napomenula je voljenima da bi voljela da bude kremirana. “Ovako će mi biti lakše vratiti svoj pepeo draga Rusija“, navodno je rekla. Dandre je o ovom pitanju razgovarao sa impresariom Kraussom, pa su odlučili da se posavetuju sa šefom Rusa Pravoslavna crkva u Hagu od sveštenika Rozanova, jer prema crkveni kanoni Dozvoljeno je samo sahranjivanje na groblju. S obzirom na situaciju, sveštenik se nije protivio kremaciji...
Viktor Dandre, uprkos svim njegovim uvjeravanjima, nije bio službeni suprug Ane Pavlove, iako je to navedeno u njegovom testamentu, a urna s njegovim pepelom postavljena je pored Anine urne. Ona ga sama nikada nije zvala svojim mužem, nisu imali zajednički bankovni račun. Nakon Annine smrti, Dandre je izjavio da ima pravo na kuću Aini. Kada ga je balerinina majka, odbijajući ove napade, tužila, Dandre nije mogao da predoči vjenčane listove, niti vjenčane fotografije, navodeći činjenicu da dokumenti nisu sačuvani nakon revolucije u Rusiji.
Advokat se potom prisjetio da je ranije pričao o braku s Pavlovom u Americi. Ali čak ni ovdje, Dandre nije mogao dati dokumente ili čak imenovati mjesto vjenčanja. Izgubio je slučaj i morao je napustiti Ivy House.
Bez obzira da li je Dandre bio muž Ane Pavlove ili ne, u njegovom testamentu, citiranom u knjizi, stoji: „Upućujem svoje advokate da kupe niše 5791 i 3797 u krematorijumu Golders Green kao mesto za urne u kojima se nalazi moj pepeo i pepeo moje voljene.“ supruga Ana, poznata kao Ana Pavlova. Ovlašćujem svoje advokate da pristanu na prijenos pepela moje supruge i, ako smatraju da je to moguće, i mog pepela u Rusiju, ako ikada rusku vladu ili vladu nekog velikog Ruska provincija tražit će premještaj i svojim advokatima će dati zadovoljavajuća jamstva da će pepeo Ane Pavlove dobiti dužnu čast i poštovanje.”
Pavlova je jedinstvena. Nije imala visoke titule, nije ostavljala ni pratioce ni školu. Nakon njene smrti, njena trupa je raspuštena, a njena imovina rasprodata. Ostalo je samo sećanje na veliku rusku balerinu Anu Pavlovu, po kojoj su nagrade i međunarodne nagrade.
Jedan od istaknutih britanskih koreografa, Sir Frederick Ashton, odlučio je da svoj život posveti baletu nakon što je kao tinejdžer vidio Pavlovu kako nastupa u Ekvadoru. Kasnije je svjedočio njenim trijumfalnim nastupima na pozornici Covent Gardena. U starosti, Sir Ashton se prisjetio Pavlove:
“Uvijek je nosila bijelu bundu, u kontrastu s njenom crnom kosom. Izgledala je sjajno! A njen ples je bio nevjerovatan! Fleksibilne ruke, sjajne noge! Imala je nevjerovatnu brzinu, što se ovih dana rijetko viđa u plesu. Bila je graciozna u životu i na sceni! Bila je najistaknutija pozorišna ličnost koju sam ikada poznavao!”
Činjenice o Ani Pavlovoj
1. Cipele
Ani Pavlovnoj je bilo teško pronaći obične cipele, pa je uvijek sa sobom nosila kofer za 36 pari. Imao sam isti problem sa baletskim cipelama. Anna Pavlova ga je radije naručila od poznatog italijanskog majstora Romea Nicolinija. Balerina je bila veoma pažljiva prema baletnim cipelama, jer je uspeh određene piruete zavisio od njenog kvaliteta i udobnosti. Često su cipele morale biti prepravljene. Jednog dana je Nicolini čak rekla: „Da, velika mi je čast što je Ana Pavlova moja mušterija. Ali da imam dve Pavlove, umro bih.”
2. Pavlova i Djagiljev
Mnogi su sigurni da je upravo Djagiljev otkrio Pavlova svijetu. Ali to nije istina. Ana Pavlova je već plesala u Švedskoj, Danskoj i Nemačkoj godinu dana pre pojavljivanja „Ruskih godišnjih doba“. Štaviše, Pavlova je predložila da Djagiljev uključi balet u opersku sezonu (prve "ruske sezone" bile su isključivo operske). Djagiljev u početku nije verovao da bi Evropljani, a posebno Parižani, voleli ruski balet, i nije se dugo slagao, ali je nakon nekog vremena odlučio da pokuša da balet uključi u Godišnja doba. Vrijedi napomenuti da je u to vrijeme uslov za prikazivanje ruskog baleta u Parizu bio dolazak Ane Pavlove u sastav Djagiljeve trupe.
Ana Pavlova tokom turneje po Australiji, 1926. 3. Dobrotvornost
Tokom Prvog svetskog rata, gde god je Ana Pavlova bila, priređivane su predstave u korist Crvenog krsta. Na kraju rata balerina je održala koncerte u Metropoliten operi i sa svim prihodima slala pakete hrane u škole u Sankt Peterburgu i Moskvi.
U Parizu je Anna Pavlova odlučila osnovati sklonište za rusku djecu koja su ostala bez roditelja - tako se pojavilo sklonište za žene u Saint-Cloudu. Anna Pavlova je bila zabrinuta ne samo da su djevojke imale sklonište, već i da su dobile obrazovanje, praktična obuka na život, a po izlasku iz skloništa - na posao. Stoga su svi učenici studirali ili u ruskoj gimnaziji ili na francuskim koledžima, i svaki je dobio slobodu izbora specijalnosti.
4. Omiljeni labud
Ana Pavlovna je volela životinje i ptice. Njen glavni favorit bio je labud John (u različitim izvorima različita imena: Jack, Jacques), kojeg je Anna Pavlovna pomogla ukrotiti od strane izvjesnog gospodina, koji je kasnije dobio nadimak „profesor labudova“. Džon nije dozvolio nikome osim njegove gospodarice da mu priđe, i pratio je Anu za petama kao pas. Balerina je, usavršavajući svoj ples, učila pokrete labuda od svog favorita. Postoji dobro poznata fotografija na kojoj John stavlja svoj vrat oko Anninog vrata.
5. Sećanje na balerinu u Londonu
Britanci pažljivo čuvaju uspomenu na veliku rusku balerinu. U Londonskom muzeju se nalazi haljina u kojoj je plesala Anna Pavlova. Zidovi starog engleskog paba „The Gate” u Barnetu, kao i prozori Kraljevske opere, ukrašeni su fotografijama Ane Pavlove. Ivy House održava izložbe posvećene njenom životu i radu. A mala zlatna balerina u blizini stanice Viktorija pleše i pleše za nas - drugi vek, po svakom vremenu! London je postao omiljeno mesto i udoban dom za Anu Pavlovu. Ovdje je pronašla svoj duševni mir i sreću.
6. Stil “a la Pavlova”
Kao i svaka žena, Anna Pavlova je veoma volela svet mode. Često je i željno pozirala fotografima poznatih modnih kuća u Engleskoj, Berlinu i Parizu. Tako je 1926. u Parizu pozirala u kaputu od somota ukrašenom samurima za naslovnicu modnog časopisa L’officiel. Ana je osmislila i svoj stil odijevanja - višeslojne tanke prekrivače, koje je lagano nepažnjom omotala oko svog vitkog tijela. Ovaj stil odevanja "a la Pavlova" postao je veoma popularan, ljudi su želeli da imitiraju Anu. Zahvaljujući njoj u modu su ušli manilski šalovi sa resicama i šeširi prevučeni u španjolskom stilu.
Ana Pavlova, 1913, fotografija u boji: Ana Pavlovna Pavlova (Matvejevna) (1881-1931), ruska balerina. Od 1899. godine u Marijinskom teatru, 1909. godine učestvuje na Ruskim sezonama (Pariz), a od 1910. godine gostuje sa sopstvenom trupom u mnogim zemljama sveta (1913-1914. u Rusiji). Uspostavila je tradiciju ruske plesne škole u inostranstvu. Nastupala je u glavnim ulogama klasičnog repertoara; Proslavila se koreografskom skečom “Umirući labud” na muziku C. Saint-Saensa.
Ana Pavlovna Pavlova (prema drugim izvorima, Matvejevna), ruska balerina s kojom je počela klasični balet 20ti vijek; nastavnik, režiser, producent. Horoskopski znak - Vodolija.
Prava umjetnica mora se žrtvovati svojoj umjetnosti.
Kao časna sestra, ona nema pravo da vodi život
poželjno za većinu žena.
Pavlova Ana Pavlovna
Prvi koraci u baletu
Ana Pavlova je rođena u porodici vojnika i peračice (prema drugim izvorima, vanbračna ćerka jevrejski bankar). Sa pet godina, Pavlova je gledala balet "Uspavana lepotica" u Marijinskom teatru, koji je odlučio njenu sudbinu. Godine 1891. ušla je na baletski odsjek Pozorišne škole u Sankt Peterburgu, gdje je studirala kod E. O. Vazema i P. A. Gerdta. Godine 1899., nakon što je završila fakultet, primljena je u kor de balet Carskog baleta Marijinskog teatra.
Visoka, vitka, sa izduženim rukama i nogama sa visokim korakom, Ana Pavlova u mladosti nije savladala virtuoznu tehniku, nije imala „čelični prst“. Za izvođenje delova M. I. Petipa za italijanske virtuoze, Pavlova je privatno učila kod E. Čeketija u Sankt Peterburgu i kod C. Berete u Milanu. Godine 1906. postala je balerina, iako je prethodno igrala uloge balerine - Nikia u Bajaderi (1902), Žizel (1903), Paquita i Medora u Korsaru (1904), Kitri u Don Kihotu (1905). Istovremeno, prozračna, “silf” Pavlova je, zahvaljujući svom prirodnom temperamentu, sa velikim uspehom plesala španske i demi-karakterne delove klasičnog repertoara (ulična plesačica u Don Kihotu, panaderos u Rejmondu).
Ljepota ne podnosi amaterizam.
Pavlova Ana Pavlovna
Commonwealth sa Fokinom
Balerinina individualnost, njen plesni stil i njen skok u nebo podstakli su njenog partnera, budućeg slavnog koreografa Mihaila Mihajloviča Fokina, da stvori „Šopinianu“ na muziku Friderika Šopena (1907). Ovo su stilizacije u duhu elegantnih, animiranih gravura iz doba romantizma. U ovom baletu plesala je Mazurku i Sedmi valcer sa Vaslavom Nižinskim (Omladina). Pavlovu leteću arabesku ovekovečio je umetnik Valentin Aleksandrovič Serov na plakatu za prva „Ruska godišnja doba“ u Parizu (1909).
Ana Pavlova nije bila samo divna glumica psihološkog teatra, koja je ponudila novu interpretaciju klasičnih uloga baleta 19. veka, već i neoromantična balerina, osetljiva na stilske karakteristike svaku proizvodnju. Za nju je Fokine komponovao čuveni “Labud koji umire” na muziku C. Saint-Saensa. Plesala je u njegovom „Paviljonu Armida” N. N. Čerepnina, u „Egipatskim noćima” (oboje 1907). Ne razmišljajući o inovacijama ili rušenju estetike prošlosti, samo svojom pojavom i načinom plesanja reformisala je balet i promijenila odnos prema njemu u cijelom svijetu.
Kada sam kao dijete lutao medju borovima mislio sam da je uspjeh sreca.Pogresio sam.Sreca je leptir koji na trenutak očara i odleti.
Pavlova Ana Pavlovna
Egocentrična, veoma vrijedna, uprkos svojoj vanjskoj ranjivosti, preduzimljiva - nakon trijumfa u Parizu 1910. godine, Ana Pavlova, na čelu svoje trupe, otišla je na baletnu turneju oko svijeta, nastupajući u udaljene krajeve svijeta sa tako veličanstvenim partnerima iz Moskovljana kao što su M. M. Mordkin (s kojim je Pavlova bila u intimnoj vezi nekoliko godina) i L. L. Novikov. Njen suprug V. Dandre postao je producent i administrator trupe (neko su vrijeme skrivali svoju bračnu vezu). U trupi nisu plesali samo ruski izvođači.
Zadnjih godina
Godine 1912. Anna Pavlova, nakon što se nastanila u Engleskoj, kupila je kuću Ivy House (u Hampsteadu, u jednom od londonskih okruga), gdje je provela kratak odmor. Obožavala je životinje, ptice, cvijeće, kojih je uvijek bilo mnogo u njenoj kući. U svom studiju balerina je počela da uči englesku decu baletskoj umetnosti, a kasnije su postali deo njene trupe (nije imala svoju decu). Žudeći za velikim klasičnim predstavama carske scene, tokom beskrajnih turneja bila je primorana da pleše minijature ili male balete, koje je za nju komponovao ili obnavljao koreograf N. I. Hljustin („Kopelija“, „Uzaludna predostrožnost“, „Ajantinske freske“ , “Vile” lutke”, “Gavot”, ruski ples, itd.), Pavlova je za sebe postavila niz impresionističkih, prostodušnih numera koje su ostavile ogroman utisak samo u njenoj duševnoj i elegantnoj izvedbi (“Kalifornijski mak”, “ Krizantema“, „Jesenje lišće“, „Japanski leptir“, „Umiruća ruža“ itd.). Mnoge minijature Ane Pavlove nastale su pod uticajem plesova naroda sveta, za koje je bila zainteresovana tokom brojnih putovanja. Ova žena krhkog izgleda bila je neumorna. Glumila je u filmovima, a posebno je igrala Fenellu u nijemom filmu "Portičiji nijemi" (1930). Filmski snimci Pavlove u “Umirućem labudu” su rijetki. Ovo je bio njen omiljeni broj. “Pripremi moj kostim Labuda”, rekla je prije smrti, pokušavajući da se prekrsti, kao prije izlaska na scenu. Simbolično je da je preminula u 50. godini kao svetska slavna ličnost na kraju karijere. Nije joj trebao život bez plesa.
Umjetnik mora znati sve o ljubavi i naučiti živjeti bez nje.
Pavlova Ana Pavlovna
Anna Pavlova je jedinstvena. Nije imala visoke titule, nije ostavljala ni pratioce ni školu. Nakon njene smrti, njena trupa je raspuštena, a njena imovina rasprodata. Ostala je samo legenda o velikoj ruskoj balerini Ani Pavlovoj, po kojoj su nazvane nagrade i međunarodne nagrade. Njoj su posvećeni igrani i dokumentarni filmovi (Anna Pavlova, 1983. i 1985.). Francuski koreograf R. Petit postavio je balet „Moja Pavlova” na kompozitnu muziku. Brojeve sa njenog repertoara plešu vodeće svetske balerine. A Pavlovljevu „Umirućeg labuda” ovekovečili su Galina Ulanova, Ivet Šovir i Maja Pliseckaja. V. A. Mainietse, enciklopedija Ćirilo i Metodije
Anna Pavlova - "Ruska balerina, nastupala u Marijinskom teatru. Učestvovala na Ruskim sezonama u Parizu. Sa sopstvenom trupom gostovala u mnogim zemljama širom sveta. Nastupala u glavnim ulogama klasičnog repertoara; proslavila se u koreografskom skeču " Umirući labud” na muziku K. Sen-Sansa.
Bajke ponekad postanu stvarnost, ma šta skeptici rekli. Priča o balerini, ćerki peračice i penzionisanog vojnika, čudesno se uzdigla na vrhunac slave, bogatstva i uspeha – ma koliko svečarska priča, prepoznata da nam daje nadu u milost i milost Proviđenja. Ali ova radnja je pravi dijagram života briljantne balerine Ane Pavlove. Šema - jer sve magično i jednostavno događa se samo u bajci.
Malo se zna o djetinjstvu Ane Pavlove. Balerinino omiljeno sjećanje bila je slatka priča o tome kako je Njurina majka (tako se zvala njena kćerka) u dobi od osam godina (tako se zvala njena ćerka) odvela ćerku u Marijinski teatar da vidi balet „Uspavana lepotica“. Naravno, ovo je bio epohalni događaj ne samo u životu siromašne Nyure, već i, kako se kasnije pokazalo, u istoriji baleta, jer je djevojka odmah odlučila da će plesati i sigurno biti najbolja.
Balerina, plakate za koje je nacrtao sam Valentin Serov. Glavna ličnost ruskih sezona u Parizu. Najmisterioznija plesačica dvadesetog veka.
Biografija, čiju je autentičnost znala samo sama balerina. Matvejevna ili Pavlovna? Ćerka penzionisanog vojnika Preobraženskog puka Matveja Pavlova ili velikog moskovskog bankara Lazara Poljakova? Velika plesačica napisala je autobiografiju, ali sve više ne o tome da je rođena u selu Ligovo na dači u blizini Sankt Peterburga i svom djetinjstvu čiji su glavni utisak bila putovanja u Marijinski teatar. Anna Pavlova je pisala o glavnoj stvari u svom životu - oživljenoj inspiraciji, čije je ime balet.
Devetogodišnja Anya kao da se probudila nakon premijere Uspavane ljepote u režiji Petipe. Stidljiva i mekana po prirodi, djevojka je gotovo prvi put izrazila čvrstu odluku - da svoj život posveti plesu.
Pogrbljena leđa, anemija, krhko zdravlje. U Carskoj baletskoj školi nisu mogli ni zamisliti da će ovo “ delikatan cvet„preživeće oštru baletsku školu. “Puh, lakoća, vjetar”, rekao je na projekciji slavni Marius Petipa. Komisija je upisala djevojčicu, a ona je postala omiljeni učenik učitelja Ekaterine Vazem i Aleksandra Oblakova. Ekaterina Ottovna zalijevala riblje ulje, postigla čvrste noge i "govoreće" ruke.
“Čovjek se rodi kao plesač. Nijedan učitelj ne može stvoriti čudo, nikakve godine obuke ne mogu od osrednjeg učenika napraviti dobrog plesača. Čovek može steći određene tehničke veštine, ali niko nikada ne može „steći izuzetan talenat“. Nikada se nisam tješio činjenicom da imam neobično nadarenog učenika. Pavlova ima jednog učitelja – Boga.”
George Balanchine
Prvi nastup na pozornici Mariinsky bio je već na drugoj godini studija u diverzitetima i malim varijacijama. Anna Pavlova je bila inferiorna u tehnici od Matilde Kšesinske, Olge Preobraženske i Tamare Karsavine. Ali u skokovima i arabeskama uz nepredvidivu improvizaciju, krhkoj balerini nije bilo premca.
Diplomska predstava je postala propusnica velika pozornica. Gotovo odmah, Pavlova je dobila solo uloge u Uspavanoj ljepotici, Esmeraldi i Žizel. Mlada balerina radila je sa Mariusom Petipom, koji je tako blagonaklono prihvatio njen prvi javni nastup - pred selekcionom komisijom.
Anna Pavlova. Foto: marieclaire.ru
Ana Pavlova u baletu La Sylphide. Foto: radikal.ru
Anna Pavlova. Foto: images.aif.ru
Ambiciozni umjetnik nije se bojao raspravljati s majstorom. U baletu "Uzaludna predostrožnost" Pavlova je predložila da Petipa zamijeni uobičajenu krinolinsku suknju tunikom ispod gležnja i dobila je pristanak. “Ovo je bila hrabrost s moje strane: običaj nije dopuštao nikakve slobode sa suknjom još od vremena najpoznatijeg Camarga – Volterovog miljenika!” - prisećala se kasnije balerina.
„Pavlova je oblak koji lebdi iznad zemlje“, pisala je štampa. A plesačica me je jednostavno oduševila iznova i iznova. Činilo se da lebdi preko pozornice u svojoj najpotresnijoj ulozi. Labud. Slika koja je balerini dala besmrtnost. Koreograf Nikolaj Fokin postavio je minijaturu na muziku Sen Sansa. Doslovno improvizovano. Anna je spokojstvo pretvorila u tragediju. Prerana smrt gracioznog stvorenja, i poput rane - broš od rubina.
„Šarm njene ličnosti bio je toliki da je, bez obzira u kom plesu se Pavlova pojavila, ostavila neizbrisiv utisak na publiku. To donekle objašnjava činjenicu da se njen repertoar sastojao od predstava u kojima nije bilo ničeg inovativnog. Pavlova nije imala za cilj da stvori nešto senzacionalno – ona je sama bila senzacija, iako toga nije bila svesna.”
Lavrenty Novikov, scenski partner
„Gospođo, zahvaljujući vama, shvatio sam da sam napisao divnu muziku!“ - uzviknuo je Saint-Saens kada je ugledao Labuda na samrti. Ples je postao simbol ruskih godišnjih doba, a Anna Pavlova u liku labuda Valentina Serova postala je amblem svjetski poznatog poduzeća. Umjetniku je bilo potrebno 11 sesija da napravi čuveni poster. Balerina se gotovo svake minute smrzavala u arabeski kako bi slikar uhvatio prolazni pokret i prenio ga na papir.
Evropska javnost je mogla da uvaži sličnosti zahvaljujući, opet, Pavlovoj. Djagiljev je na predlog već priznate balerine dodao balet operskim predstavama u ruskim sezonama. Impresario je sumnjao da bi se Francuzima dopala ruska baletska umjetnost. Nos laka ruka Pavlova, čije je učešće na turneji bilo posebno predviđeno ugovorom, balet je ipak postao sastavni deo Sezona.
Poslednji put publika Marijinskog teatra videla je Pavlovu da nastupa 1913. godine, a godinu dana kasnije nastanila se u Engleskoj. Tokom Prvog svetskog rata balerina je davala nastupe u korist Crvenog krsta, a u poslijeratnih godina Prihod od nastupa u Metropoliten operi poslat je u Rusiju za potrebite umjetnike u Moskvi i Sankt Peterburgu.
“Kako sam uvijek žalio što nisam mogao skicirati njen ples! Bilo je to nešto jedinstveno. Jednostavno je živjela u tome, nema drugog načina da se to kaže. Ona je bila sama duša plesa. Ali malo je verovatno da se duša može izraziti rečima!”
Natalia Trukhanova, balerina
Svijet je veliku balerinu primio ne samo u sklopu ruskih sezona. Anna Pavlova i njena trupa doveli su klasični balet u najudaljenije krajeve svijeta: Egipat, Kinu, Japan, Burmu, Filipine, dokazujući cijelim životom da ljubav prema umjetnosti ne poznaje granice.
Holanđani su razvili razne lale u čast Ane Pavlove, Meksikanci su im bacali sombrere pred noge u znak divljenja, Indijanci su ih obasipali lotosovim cvetovima, u Australiji su tortu nazvali po neverovatnoj plesačici, u Holandiji - jedan aviona. Sofisticirana ruska balerina diktirala je stil evropskim modnim ljubiteljima. A la Pavlova: vrhunski satenski i manilski šalovi sa resicama. Ali postoji jedinstvena slika...
“Spremi moj kostim labuda!” - prema legendi, posljednje riječi velike Ane Pavlove. Balerina je umrla u Hagu, iako je celog života želela da živi "negde u Rusiji".
Ana Lazarevna Pavlova je legenda ruskog baleta. Bila je obožavana, obožavana i obožavana.
Njen ples umirućih bijeli labud Samo je Maja Pleseckaja uspela da to ponovi. Cijeli njen život bio je podređen baletu.
Napustila je porodicu zbog umjetnosti. Ana je verovala da balerina, kao i časna sestra, treba da služi pozornici i da nema ometanja.
Djetinjstvo i studije
Postoje različite informacije o datumu rođenja velike balerine. Prema nekim izvorima, rođena je 31. januara, a prema drugima 12. februara 1881. godine.
Prema dokumentima, Ana je rođena u porodici peračice, Ljubov Fedorovne Pavlove, i seljaka koji je služio kao jednostavan vojnik, Matveja Pavloviča.
kako god veća distribucija dobio drugu verziju.
Djevojka je postala vanbračni plod ljubavi između bogatog zemljoposjednika i njene majke, koja je jedno vrijeme kod njih radila kao sobarica.
Ana u detinjstvu
Bankar Lazar Poljakov nije mogao da prepozna bebu kao svoju ćerku, što bi nanelo nepopravljivu štetu njegovom ugledu.
Međutim, dozvolio mi je da joj dam njegovo srednje ime. Tako je Ana u dokumentima zabeležena kao Lazarevna, ali sa prezimenom svoje majke - Pavlova.
Djevojčica je rođena prerano. Zbog lošeg zdravlja je smršala, imala je blijedu kožu i često je bila bolesna.
Prvih godina života on i njegova majka živeli su u malom selu na čistom vazduhu u blizini Sankt Peterburga.
Njihov život je bio siromašan, ali majka je ponekad pokušavala da razmazuje devojčicu.
Najnevjerovatniji događaj koji je promijenio cijeli život djevojčice bila je posjeta Marijinskom teatru.
Mama je kupila karte za predstavu "Uspavana lepotica". Djevojka je bila fascinirana akcijama na sceni. I od tada su sve njene misli bile usmerene na balet.
Sa 8 godina Anna je odvedena na prijemni ispit u baletsku školu, ali su nastavnici preporučili da se vratite nakon 2 godine.
Godine 1891. djevojka je primljena u baletsku školu. Tamo je disciplina bila veoma stroga.
Samo časovi baleta su trajali svaki dan po 8 sati.
Međutim, i tada je Anna Pavlova pokazala borbenost.
Trudila se da bude najbolja, iako joj je zbog lošeg zdravlja bilo teško da izdrži tako kolosalna opterećenja.
Tokom studija u školu im je dolazila kraljevska porodica. Ana se tada, zajedno sa ostalim studentima, prvi put pojavila na sceni pred tako važnom publikom.
Godine 1898 Šesnaestogodišnja Ana je diplomirala na fakultetu sa odličnim uspehom i titulom "prve plesačice".
Moja diplomska uloga bila je uloga batlerove kćeri u predstavi “Imaginarne rijade”.
Postati balerina
Mladi diplomac odmah se pridružio Marijinskom teatru. Prvi put uključen velika pozornica nastupila je u tročlanom plesu u baletu "Uzaludna predostrožnost".
Nakon 2 godine, povjereno joj je da odigra centralnu ulogu u produkciji “Faraonova kćer” na muziku Cezara Pugnija.
Nešto kasnije, Anna Pavlova je dobila ponudu da igra ulogu Nikije od Mariusa Petipa, koji je postavio La Bayadère.
Godine 1903. plesala je ulogu Giselle u istoimenom baletu.
Početak 20. vijeka obilježile su ga inovativne ideje i reforme u baletskoj umjetnosti. Koreograf Mihail Fokin bio je aktivni pobornik promjena.
Anna Pavlova je postala prva koja je učestvovala u produkcijama M. Fokina. On je postao njen novi učitelj.
Plesala je uloge u njegovim predstavama kao što su “Eunika”, “Chopiniana”, “Egyptian Nights”.
Ipak, najistaknutiji plod njihove saradnje bio je balet “Umirući labud” koji je uključivao muziku C. Saint-Saënsa.
Anna je ovaj dio izvela gotovo potpuno improvizirano. I ovaj ples je postao simbol i remek djelo cijele baletske umjetnosti.
Sam kompozitor, koji je bio prisutan na izvođenju ovog baleta, bio je šokiran moderna interpretacija njegovu muziku i način na koji je balerina umela da prenese ovu paletu osećanja kroz ples.
Tako je slava došla do Ane Pavlove i počeli su da govore o njoj: "Sam Bog živi u njenom plesu."
Svjetska slava i strane turneje
Godine 1907. Marijinski teatar odlazi na turneju u inostranstvo u Stokholm. Tamošnji nastupi imali su veliki uspjeh.
Međutim, Ana je želela slobodu delovanja i nezavisnost u donošenju odluka.
Ona je 1909. sama postavila predstavu „Rubinštajnova noć“. Ovaj plesni monolog o ludoj strasnoj ljubavi publika je pozdravila ovacijama.
Tada balerina, oglušena uspjehom, odlučuje napustiti pozorište. Pozorište nije htelo da pusti svoju primariju, a Ana pravi kompromise.
Potpisuje ugovor samo za učešće u nekim od svojih najomiljenijih nastupa.
Ali ideja o stvaranju vlastite mobilne trupe i najavi ruskog baleta cijelom svijetu ne napušta veliku balerinu.
Godine 1910. platila je pozorištu veliku kaznu za prevremeni raskid ugovora i otišla na „besplatno kupanje“.
Započela je samostalne turneje sa svojom trupom sa izuzetnim uspjehom u Francuskoj i Engleskoj.
U Moskvi se pojavila na sceni Mirror Theatre-a, postavljenom u vrtu Ermitaž. Zatim se organizuje duga turneja po Evropi.
Nakon toga, Anna je svojim baletom oduševila publiku u SAD-u, Čileu, Brazilu i Argentini.
U svakoj zemlji, balerina je voljela proučavati lokalne plesne tradicije. Zatim ih je uključila u svoje baletske predstave.
Baletska trupa Ane Pavlove jedina je imala na repertoaru orijentalne motive, afričke i indijske pokrete.
U Australiji su plesači bili toliko očarani gracioznošću i lakoćom baletskih koraka da su osmislili prozračni desert u njenu čast i nazvali ga "Pavlova".
U mnogim engleskim gradovima podignuti su spomenici na kojima je prikazana ruska baletska prima.
Lični život
Mladu baletsku "zvijezdu" u usponu vidio je na nastupu bogati, utjecajni biznismen Victor Dandre.
Bio je potomak slavnog plemićka porodica, tako je bilo dobro obrazovanje, znao nekoliko jezika.
Polaskalo mu je udvaranje devojci čijem su se talentu divili čak i članovi kraljevske porodice. Međutim, o braku nije ni razmišljao.
Viktor je postao balerinin pokrovitelj. Iznajmio joj je udoban stan sa ličnim časom plesa, vodio je u šik restorane i davao joj skupe poklone.
Sa Viktorom Dandreom
Ana je ubrzo shvatila da ova veza nema budućnosti. Nisu bili jednaki društveni status, a balerina je prekinula njihovu romansu.
Uronila je bezglavo u posao i turneje. I Viktor je počeo da ima "crni" niz.
On je bankrotirao, dugovao je veliku sumu novca i nije mogao da vrati dug. Protiv njega je podignuta tužba.
Biznismen je poslat u zatvor i određena mu je kaucija koju njegovi rođaci nisu mogli podići.
Ana Pavlova je saznala da je njen ljubavnik u zatvoru dok je bila na turneji u Parizu.
Poslala je potreban iznos za kauciju i pozvala Viktora kod sebe.
Preduzetnik je morao tajno da napusti Rusiju, jer je bio pod pritvorom i nije imao pasoš.
U Parizu 1911. mladi su se tajno vjenčali u crkvi. Anna je natjerala Viktora da obeća da nikome neće reći za njihov brak.
U Londonu su se nastanili u vlastitoj vili, u blizini koje je bilo jezerce s labudovima.
Kasnije je Victor Dandre postao organizator život na turneji. Vodio je računovodstvo, domaćinstvo, održavao poslovne sastanke i bio odgovoran za svakodnevne poslove.
Poslednji ples i smrt