Dragi roditelji, veoma je korisno pročitati bajku" Divna majica"za djecu prije spavanja, kako bi ih dobar završetak bajke usrećio i smirio i zaspali. Cijeli okolni prostor, prikazan u svijetlom vizuelne slike, prožeta dobrotom, prijateljstvom, odanošću i neopisivim oduševljenjem. Neverovatno je da sa empatijom, saosećanjem, snažnim prijateljstvom i nepokolebljivom voljom, junak uvek uspeva da reši sve nevolje i nedaće. “Dobro uvijek pobjeđuje zlo” - na ovom temelju će se izgraditi kreacija slična ovoj, sa ranim godinama postavljaju temelje za naše razumijevanje svijeta. Vrlo je korisno kada je radnja jednostavna i, da tako kažem, životna, kada se u našem svakodnevnom životu javljaju slične situacije, to doprinosi boljem pamćenju. U radovima se često koriste deminutivni opisi prirode, čime je prikazana slika još intenzivnija. Desetine, stotine godina nas dijele od vremena nastanka djela, ali problemi i moral ljudi ostaju isti, praktično nepromijenjeni. Bajku “Čudesna košulja” možete besplatno čitati online bezbroj puta, a da pritom ne izgubite ljubav i želju za ovom kreacijom.
U jednom kraljevstvu živio je bogati trgovac. Trgovac je umro i ostavio tri sina u dobi. Dvoje najstarijih išlo je u lov svaki dan.
U isto vrijeme poveli su sa sobom u lov i svog mlađeg brata Ivana, odveli ga u gustu šumu i tamo ostavili - kako bi međusobno podijelili svo očevo imanje i lišili ga nasljedstva.
Ivan - trgovački sin dugo vremena lutao šumom, jeo bobice i korenje, konačno izašao na ravnicu i na toj ravnici video kuću.
Ušao je u sobe, hodao, hodao - nije bilo nikoga, sve je bilo prazno; Samo u jednoj prostoriji stol je postavljen sa tri pribora za jelo, na tanjirima su tri hleba, a ispred svakog pribora za jelo po boca vina. Trgovački sin Ivan je od svake pogače zagrizao po malo, pojeo ga, a zatim popio po malo iz sve tri boce i sakrio se iza vrata.
Odjednom orao leti, udara o zemlju i postaje mladić; Za njim leti sokol, za sokolom vrabac - udarili su o zemlju i takođe se pretvorili u dobre momke. Sjeli smo za sto da jedemo.
"Ali naš hleb i vino su počeli!" - kaže orao.
"I to je istina", odgovara soko, "očigledno nam je neko došao u posetu." Počeli su tražiti gosta i dozivati ga. orao kaže:
- Pokaži nam se! Ako si starac, bit ćeš nam dragi otac, ako si dobar momak, bit ćeš nam dragi brat, ako si starica, bit ćeš nam draga majka, a ako si lijepa djevojka, zvaćemo te naša draga sestro.
Iza vrata je izašao sin trgovca Ivana, primili su ga s ljubavlju i nazvali bratom.
Sutradan je orao počeo da pita Ivana, trgovčevog sina:
- Učinite nam uslugu - ostanite ovde i za tačno godinu dana na današnji dan ćete to staviti na sto.
„U redu“, odgovara trgovčev sin, „biće urađeno“.
Orao mu je dao ključeve, dozvolio mu da ide svuda, da sve pogleda, ali mu nije naredio da uzme jedan ključ koji je visio na zidu.
Nakon toga, dobri momci su se pretvorili u ptice - orla, sokola i vrapca - i odletjeli.
Trgovački sin Ivan hodao je jednog dana po dvorištu i ugledao vrata u zemlji iza jake brave; Hteo sam da pogledam tamo, probao sam ključeve - nije ih bilo; utrčao je u sobe, uzeo zabranjeni ključ sa zida, otključao bravu i otvorio vrata.
U tamnici stoji konj junački - u svim svojim ukrasima, s obje strane sedla obješene su dvije torbe: u jednoj - zlato, u drugoj - poludrago kamenje.
Poče da miluje konja: konj junački ga udari kopitom u prsa i izbaci ga iz tamnice na čitav hvat. Zbog toga je sin trgovca Ivana čvrsto spavao sve do samog dana kada je trebalo da stignu njegova zakleta braća.
Čim se probudio, zaključao je vrata, okačio ključ na staro mesto i postavio sto za tri mesta.
Doleteše orao, soko i vrabac, udare o zemlju i postadoše dobri, pozdraviše se i sjedoše na večeru.
Sutradan je soko počeo da traži od Ivana, trgovčevog sina, da služi još godinu dana! Ivan trgovčev sin se složio.
Braća su odletjela, a on je opet prošetao po dvorištu, vidio druga vrata u zemlji i otključao ih istim ključem.
U tamnici stoji herojski konj - u svim svojim ukrasima, vreće su pričvršćene na obje strane sedla: u jednoj je zlato, u drugoj - poludrago kamenje.
Poče da miluje konja: konj junački ga udari kopitom u prsa i izbaci ga iz tamnice na čitav hvat. Zato je sin Ivana trgovca čvrsto spavao isto toliko vremena kao i prije.
Probudio sam se istog dana kada su braća trebala doći, zaključala vrata, okačila ključ na zid i pripremila sto.
Dolaze orao, soko i vrabac: udare o zemlju, pozdrave se i sjednu da večeraju.
Sutradan, ujutro, vrabac je počeo da pita Ivana, sina trgovca: služi još jednu godinu. On je pristao.
Braća su se pretvorila u ptice i odletjela. Trgovački sin Ivan živio je sam cijelu godinu, a kada je došao dogovoreni dan, postavio je sto i čekao svoju braću.
Braća su stigla, udarila o zemlju i postala dobri momci: ušli su, pozdravili se i ručali.
Posle večere, stariji brat, orao, kaže:
„Hvala ti, sine trgovački, na tvojoj službi; Evo konja junačkog - dajem ti sa svom ormom, i sa zlatom, i sa poludragim kamenjem.
Srednji brat, soko, dao mu je drugog herojski konj, a manji brat, vrabac, je košulja.
„Uzmi“, kaže, „metak neće uzeti ovu košulju; Ako ga obučete, niko vas neće nadvladati!
Ivan trgovački sin obuče tu košulju, uzjaha junačkog konja i ode da udvara sebi Elenu Lijepu; i bilo je objavljeno po cijelom svijetu: ko god pobijedi Zmiju Gorynycha, neka se uda za njega.
Sin Ivana trgovca napao je Zmeya Gorynycha, pobijedio ga i htio je zabiti glavu o hrastov panj, ali Zmey Gorynych je počeo u suzama moliti i moliti:
„Ne tuci me do smrti, uzmi me u svoju službu: biću tvoj vjerni sluga!“
Sin Ivana trgovca se sažalio nad njim, poveo ga sa sobom, doveo ga kod Elene Lijepe i malo kasnije oženio njome, a Zmeya Gorynycha učinio kuharom.
Jednom je trgovački sin otišao u lov, a Zmija Gorynych je zavela Elenu Lijepu i naredila joj da sazna zašto je Ivan, trgovački sin, tako mudar i jak?
Zmija Gorynych je skuhala jak napitak, a Elena Lepa je dala svom mužu da pije taj napitak i počela da pita:
„Reci mi, Ivane trgovčev sine, gde ti je mudrost?“
- U kuhinji, u metli.
Elena Lijepa je uzela ovu metlu, ukrasila je različitim bojama i stavila na vidno mjesto. Ivan sin trgovca se vratio iz lova, ugledao metlu i upitao:
- Zašto si ukrasio ovu metlu?
„A onda“, kaže Elena Lepa, „da se u tome kriju tvoja mudrost i snaga“.
- Oh, kako si glup! Mogu li moja snaga i mudrost biti u metli?
Elena Lepa mu je ponovo dala jak napitak i upitala:
- Reci mi, draga, gde ti je mudrost?
- Bik ima rogove.
Naredila je da se pozlaće rogovi bika. Sutradan se sin Ivan trgovca vratio iz lova, ugledao bika i upitao:
- Šta to znači? Zašto su rogovi pozlaćeni?
"A onda", odgovara Elena Lepa, "da se ovde kriju tvoja snaga i mudrost."
- Oh, kako si glup! Kako moja snaga i mudrost mogu biti u rogovima?
Elena Lepa dala je svom mužu jak napitak i ponovo ga počela da pita:
- Reci mi, draga, gde ti je mudrost, gde ti je snaga? Ivan je trgovački sin i rekao joj je tajnu:
“Moja snaga i mudrost su u ovoj košulji.” Nakon toga sam zaspao.
Elena Prekrasna je skinula njegovu košulju, isjekla ga na komadiće i naredila mu da ga izbaci na otvoreno polje, a ona je sama počela živjeti sa Zmijom Gorynych.
Tri dana ležalo je Ivanovo tijelo razbacano po polju, vrane su već doletjele da ga kljucaju.
U to vrijeme proleteše orao, soko i vrabac i vide mrtvog brata.
Soko je sjurio dole, ubio vranu u letu i rekao starom gavranu:
- Brzo donesi mrtvu i živu vodu!
Gavran je poleteo i doneo mrtvu i živu vodu.
Orao, soko i vrabac položili su tijelo Ivana, trgovčevog sina, i poškropili ga prvo mrtvom, a potom živom vodom.
Trgovački sin Ivana ustade i zahvali im se: dali su mu zlatni prsten.
Čim mu je Ivan, trgovački sin, stavio prsten na ruku, odmah se pretvorio u konja i otrčao u dvorište Jelene Lijepe.
Zmija Gorynych ga je prepoznala, naredila da uhvate ovog konja, da ga stave u štalu i sljedećeg jutra mu odsiječe glavu.
Bila je sobarica s Helenom Lijepom; Bilo joj je žao tako lijepog konja, otišla u štalu, gorko je plakala i rekla:
- Oh, jadni konju, sutra ćeš biti pogubljen! Konj joj se obratio ljudskim glasom:
„Dođi sutra, crvena devo, na mesto pogubljenja, i kada moja krv zapljusne po zemlji, pokrij je svojom nogom, a zatim sakupi ovu krv zajedno sa zemljom i rasprši je po palati.
Ujutro su odveli konja na pogubljenje, odsjekli mu glavu, poprskali krv - crvena djevojka je ušla nogom, a zatim ga sakupila zajedno sa zemljom i rasula po palati: istog dana, veličanstvena bašta drveće je raslo oko palate.
Zmey Gorynych je naredio da se ovo drveće poseku i spali svako pojedinačno.
Sluškinja je počela da plače i otišla u baštu zadnji put prošetajte i divite se. Jedno drvo joj je progovorilo ljudskim glasom:
- Slušaj, crvena devo! Kad počnu sjeći baštu, uzmite jedan komad drveta i bacite ga u jezero.
Učinila je upravo to, bacila komadić drveta u jezero - komadić se pretvorio u zlatnog zmaja i plutao preko vode.
Zmija Gorynych je došla do tog jezera, odlučila da lovi i ugledala zlatnog zmaja. „Daj mi“, misli, „uhvatiću te živog!“
Skinuo je divnu košulju koju je vrabac dao Ivanu, sinu trgovca, i bacio se u jezero. A zmaj je vodio Zmiju Gorynych sve dalje i dalje u dubinu, zalepršao - i na obalu, okrenuo se dobar momak, obukao košulju i ubio zmiju.
Nakon toga je u palatu došao Ivan, trgovački sin. Oterao je Elenu Prelepu, oženio njenu sluškinju i počeo da živi i živi sa njom, dobro zarađujući.
Hrabri vojnik služio je u puku i od kuće dobijao sto rubalja. Narednik je za to saznao i posudio novac od njega; a kada je došlo vrijeme da plati, umjesto bilo kakve isplate, dao mu je stotinu štapića pozadi: "Nisam vidio tvoj novac, ali si mi ga trikom prikovao!" Vojnik se naljutio i pobegao u mračnu šumu; Legao sam da se odmorim ispod drveta, a gle, zmija šestoglava leti. Doleteo je, pitao vojnika o njegovom životu i životu i rekao: „Zašto ti lutaš po šumi, zaposli me na tri godine“. - "Ako vam odgovara!" - odgovara vojnik. "Pa, sedi na mene." Vojnik je počeo da tovari sve svoje stvari na zmiju. “Eh, vojniče, zašto nosiš ovo smeće sa sobom?” - „Šta si ti, zmijo! Vojnika bolno tuku čak i za dugme, pa kako da ostavi svoje stvari?”
Zmija je dovela vojnika u njegove odaje i nametnula mu sledeću službu: „Sedi tri godine kraj kazana, loži vatru i kuvaj kašu!” I on je sam odletio da putuje oko svijeta za sve ovo vrijeme. Posao nije težak: vojnik stavlja drva za ogrev pod kotao i sjedi tamo, pije votku i jede grickalice, a zmijska votka nije kao naša - ispod čamca, ali mnogo skuplja! Tri godine kasnije stigla je zmija. "Šta, slugo, je li kaša gotova?" - "Ona mora biti spremna!" Moja vatra se nikada nije ugasila sve tri godine.” Zmija je pojela cijeli lonac u jednom potezu, pohvalila vojnika za dobru uslugu i zaposlila ga na još tri godine.
I ovo vrijeme je prošlo; zmija je pojela kašu i ostavila vojnika još tri godine. Vojnik je dve godine kuvao kašu, a na kraju treće je pomislio: „Pa, ja već deveto leto živim sa zmijom, stalno mu kuvam kašu, ali nisam ni probao šta je to. like. Pusti me da probam!” Podigao je poklopac, a narednik je sjedio u kazanu. “Pa,” misli, “ja ću te zabaviti, prijatelju moj; Pomoći ću ti sa tvojim štapovima!” I dobro, nosite drva za ogrjev i stavite što više pod kotao; Zapalio je takvu vatru da se skuhalo ne samo meso, nego i sve kosti! Zmija je doletela, pojela kašu i pohvalila vojnika: „Pa vojniče! Kaša je prije bila dobra, a sada je još bolje skuvana! Za nagradu izaberite ono što volite.” Vojnik je pogledao naprijed-natrag i izabrao herojskog konja i košulju od debelog platna. Košulja nije bila jednostavna, već čarobna; Samo ga obuci i bićeš heroj.
Vojnik odlazi jednom kralju, pomaže mu u teškom ratu i oženi njegovu prelijepu kćer. Jedino se princezi nije svidjelo što je udata za običnog vojnika; Izigrala je trikove sa susjednim knezom i, da bi saznala kakva je junačka snaga vojnika, počela mu je laskati; saznala je, iskoristila trenutak, skinula košulju sa svog pospanog muža i dala je princu. Obukao je magičnu košulju, zgrabio mač, isjekao vojnika na komadiće, stavio ih u torbu i naredio mladoženjama: „Uzmite ovu torbu, pričvrstite je na neki čamac i otjerajte je u otvoreno polje!“ Konjušari pođoše da izvrše naređenje, a vojnikov junački konj se pretvorio u zanovijeta i došao im pred oči. Uzeli su ga, pričvrstili mu torbu i otjerali konja na otvoreno polje. Junački konj poleti brže od ptice, potrči do zmije, zaustavi se u svojoj palati i neumorno njiše tri dana i tri noći.
U to vrijeme zmija je čvrsto spavala, na silu se probudila od njištanja i gaženja konja, izašla iz odaja, pogledala u vreću i dahnula! Uzeo je isjeckane komade, sastavio ih, oprao mrtvom vodom - vojnikovo tijelo je sraslo; splashed živa voda- i vojnik je oživeo. “Uf”, kaže, “tako sam dugo spavao!” - "Dugo bi spavao da nije bilo tvog dobrog konja!" - odgovorila je zmija i naučila vojnika lukavoj nauci preuzimanja na sebe različite vrste. Vojnik se pretvorio u golubicu, doleteo do princa, sa kojim je njegova nevjerna žena počela živjeti zajedno, i sjeo na kuhinjski prozor. Ugledao ga je mladi kuvar. “Oh”, kaže on, “kako lijepa golubica!” Otvorila je prozor i pustila ga u kuhinju. Udari golubica o pod i postade dobar momak: „Služi me, crvena devo! udaću se za tebe." - „Šta mogu učiniti za tebe?“ - "Uzmi košulju od kraljevog debelog platna." - „Ali on ga nikad ne skida! Da li zaista poleti kada pliva u moru?
Vojnik je pitao u koliko sati se princ okupao, izašao na cestu i postao cvijet. Ovdje kraljev sin i kraljica idu na more, a iza njih je posuđe sa čistom posteljinom. Kraljev sin je ugledao cvet i divio mu se, ali princeza je sada shvatila: "Oh, to je prokleti vojnik koji je prešao!" ubrala sam cvijet i hajde da ga zgnječimo i otkinemo listove; cvijet se pretvorio u malu mušicu i neprimjetno se sakrio u njedra kuhara. Čim se princ skinuo i popeo u vodu, muva je izletjela i pretvorila se u bistrog sokola, soko je podigao i odnio košulju i, pošto je postao dobar momak, obukao je na sebe. Tada je vojnik uzeo mač, pogubio i svoju prevarenu ženu i njenog ljubavnika, a sam se oženio crvenom devojkom - mladom kuvaricom.
Ilustracije: Vrubel Mihail Aleksandrovič
Divna košulja (verzija bajke 2)
U jednom kraljevstvu živio je bogat trgovac; Trgovac je umro i ostavio tri sina stara. Dva najstarija su išla u lov svaki dan. Svojevremeno su zamolili majku i mlađeg brata Ivana da odu u lov, odveli su ga u gustu šumu i ostavili tamo - da se sav očevo imanje podijeli na dva dijela, a on bude lišen nasljedstva. Ivan trgovački sin dugo je lutao šumom, jedući bobice i korijenje; Konačno je izašao na prelijepu ravnicu i na toj ravnici ugledao kuću. Ušao je u sobe, hodao i hodao - nije bilo nikoga, sve je bilo prazno; Samo u jednoj prostoriji stol je postavljen sa tri pribora za jelo, na tanjirima su tri hleba, a ispred svakog pribora za jelo po boca vina. Trgovački sin Ivan je od svake pogače zagrizao po malo, pojeo ga, a zatim popio po malo iz sve tri boce i sakrio se iza vrata.
Odjednom orao leti, udara o zemlju i postaje mladić; Za njim leti sokol, za sokolom vrabac - udarili su o zemlju i takođe se pretvorili u dobre momke. Sjeli smo za sto da jedemo. "Ali naš hleb i vino su počeli!" - kaže orao. "I to je istina", odgovara soko, "očigledno je neko došao da nas poseti." Počeli su tražiti gosta i dozivati ga. Orao kaže: "Pokaži nam se!" Ako si starac, bit ćeš nam dragi otac, ako si dobar momak, bit ćeš nam dragi brat, ako si starica, bit ćeš nam draga majka, a ako si lijepa djevojka, zvaćemo te naša draga sestra.” Iza vrata izađe sin trgovca Ivana; ljubazno su ga primili i nazvali bratom.
Sljedećeg dana orao je počeo pitati sina trgovca Ivana: „Učini nam uslugu - ostani ovdje i tačno godinu dana kasnije na današnji dan, skupi za trpezu. „U redu“, odgovara trgovčev sin, „biće urađeno“. Orao mu je dao ključeve, dozvolio mu da ide svuda, da sve pogleda, ali mu nije naredio da uzme jedan ključ koji je visio na zidu. Nakon toga, dobri momci su se pretvorili u ptice - orla, sokola i vrapca - i odletjeli.
Trgovački sin Ivan hodao je jednog dana po dvorištu i ugledao vrata u zemlji iza jake brave; Hteo sam da pogledam tamo, probao sam ključeve - nije ih bilo; utrčao je u sobe, uzeo zabranjeni ključ sa zida, otključao bravu i otvorio vrata. U tamnici stoji konj junački - u svim svojim ukrasima, s obje strane sedla obješene su dvije torbe: u jednoj - zlato, u drugoj - poludrago kamenje. Počeo je milovati konja; junački konj ga je kopitom udario u prsa i izbacio iz tamnice čitav hvat. Od toga je sin trgovca Ivana čvrsto spavao sve do samog dana kada je trebala doći njegova zakleta braća. Čim se probudio, zaključao je vrata, okačio ključ na staro mesto i postavio sto za tri mesta.
Doleteše orao, soko i vrabac, udare o zemlju i postadoše dobri, pozdraviše se i sjedoše na večeru. Sutradan stade soko pitati sina trgovca Ivana: služi još jednu godinu! Ivan trgovčev sin se složio. Braća su odletjela, a on je opet prošetao po dvorištu, vidio druga vrata u zemlji i otključao ih istim ključem. U tamnici stoji herojski konj - u svim svojim ukrasima, vreće su pričvršćene na obje strane sedla: u jednoj je zlato, u drugoj - poludrago kamenje. Počeo je milovati konja; junački konj ga je kopitom udario u prsa i izbacio iz tamnice čitav hvat. Zato je sin Ivana trgovca čvrsto spavao isto toliko vremena kao i prije; Probudio sam se istog dana kada su braća trebala doći, zaključala vrata, okačila ključ na zid i pripremila sto.
Dolaze orao, sokol i vrabac; Pali su na zemlju, pozdravili se i sjeli na večeru. Sutradan, ujutro, vrabac je počeo da pita sina trgovca Ivana: služi još jednu godinu! On je pristao. Braća su se pretvorila u ptice i odletjela. Trgovački sin Ivan živio je sam cijelu godinu, a kada je došao ugovoreni dan, postavio je sto i čekao svoju braću. Braća su doletela, udarila o zemlju i postala dobri momci; Ušli su, pozdravili se i ručali. Posle večere, stariji brat orao kaže: „Hvala ti, sine trgovački, na tvojoj službi; Evo konja junačkog – dajem ti sa svom ormom, i sa zlatom, i sa poludragim kamenjem.” Srednji brat, soko, dao mu je još jednog junačkog konja, a mlađi brat, vrabac, dao mu je košulju. „Uzmi“, kaže, „metak neće uzeti ovu košulju; Ako ga obučeš, niko te neće nadvladati!”
Ivan trgovački sin obuče tu košulju, uzjaha junačkog konja i ode da udvara sebi Elenu Lijepu; i bilo je objavljeno po cijelom svijetu: ko god pobijedi Zmiju Gorynycha, neka se uda za njega. Trgovački sin Ivana napao je Zmeja Gorynycha, porazio ga i htio je zabiti glavu o hrastov panj, ali je Zmey Gorynych počeo u suzama moliti i moliti: „Nemoj me tući do smrti, uzmi me u svoju službu; Ja ću biti tvoj vjerni sluga!” Sin Ivana trgovca se sažalio nad njim, poveo ga sa sobom, doveo ga kod Elene Lijepe i malo kasnije oženio njome, a Zmeya Gorynycha učinio kuharom.
Jednom je trgovački sin otišao u lov, a Zmija Gorynych je zavela Elenu Lijepu i naredila joj da otkrije zašto je sin Ivana trgovca tako mudar i jak? Zmija Gorynych skuhala je jak napitak, a Elena Prekrasna je dala svom mužu da pije taj napitak i počela je pitati: "Reci mi, Ivane, sine trgovca, gdje je tvoja mudrost?" - "U kuhinji, u metli." Elena Lijepa je uzela ovu metlu, ukrasila je različitim bojama i stavila na vidno mjesto. Trgovački sin Ivana, vraćajući se iz lova, ugleda metlu i upita: „Zašto si okitio ovu metlu?“ „A onda“, kaže Elena Lepa, „da se u tome kriju tvoja mudrost i snaga“. - „O, kako si glup! Kako moja snaga i mudrost mogu biti u metli?”
Elena Prelepa mu je opet dala jak napitak da popije i upitala: "Reci mi, dragi, gde je tvoja mudrost?" - "Bik ima rogove." Naredila je da se pozlaće rogovi bika. Sutradan je sin Ivana trgovca, vraćajući se iz lova, ugledao bika i upitao: „Šta to znači? Zašto su rogovi pozlaćeni? "A onda", odgovara Elena Lepa, "da se ovde kriju tvoja snaga i mudrost." - „O, kako si glup! Kako moja snaga i mudrost mogu biti u rogovima? Elena Lepa dala je svom mužu jak napitak i počela ga nemilosrdno pitati: „Reci mi, dragi, gde ti je mudrost, gde ti je snaga?“ Trgovčev sin Ivan joj je odao tajnu: "U ovoj košulji su moja snaga i mudrost." Nakon toga se napio i zaspao; Elena Prekrasna je skinula njegovu košulju, isjekla ga na komadiće i naredila da ga bace na otvoreno polje, a ona je sama počela živjeti sa Zmijom Gorynych.
Tri dana ležalo je telo sina Ivana trgovca razbacano po otvorenom polju; vrane su već doletjele da ga kljucaju. U to vrijeme proleteše orao, soko i vrabac, vide mrtvog brata i odluče mu pomoći. Soko je odmah sjurio dole, ubio vranu u letu i rekao starom gavranu: „Donesi brzo mrtvu i živu vodu!“ Gavran je poleteo i doneo mrtvu i živu vodu. Orao, soko i vrabac položili su tijelo sina Ivana trgovca, poškropili ga prvo mrtvom, a potom živom vodom. Trgovački sin Ivan ustane i zahvali im se; dali su mu zlatni prsten. Čim mu je sin trgovca Ivan stavio prsten na ruku, odmah se okrenuo kao konj i otrčao u dvorište Jelene Lijepe. Zmija Gorynych ga je prepoznala, naredila da uhvate ovog konja, da ga stave u štalu i sljedećeg jutra mu odsiječe glavu.
Bila je sobarica s Helenom Lijepom; Bilo joj je žao tako slavnog konja, otišla u štalu, gorko je zaplakala i rekla: "Jadni konju, sutra će te pogubiti." Konj joj progovori ljudskim glasom: „Dođi sutra, crvena djevo, na mjesto pogubljenja, i kad moja krv zapljusne po zemlji, pregazi je nogom; zatim sakupite ovu krv zajedno sa zemljom i raspršite je po palati.” Ujutro su odveli konja na pogubljenje; odsjekli su mu glavu, krv je poprskala - crvena djevojka je nagazila nogom, a zatim je skupila zajedno sa zemljom i rasula po palati; Istog dana oko palate je raslo veličanstveno vrtno drveće. Zmija Gorynych je izdala naređenje da se ovo drveće poseku i da se svako spali. Sluškinja je počela da plače i poslednji put otišla u baštu da se prošeta i divi joj se. Jedno drvo joj se obrati ljudskim glasom: „Slušaj, crvena devo! Kad počnu sjeći baštu, uzmite jedan komad drveta i bacite ga u jezero.” Učinila je upravo to, bacila komadić drveta u jezero - komadić se pretvorio u zlatnog zmaja i plutao preko vode.
Zmija Gorynych je došla do tog jezera, odlučila da lovi i ugledala zlatnog zmaja. „Daj mi“, misli, „uhvatiću te živog!“ Skinuo je divnu košulju koju je vrabac poklonio sinu trgovca Ivana i bacio se u jezero. A zmaj je išao sve dalje i dalje, odveo Zmiju Gorynych dublje u dubinu, zalepršao - i na obalu, pretvorio se u dobrog momka, obukao košulju i ubio zmiju. Nakon toga je u dvorac došao sin trgovca Ivana, upucao Elenu Lijepu, oženio se njenom sluškinjom i počeo s njom živjeti i dobro zarađivati.
Živeo jednom davno jedan bogat čovek i imao je sina Grycka. I otac i majka umrli su zajedno. A Grytsko je imao samo sedamnaest godina. Sve je u potpunosti prodao, zemlju, povrtnjak i stoku pretvorio u novac, kupio sebi konja, dao hiljadu i po, i sedlo i ormu za konja, kupio i sablju, dvocijevku , oprostio se od svog naselja i rekao:
- Zbogom, gospodo Sloboda!
I otišao je u daleke zemlje, u trideseto kraljevstvo, u drugu državu.
Vozio je, odjednom je ugledao stepu: bio je put, inače ga nije bilo, uleteo je u travu, vozio se po travi. Vozi se po travi deset dana, ne može da izađe, ne može da se snađe. I traži od Boga da mu pošalje smrt, da ga zvijer rastrgne ili tako nešto. Odjednom čuje da neko vrišti, glas kao da je hrišćanski. Hvala Bogu, možda je to zaista ljudski glas. Prijaše bliže, doziva, konj se spotaknuo i stao. Konj stoji. A zmija viče iz jame:
- Izvuci me iz rupe, Grytsko!
Ustao je sa konja, pogledao i pomislio, možda je to neka žena, eto, u jami je zmija.
"Kako da te izvučem ako te se bojim?"
"Daj mi kraj biča: zgrabit ću ga, pa me možeš izvući."
On je skočio s konja, pružio joj bič, ona je ustima uhvatila kraj, on se uplašio i povukao ga tako da je pala pola milje od njega. I odjednom mu u susret dolazi dama, onakva kakvu ne možete ni zamisliti, samo ispričati u bajci. Došao gore.
„Zdravo“, kaže on, „Grycko Ivanoviču!“ Rukovala se i poljubila. - Hvala Bogu, a odakle si došao da me izbaviš iz rupe? E, sad, Grytsko, šta želiš: da ti budem žena ili sestra?
Gricko je mislio glavom: Ona je zmija, kako će ona biti moja žena?.. Bolje je biti sestra.
- Budi mi sestra, a ja ću ti biti brat! Poljubili smo se.
- Pa, prekini desna ruka mali prst - ja ću ti sisati krv, a ti ćeš moju, pa ćemo se sroditi.
- Naravno, sestro; Ako posečem plašim se malog prsta?
- Čega se plašiti? I malo si ga isekao. Ovdje vadi nož iz džepa.
„Pa, brate, ako hoćeš, iseci je sam, ali ako hoćeš, ja ću ti iseći.
- Prekini, sestro, inače se bojim.
Odrezala je komad kože sa malog prsta, stavila ga u usta i sisala. Držala je i držala njegov mali prst u ustima.
- Pa, izvadi brate, dosta je.
"Sad i moju krv sisi."
Uzeo je njen mali prst u usta i počeo da sisa krv. Pusalo.
- Pa, brate, dosta je. Sada ćemo biti u krvnom srodstvu - ti si moj brat, a ja sam tvoja sestra.
Hodaju, stavljaju uzde na ruke i pričaju o raznim stvarima. Bio dug ili kratak, put se otvorio. Opet hodaju putem, bilo da je dug ili kratak, i eto, vidi se jato konja; Ne možete ga ni baciti pogledom, tako je velik, nema mu kraja, nema ivice.
"Čija je to, sestro, da možeš vidjeti tako veliku jatu konja?"
“Ovo je,” kaže, “brate, moj joint.”
Prošli su pored tog džointa, nastavljaju i pričaju o raznim stvarima. Hodali smo oko dvije milje, opet je bilo takvo stado da ga nisi mogao ni pogledati?
- Čije je ovo stado, sestro, tako veliko?
„Ovo je moje stado“, kaže on.
A Grytsko razmišlja u svojoj glavi: „Bilo bi bolje da mi je žena nego sestra, jer je tako bogata.” A onda pita:
„Čije su ovo stepe, da sam deset dana jahao, a ne nađoh ni stazu, ni put, ni bilo šta, dok odjednom tebe ne nađoh?
- Ovo su, brate, sve moje stepe.
Pa, odu opet i razgovaraju sami sa sobom. Prošli smo stado oko dvije milje. Otvara se takvo stado ovaca da ga ne možete ni pogledati.
- Sestro, čije je ovo stado? Toliko je velik da ga ne možete ni pogledati.
“Imam,” kaže, “pedeset hiljada takvih jata.” Prošli su pored jata i krenuli dalje. vidljivo u daljini velika stabla.
- Kakva su to velika drveća tamo?
- Ovo je, brate, moj vrt, tamo su moji dvorci iza drveća. Nije daleko, oko pet milja.
Oni idu i razgovaraju; pita iz kojeg je kraljevstva, kako je putovao i odakle dolazi.
„Moj otac“, kaže on, „bio je bogat čovek, ja sam iz tog i takvog kraljevstva“. Da, otišao sam i završio ovdje.
Prilaze njenoj kući, kuća je ograđena ogradom, a kuće su sve u tri sprata, ofarbane raznim bojama, ukrašene svakojakim rezbarijama, zelenim, crnim, raznim bojama. Prilaze kapiji; Sestra otvara kapiju. Otvorila ga je, ušla i zatvorila. Odvela je konja u štalu. A ima mladoženja, a ona im kaže:
- Stavite konja u štalu, dobro ga nahranite. Uzima brata za ruku, idemo u sobe. Ulaze, a za stolom sjedi jedanaest dama i piju. Kažu zdravo.
- Zdravo, dame!
- Zdravo, bravo!
„Ne“, kaže on, „on nije sjajan momak, zovi ga brat, on je brat i meni i tebi.“
Posjeli su ga za sto, da popijemo i prošetamo. Jako su srećni zbog njega, ne znaju čime da ga hrane, gde da ga posede.
„Hajdemo“, kaže on, „brate, u moju baštu da prošetamo.“ Otišli smo u baštu da prošetamo prvom stazom. Išli smo prvim putem dvije milje, a gle, preko puta je ležao željezni žarač. Pregazila ju je i pitala brata:
- Uzmi žarač, skloni ga s puta, umoran sam od njega: dok hodam, stalno se spotičem.
Zgrabio je žarač i nije mogao da ga pomeri, bio je tako težak.
"Uh", kaže on, "kako slabu snagu imaš!" Kako ste putovali oko svijeta sa tako slabom snagom?
„Sestro, nikad se ni sa kim nisam svađala, zato imam toliku snagu.” Onako kako je Bog dao.
Pregazili su žarač i krenuli kroz baštu, duž svih staza. Sa sestrom je ostao deset dana. Opet smo otišli u baštu da prošetamo tim putem. Poker opet leži tamo.
„Uzmi“, kaže, „brate, bar sa puta“.
Zgrabio ga je, ali nije hteo da poklekne. Prošli smo kroz baštu, prošetali i ušli u sobe. I počela je da traži od sestara da svom bratu daju istu snagu kao i oni.
I odmah svih dvanaest sjedoše da predu čisti lan. Upredali smo konce po dva, i hajde da odmah iskrivimo osnovu, stavimo je na heklanje i ispletemo. Položili su je, ispleli i na košulju prišili dvanaest zlatnih cvjetova. Za jednu noć sve su uradili: napregli, i tkali, i šili, sašili dvanaest zlatnih cvetova - dali su mu dvanaest junačke snage. Probudili su ga i obukli mu ovu majicu. A onda je počelo da biva svetlo. Hajde da prošetamo malo, da popijemo čaj. Pili smo i jeli:
"Hajdemo, brate, u moju baštu da prošetamo još jednom." Svih dvanaest dolazi. Stigli smo do tog pokera; žarač je ležao preko puta.
Uzima ga do kraja. Dok je zgrabio i bacio žarač, ona je poletjela više od drveta.
„Hvala ti, brate“, kaže moja sestra, „što si uklonio žarač sa putanje: umoran sam od njega, zaboravio sam ga, i stalno se saplićem o njega.“
“Ostao je još deset dana.”
“Pa, sestro”, kaže, “vrijeme je da te ostavim.”
-Gdje ideš?
- Gde god Bog pošalje.
- Želiš li da se udam za tebe? Imam dovoljno svega - mnogo zemlje i dovoljno stoke.
“Ne”, kaže on, “hvala, sestro, ne želim.”
"Pa, dobro, planiraš da me ostaviš, ali nemaš ni dobrog konja."
- Ne, moj konj je veoma dobar.
- Čekaj malo, brate, testiraj svog konja.
Otišao je u štalu i hajde da mazimo konja. Pomilovao je dlanom leđa, a konj mu je sjeo na koljena; nije mogao podnijeti njegovu ruku.
„Pa, moj konj zaista nije dobar“, kaže sestri.
„I rekao sam ti da on nije dobar.”
- Pa, gde, sestro, mogu da nabavim konja?
- Da, vidjeli ste puno konja, izaberite bilo kojeg.
Odmah je izašla i zazviždila herojskim zviždukom - zemlja je riknula, pjevušila, stado konja od dvije hiljade letjelo je pravo kroz tor. Svi su ušli u tor. Uzela ga je i zatvorila kapiju.
“A sad, brate, izaberi konja kojeg poznaješ.”
Ušao je u tor i hajde da izaberemo konje, ali su se ritali; uzeo ga je za grivu i konj je pao, uzeo ga za nogu i konj je pao; Probao sam toliko konja, ali nijedan nije dovoljno dobar. Izlazi i kaže:
"Tvoji konji su loši, sestro, bezvrijedni su."
- A one bezvrijedne treba pustiti.
Uzeli su i pustili konje. Drugi put je zazviždila herojskim zviždukom - drugo je krdo potrčalo pravo u tor. Zaključala je i njih.
- Pa idi brate, izaberi sebi konja.
Opet sam išao da biram, a ograđeni prostor je postao blatnjava močvara. Izabrao sam, izabrao sam, ispada:
"Sestro, umoran sam, ne mogu da nađem konja za sebe."
„A ti, brate, nisi primetio šta stoji u močvari usred ograde?“
- Eh, da, on je od onih koji neće izaći iz močvare.
- Idi i testiraj ga.
Dođe do konja i uhvati ga za grivu. Kako ga je izvukao iz močvare, kako je njegov konj počeo da ga nosi po ogradi! Ona se smeje:
- Drži se brate, ne daj se!
Zadržao ga je, dao mu uzdu i zauzdao konja, odveo ga u štalu i stavio u tor. Čuvali su ga mjesec dana, čistili ga i dobro hranili.
“Pa, sestro, vrijeme je da te ostavim.”
- Kako hoćeš, brate; Ako ne želiš da živiš sa mnom, onda se sastani sa Bogom.
Oprostio se od svojih sestara. Izveli su konja i osedlali ga.
“Pa ako se oženiš, brate, ne vjeruj ženi i ne govori šta imaš, i ne skidaj ovu košulju, ali kad je skineš, odmah ćeš umrijeti.”
I rekla je konju:
- Ovo je tvoj gospodar, ti mu veruješ. Ako neko ubije vlasnika i moguće je pobjeći, onda ti, moj dobri konju, dođi k meni.
Dali su bratu sablju od damasta i štuku i rekli:
“Kako zapovjediš, brate, konj će te nositi – preko drveta, ili između drveća, ili preko kamenja, ili po zemlji, ili kako znaš.”
Spremio se za put i otišao u daleke zemlje, u deseto kraljevstvo, u drugu državu. On stiže do velikog, velikog grada. Čuje zvonjavu u gradu, zemlja već bruji. Dok se približava, toliko zvone da se pokrije ušima, inače će mu, kaže, otkinuti glavu. Ušao je u grad i pogledao na obje strane. Vidi kuće, ali nema ljudi. I zvona zvone, zvone glasno. Vozio sam se po gradu oko kilometar i ugledao mog djeda kako hoda na vratima. Odveze se do svog djeda.
"Zdravo", kaže on.
„Zdravo“, kaže on, „trgovcu, ili ljubaznosti, ili kako se već zoveš!“
"Kako god", kaže, "nazovite, tako će i biti!" Šta to znači, deda, odvezao sam se kilometar, ali nikog nisam video u gradu, samo sam tebe prvi video. A zašto ti zvona zvone tako glasno da ne možeš ni da prođeš, već sam se zapušio ušima.
“Ovo je,” kaže on, “džentlmen trgovac, ljudožder se naselio kod nas i već je progutao dva okruga ljudi u našem kraljevstvu.” I odlučili su, kaže on, da mu daju princezu da jede, pa su pozvali, možda nam se Gospod smiluje.
"Da sam pao u ruke, nahranio bih ga, ne bi hteo da pojede princezu!"
A moj djed je imao ždrebicu; Tako je ostavio mladića u Kući sa staricom, a sam izašao, sjeo na ždrebicu - i otišao kralju.
- Tako, kažu, i tako, vaše gospodstvo, Bog je doveo iz tuđine tako dobrog momka da je mogao uništiti ljudoždera.
A onda je kralj naredio da se konji upregnu u kočiju. Oni će da vide svog dedu. Požurili smo. Kralj trči u kuću. Klanja se i rukuje.
- Iz kojeg ste kraljevstva, gospodine?
- Od tog i takvog, bijelog ili bilo čega.
-Možete li uništiti kanibala?
„Mogu“, kaže, „samo da mi padne u ruke.“
- Molim vas, gospodine, u moju kuću.
Sjeli su i odjahali, a on je uzeo konja. govori:
“Stavite konja u štalu tako da ima zob, sijeno i vodu sve vreme, kako treba.”
Stavili su konja u štalu. Sami ulaze u prostoriju. A evo i kraljice, kraljeve kćeri i sinova. Kažu zdravo.
"Pa," kaže, "kad uništiš ljudoždera, evo moje kćeri kao žene, daću ti pola kraljevstva dok sam živ, ali kad umrem, sve će biti tvoje." Slažeš li se, kćeri?
- Kako možete da se ne slažete? Da li je zaista bolje otići kanibalu da ga pojedu nego udati se za kršćanka kojeg je Bog poslao u naše kraljevstvo? Zelim ti i dusu i telo.
Sjeli su, dobro jeli i pili. Bliži se vrijeme kada uzeti ili ne odvesti kanibalu.
“Skupite se svi koji su tu da vidite kako ću ga uništiti.” I pozovi mog svećenika da me ispovjedi i pričesti.
Pozvali su sveštenika. Tada su svi građani otišli i zaustavili se na pola milje od pećine. Uzima princezu za ruku i vodi je bliže pećini.
“Izađi,” kaže, “ljudoždere, evo ti princeze da jedeš!”
Kanibal je ugledao princezu i odmah iskočio. I čim se zmija pojavila, udario ga je štukom i on je pao.
„Izvolite“, kaže, „princezo!“ Ljudožder je zaurlao na sve strane, a on ga je počeo sjeći damast sabljom tako da su svi građani bili iznenađeni i uplašeni. Otkinuo je glavu. Ubio ga je, isjekao na komade, stavio na gomilu, polio alkoholom, zapalio i jednom je oduvao pepeo.
„Vidi“, kaže on, „žena moja, šta sam uradio kanibalu.“ Poštuj me kao muža, jer sam te od smrti molio.
Vratili su se u grad i hajde da pijemo i idemo u šetnju, jer je Gospod spavao iz tuđine takvog heroja koji je ubio ljudoždera, a oni piju u njegovo zdravlje i idu u šetnju. Pili su tri dana, zabavljali se, a onda dođavola, imali svadbu, žive. Kralj mu je dao pola kraljevstva i predao mu ga. Kralj je živeo tri godine i umro. Ostao je kralj nad čitavim kraljevstvom. I živjeli su oko dvanaest godina, ali nisu imali djece, ali su imali dobrog svećenika u gradu, a za njim je ostavio sina, dječaka, siročeta oko pet godina. Uzeli su njega umjesto sina. Odrastao je i imao je već osamnaest godina. Naučili su ga inteligenciji. I odrastao je velik i tako zgodan da u svim kraljevstvima nije bilo boljeg usvojenog djeteta. Tako se kraljica zaljubila u ovo usvojeno dete. I pitajmo kralja: zašto nikad ne skidaš košulju?
„Navikao sam na to“, kaže on, „uvek je belo, belje od onih koje dajete, tako da nema potrebe da ga skidate“.
„Moj otac“, kaže ona, „svlačio je košulju tri puta dnevno, ali ti svoju nikad ne skidaš.“
Pa nije on slikao, nije slikao, ali ona je sve zadržala po svom:
"Skini, skini, bar ćemo ga oprati." Pa je uzeo i skinuo košulju.
I čim ju je skinuo, ona je uzela i prenijela košulju usvojenom sinu kroz druga vrata, a on je odmah obukao. I čim ju je obukao, odmah je zgrabio sablju i ušao u sobu starog kralja.
Ušao je i rekao:
- Zdravo, oče, hoćemo li se boriti ili pomiriti?
- Zašto da se svađamo, sine? On kaže:
- To je to!
I čim ga je udario sabljom, odrubio mu je glavu. Zatim ga je sabljom isjekao na komade i naredio:
„Stavite ga, ovog leša, u vreću, zavežite ga i izvedite mu konja iz štale, privežite ga za rep i pustite ga, da ni on ni njegov konj ne budu u mom kraljevstvu.”
Vezali su ga za rep, a konj je otišao između drveća, a on je visio, vezan za rep. Dok je konj pretrčao pedesetak versta, konj je zarisao, a onda je sestra saznala da Dobrijanov konj njiše i otrčala u sobe.
“Nema sestre”, kaže, “naš brat!”
Svi su istrčali i pogledali - dotrčao je konj, sletio na trem i stao. Uzeli su vreću i odvezali je s repa. šmrcnula je:
- Ovo je moj brat.
Zatim su konja odveli u štalu i stavili u štalu. Unesu torbu u sobe, prostrte skupoceni tepih i isprazne torbu. Sakupili su kosti kako treba, a zatim ih složili, odnijeli i pomazali ljekovitom vodom. Mazali su ga tri sata: čovjek leži kao da je samo beživotna osoba. Onda neka mu malo po malo sipaju životvornu vodu u usta. Počeo je malo da se kreće. Ulivaju, i on se kreće.
- Podignite glavu više, sestre! Podigli su ga i ulili u njega još vode koja daje život. Zatim je ustao.
-Gdje sam? - pita.
"Tako bi ti, brate, zaspao zauvek." Naredio sam ti, brate, da svojoj ženi ne otkrivaš svoju tajnu, ali nisi poslušao i umro si zauvijek. Kako si umro, brate moj?
Ispričao je sve kako se dogodilo. Sjeli smo, jeli, grickali. Svi su sretni zbog njega.
- Hajdemo u šetnju u bašti.
Idemo u baštu. I taj isti poker leži preko puta. Požurio je da ga počisti, ali nije hteo da pomeri.
- Pa brate, dao si snagu, što me nisi poslušao?
- Dajte mi, sestre, isto zdravlje koje ste mi tada dali.
“Morao si da vodiš računa o onome što ti je dato.” Bog ne šalje zdravlje dvaput. Ako vam moje sestre ili ja damo svoje zdravlje, i sami ćemo ostati bez njega. Nećemo vam dati naše, ali vi ste izgubili svoje! A ja ću te, brate, obdariti takvom mudrošću i lukavstvom da ih nećeš izgubiti do kraja života.
"Ako mi ne daš, sestro, onda mi daj, samo da je dobro!"
Ulaze u sobu. Ona uzima bocu, sipa je u čašu i daje mu piće.
- Evo, brate, popij piće.
Uzeo ga je i popio.
„Pa, sad“, kaže, „brate, u šta god hoćeš da se pretvoriš, u konja ili pticu, to ćeš biti“.
Ono što je rekao, to je i postao. Ostao je još tri dana kod svojih sestara. Pili smo, šetali i radovali se.
“Pa, sestro, vrijeme je da se spremim za svoje kraljevstvo.” Ako Bog da, možda ga ponovo osvojim.
- Pa, pobrini se da joj uradiš kako ti je rekla; i ako je prihvatiš kao ženu, ona će te opet staviti u krevet.
I on izvodi svog konja. Pozdravio se sa sestrama i spremio se za put.
- Nosi me, konju Dobrjane, u moje kraljevstvo!
Konj ga je odnio baš u to kraljevstvo, u sam grad u kojem je kralj živio.
Vozeći se gradom glavnom ulicom, ugleda trgovca, starog djeda, kako hoda po dvorištu. Rekao sam zdravo. Djed ga je uveo u sobu. A baka ne izgleda srećno. Bakine suze teku. Hodao je i hodao po kući i pitao:
- Zašto si, bako, tako tužna! Je li vam sin ili kćerka umrla?
“Plačem,” kaže, “jer smo imali problema: ždrebeca je bacila svoje ždrebe.”
„Daj mi“, kaže, „idem da vidim, možda dovede nekog drugog.“ Idemo, dedo, da pogledam tvoju ždrebicu.
Hajde da pogledamo.
„Ne brini, deda, ona će“, kaže, „te iste noći biti sa ždrijebom, i to s onim koje nikad prije nisi vidio.“
Ušli smo u kuću. Kaže djed starici:
"Evo, babo, trgovac kaže da će naša kobila ove noći imati ždrebe."
- Zaista, babo, šta će biti!
Posjeli su ga za sto. Natočili su čašu vina, sjeli, popili i ponudili ga. Popio sam, zahvalio mu se, pa otišao u šetnju. Prošetali smo i uveče otišli na spavanje. I pusti konja na livadu. Spavao ili ne, ustao je.
- Hvala vam, deda i bako, na skloništu! I otišao je.
Otišao je do kobile, pretvorio se u ždrebe - zlatna kosa, srebrna kosa, zlatno kopito, srebrno kopito, takvo ždrebe nećete naći na slici. Djed je otišao da nahrani kobilu, a gle, ždrebe je već galopiralo kraj nje. Deda se uplašio kada ga je video, i nije doneo hranu, bacio je, utrčao u kolibu i nije progovorio ni reč, vukući ženu za ruku. Žena se opire:
- Gde me vodiš, deda?
Ali deda neće reći ni reč. Sat vremena kasnije probudio se, a onda rekao:
„Idite i vidite kakvo je ždrebe dovela naša kobila, nećete naći ništa slično u svim kraljevstvima!“
Moja baka i ja smo otišli i pogledali ždrebe i divili mu se.
"A sad, dede, uzmi kobilu i odvedi je na pijacu, pa je prodaj za koliko daju, inače će je kralj uzeti u bescenje."
Djed je odveo kobilu na pijacu. Ždrebe galopira naprijed. Odvede ga na pijacu, sam car ga dočeka sa žandarmima i pita:
- Otkud ti, dede, takvo ždrebe?
Doveo, vaše gospodstvo, moju kobilu...
- A ti, deda, nećeš da mi prodaš ždrebe?
„Prodaću ga“, kaže on.
- Šta hoćeš za njega?
„Da je tuđi kralj, znao bih šta da tražim, ali dajte mi pet hiljada, i to je dovoljno.
Kralj je izvadio pet hiljada, prebrojao i dao novac svom dedi. Kupili smo uzdu i stavili je na ždrebe.
Žandarm ga je vodio, a kralj je išao i gledao.
- Vodite ga odmah u štalu!
I sam kralj je ušao u sobu da kaže svojoj ženi. I baš u to vrijeme prva sobarica Olena stajala je na kapiji; ugledala je ždrebe, i čim je kralj prošao kroz kapiju u sobe, odjurila je u štalu. I izašao je samo onaj koji je doveo ždrebe, a ždrijebe je pitalo Olenu:
- Znaš li, Olena, ko sam ja?
"Ne", kaže on, "ne znam."
- Sjećate li se prvog kralja? Dakle, ovo sam ja! Znate, moje pastorče me je usmrtilo i bičevalo, tako da sam ja ovaj. Pa znaj kako će me ubiti, uzeti i natopiti maramicu u krv, zakopati maramicu u zemlju, pa će tamo rasti stablo jabuke; a kada poseku stablo jabuke, uzmu od njega iver, odnesu ga u reku i baci u vodu. A onda bježi odavde da te niko ne vidi.
Izašla je na druga vrata, a kralj je uzeo maticu za ruku i odveo je do ždrebeta.
"Izvedite ga, pogledaću ga." Mladoženja su ga izveli u dvorište. Pogledala je izdaleka i rekla:
- Ovo nije ždrebe, već moj prvi muž! Iskopajte stub na sredini dvorišta, zavežite ga za stub, a zatim ga raznesite u prah topovima.
Vezali su ga i minirali iz topova. A sluškinja je obišla tamo, umočila maramicu u krv, stavila je u rukav, otišla u baštu i zakopala je u bašti. Potom su ždrebe polili alkoholom, zapalili i pepeo rasuli.
“Pa dobro je da nisi dirao to ždrebe.” Inače bi te ubio!
Prenoćili smo, spavali, a kralj je izašao u baštu. Prošetao sam malo, i eto, jedno stablo jabuke, preko noći je izraslo novo, jabuka zlatna ili srebrna. Odabrao sam jabuku i htio sam zagristi.
„Ne“, kaže on, „bolje da odem i pitam svoju ženu.“
dolazi:
- Idi, ženo, vidi kakvo stablo jabuke imamo.
pogledala je:
“Ovo,” kaže on, “nije drvo jabuke, već moj prvi muž.” Uzmi i iseci. iščupati korijenje, spaliti ga i rasuti pepeo.
Počeli su da seku; a ta sluškinja je šetala okolo, sakupila iverje, došla do reke i bacila ih u vodu. Stablo jabuke je posječeno, spaljeno, a pepeo razbacan. Prenoćili smo kada smo završili sa jabukom. Pili smo čaj. Kralj je uzeo pušku i otišao u baštu do rijeke. Odjednom Olena donosi vodu odatle.
„Idite“, kaže, „na obalu gde dobijamo vodu, tamo je takva ptica da nikada u životu nisam video ništa slično.“
Okrenuo se tamo, došao do tog mesta, nanišanio i video da ona ne leti. Zbacio je čizme, uvukao ogrtač i odlutao da je uhvati direktno rukama. Lutao je, a ogrtač mu je bio u vodi, kralj je trebao doći do ptice, ali nije mogao da je drži rukom - perje je bilo sklisko. Vrati se.
"Skinut ću košulju i gaće", kaže, "i otići ću da te uhvatim."
I odlutao je nazad do ptice. Čim je zakoračio, voda mu je već bila do pojasa: progutala bi ga, ali nije bilo načina da ga zadrži. Ptica ga je namamila u vodu daleko i odjednom zamahnula krilima, udarila o obalu i pretvorila se u čovjeka. I istu košulju sa dvanaest cvetova, koju je kralj skinuo, ponovo je obukao na sebe.
Kralj se uplašio i stao u vodu. a on kaže:
- Pa, sine, hoćemo li se svađati ili miriti? Idi na obalu.
Stajao je u vodi tri sata i razmišljao.
- Misli, ne misli, nego izađi iz vode.
Uzeo ga je i otišao na obalu. I čovjek ga odmah posječe, uđe u sobu i vikne junačkim glasom:
- Želimo vam dobro zdravlje!
Odmah ga je prepoznala i ukočila se.
- Oh, tu si, moja gasna komora! Dođi ovamo! Ona ne ide, onda je on sam otišao.
- Koliko si me puta uništio od svjetlosti: kralja, ždrebe i jabuku? Video si kako sam uništio ljudoždera, stajao si pored mene, zar ne? Stajala si tu i zaklela se da ćeš me poštovati kao muža. Toliko si mi zahvalio da sam te spasio od smrti! Odvedi je u baštu.
Izveli su je. Odsjekao joj je glavu, bičevao je, isjekao na komade, spalio i razasuo pepeo.
Odjevena Olena u kraljevsku odjeću. I udaj se za sveštenika. Vjenčali smo se, a vjenčanje je sljedeće nedjelje. Jaše na konja, Dobriane.
- Nosi me, konju, mojim sestrama, pozvaću ih na svadbu.
Sjeo je, galopirao više od drveta na konju, do Dobryana, do svojih sestara.
Dolazi i pozdravlja. Sestre su tako srećne, i moj Bože! Ne znaju gde da ga stave. on kaže:
“Završila sam s njim i njom, a sada i sa sluškinjom sa prvog vjenčanja.” Hvala ti, sestro, na tvojoj mudrosti i lukavstvu, inače se ne bih vratio nazad. A sada sam vratio snagu koju si mi dao.
Dva dana smo šetali i pili sa sestrama. Osedlali su konja i svi otišli u posjetu bratu na vjenčanje. Svadbena gozba je počela. Svi oni iz drugih kraljevstava, kraljevi, kraljevi, pa čak i neki prinčevi pitaju svoje:
- Kakve su to damice koje ne možete ni pomisliti, pogodite, samo ispričati u bajci?
„Ovo su moje sestre“, kaže on.
Svadba je bila proslavljena, svi stranci otišli; sestre su ostale. Samo su sestre ostale još tri dana. Piju i zabavljaju se.
“Pa, Olena, možda ćeš dokrajčiti našeg brata na isti način kao što je to učinio prvi?”
- Ne, ja sam iz seljačke porodice, poštovaću je kako Bog treba!
Sestre su otišle, ali one su ostale: žive, žvaču hljeb i nose robu oko stola.
U jednom kraljevstvu živio je bogati trgovac. Trgovac je umro i ostavio tri sina u dobi. Dvoje najstarijih išlo je u lov svaki dan.
U isto vrijeme poveli su sa sobom u lov i svog mlađeg brata Ivana, odveli ga u gustu šumu i tamo ostavili - kako bi međusobno podijelili svo očevo imanje i lišili ga nasljedstva.
Ivan, trgovački sin, dugo je lutao šumom, jeo bobice i korijenje, i konačno izašao na ravnicu i na toj ravnici ugledao kuću.
Ušao sam u sobe, hodao, hodao - nije bilo nikoga, sve je bilo prazno; Samo u jednoj prostoriji stol je postavljen sa tri pribora za jelo, na tanjirima su tri hleba, a ispred svakog pribora za jelo po boca vina. Trgovački sin Ivan je od svake pogače zagrizao po malo, pojeo ga, a zatim popio po malo iz sve tri boce i sakrio se iza vrata.
Odjednom orao leti, udara o zemlju i postaje mladić; Za njim leti sokol, za sokolom vrabac - udarili su o zemlju i takođe se pretvorili u dobre momke. Sjeli smo za sto da jedemo.
Ali naš hleb i vino su počeli! - kaže orao.
I istina je,” odgovara soko, “očigledno nam je neko došao u goste.” Počeli su tražiti gosta i dozivati ga. orao kaže:
Pokažite nam se! Ako si starac, bit ćeš nam dragi otac, ako si dobar momak, bit ćeš nam dragi brat, ako si starica, bit ćeš nam draga majka, a ako si lijepa djevojka, zvaćemo te naša draga sestro.
Iza vrata je izašao sin trgovca Ivana, primili su ga s ljubavlju i nazvali bratom.
Sutradan je orao počeo da pita Ivana, trgovčevog sina:
Učinite nam uslugu - ostanite ovdje i za tačno godinu dana na ovaj dan ćete to staviti na sto.
„U redu“, odgovara trgovčev sin, „biće urađeno“.
Orao mu je dao ključeve, dozvolio mu da ide svuda, da sve pogleda, ali mu nije naredio da uzme jedan ključ koji je visio na zidu.
Nakon toga, dobri momci su se pretvorili u ptice - orla, sokola i vrapca - i odletjeli.
Trgovački sin Ivan hodao je jednog dana po dvorištu i ugledao vrata u zemlji iza jake brave; Hteo sam da pogledam tamo, probao sam ključeve - nije ih bilo; utrčao je u sobe, uzeo zabranjeni ključ sa zida, otključao bravu i otvorio vrata.
U tamnici stoji konj junački - u svim svojim ukrasima, s obje strane sedla obješene su dvije torbe: u jednoj - zlato, u drugoj - poludrago kamenje.
Poče da miluje konja: konj junački ga udari kopitom u prsa i izbaci ga iz tamnice na čitav hvat. Zbog toga je sin trgovca Ivana čvrsto spavao sve do samog dana kada je trebalo da stignu njegova zakleta braća.
Čim se probudio, zaključao je vrata, okačio ključ na staro mesto i postavio sto za tri mesta.
Doleteše orao, soko i vrabac, udare o zemlju i postadoše dobri, pozdraviše se i sjedoše na večeru.
Sutradan je soko počeo da traži od Ivana, trgovčevog sina, da služi još godinu dana! Ivan trgovčev sin se složio.
Braća su odletjela, a on je opet prošetao po dvorištu, vidio druga vrata u zemlji i otključao ih istim ključem.
U tamnici stoji herojski konj - u svim svojim ukrasima, vreće su pričvršćene na obje strane sedla: u jednoj je zlato, u drugoj - poludrago kamenje.
Poče da miluje konja: konj junački ga udari kopitom u prsa i izbaci ga iz tamnice na čitav hvat. Zato je sin Ivana trgovca čvrsto spavao isto toliko vremena kao i prije.
Probudio sam se istog dana kada su braća trebala doći, zaključala vrata, okačila ključ na zid i pripremila sto.
Dolaze orao, soko i vrabac: udare o zemlju, pozdrave se i sjednu da večeraju.
Sutradan, ujutro, vrabac je počeo da pita Ivana, sina trgovca: služi još jednu godinu. On je pristao.
Braća su se pretvorila u ptice i odletjela. Trgovački sin Ivan živio je sam cijelu godinu, a kada je došao ugovoreni dan, postavio je sto i čekao svoju braću.
Braća su stigla, udarila o zemlju i postala dobri momci: ušli su, pozdravili se i ručali.
Posle večere, stariji brat, orao, kaže:
Hvala ti, sine trgovaca, za tvoju uslugu; Evo konja junačkog - dajem ti sa svom ormom, i sa zlatom, i sa poludragim kamenjem.
Srednji brat, soko, dao mu je još jednog junačkog konja, a mlađi brat, vrabac, dao mu je košulju.
Uzmi,” kaže, “metak neće uzeti ovu košulju; Ako ga obučete, niko vas neće nadvladati!
Ivan trgovački sin obuče tu košulju, uzjaha junačkog konja i ode da udvara sebi Elenu Lijepu; i bilo je objavljeno po cijelom svijetu: ko god pobijedi Zmiju Gorynycha, neka se uda za njega.
Sin Ivana trgovca napao je Zmeja Gorynycha, porazio ga i spremao se zabiti glavu o hrastov panj, ali Zmey Gorynych je počeo u suzama moliti i moliti:
Ne tuci me do smrti, uzmi me u svoju službu: ja ću biti tvoj vjerni sluga!
Sin Ivana trgovca se sažalio nad njim, poveo ga sa sobom, doveo ga kod Elene Lijepe i malo kasnije oženio njome, a Zmeya Gorynycha učinio kuharom.
Jednom je trgovački sin otišao u lov, a Zmija Gorynych je zavela Elenu Lijepu i naredila joj da sazna zašto je Ivan, trgovački sin, tako mudar i jak?
Zmija Gorynych je skuhala jak napitak, a Elena Lepa je dala svom mužu da pije taj napitak i počela da pita:
Reci mi, Ivane trgovčev sine, gdje ti je mudrost?
U kuhinji, u metli.
Elena Lijepa je uzela ovu metlu, ukrasila je različitim bojama i stavila na vidno mjesto. Ivan sin trgovca se vratio iz lova, ugledao metlu i upitao:
Zašto ste ukrasili ovu metlu?
A onda, kaže Elena Lepa, da se u tome kriju vaša mudrost i snaga.
Oh, kako si glup! Mogu li moja snaga i mudrost biti u metli?
Elena Lepa mu je ponovo dala jak napitak i upitala:
Reci mi, draga, gde je tvoja mudrost?
Bik ima rogove.
Naredila je da se pozlaće rogovi bika. Sutradan se sin Ivana trgovca vratio iz lova, ugledao bika i upitao:
Šta to znači? Zašto su rogovi pozlaćeni?
A onda,” odgovara Elena Lepa, “da se ovde kriju tvoja snaga i mudrost.”
Oh, kako si glup! Kako moja snaga i mudrost mogu biti u rogovima?
Elena Lepa dala je svom mužu jak napitak i ponovo ga počela da pita:
Reci mi, draga, gde ti je mudrost, gde ti je snaga? Ivan je trgovački sin i rekao joj je tajnu:
Moja snaga i mudrost su u ovoj majici. Nakon toga sam zaspao.
Elena Prekrasna je skinula njegovu košulju, isjekla ga na komadiće i naredila mu da ga izbaci na otvoreno polje, a ona je sama počela živjeti sa Zmijom Gorynych.
Tri dana ležalo je Ivanovo tijelo razbacano po polju, vrane su već doletjele da ga kljucaju.
U to vrijeme proleteše orao, soko i vrabac i vide mrtvog brata.
Soko je sjurio dole, ubio vranu u letu i rekao starom gavranu:
Donesite brzo mrtvu i živu vodu!
Gavran je poleteo i doneo mrtvu i živu vodu.
Orao, soko i vrabac položili su tijelo Ivana, trgovčevog sina, i poškropili ga prvo mrtvom, a potom živom vodom.
Trgovački sin Ivana ustade i zahvali im se: dali su mu zlatni prsten.
Čim mu je Ivan, trgovački sin, stavio prsten na ruku, odmah se pretvorio u konja i otrčao u dvorište Jelene Lijepe.
Zmija Gorynych ga je prepoznala, naredila da uhvate ovog konja, da ga stave u štalu i sljedećeg jutra mu odsiječe glavu.
Bila je sobarica s Helenom Lijepom; Bilo joj je žao tako lijepog konja, otišla u štalu, gorko je plakala i rekla:
O, jadni konju, sutra ćeš biti pogubljen! Konj joj se obratio ljudskim glasom:
Dođi sutra, crvena djevo, na mjesto pogubljenja, i kad moja krv zapljusne po zemlji, pokrij je nogom, pa skupi ovu krv zajedno sa zemljom i rasprši je po palati.
Ujutro su odveli konja na pogubljenje, odsjekli mu glavu, poprskali krv - crvena djevojka je ušla nogom, a zatim ga sakupila zajedno sa zemljom i rasula po palati: istog dana, veličanstvena bašta drveće je raslo oko palate.
Zmey Gorynych je naredio da se ovo drveće poseku i spali svako pojedinačno.
Sluškinja je počela da plače i poslednji put otišla u baštu da se prošeta i divi joj se. Jedno drvo joj je progovorilo ljudskim glasom:
Slušaj, crvena devo! Kad počnu sjeći baštu, uzmite jedan komad drveta i bacite ga u jezero.
Učinila je upravo to, bacila komadić drveta u jezero - komadić se pretvorio u zlatnog zmaja i plutao preko vode.
Zmija Gorynych je došla do tog jezera, odlučila da lovi i ugledala zlatnog zmaja. „Daj mi“, misli, „uhvatiću te živog!“
Skinuo je divnu košulju koju je vrabac dao Ivanu, sinu trgovca, i bacio se u jezero. A zmaj je išao sve dalje i dalje, odveo Zmiju Gorynych dublje u dubinu, zalepršao - i na obalu, pretvorio se u dobrog momka, obukao košulju i ubio zmiju.
Nakon toga je u palatu došao Ivan, trgovački sin. Oterao je Elenu Prelepu, oženio njenu sluškinju i počeo da živi i živi sa njom, dobro zarađujući.
U jednom kraljevstvu živio je bogat trgovac; trgovac je umro i otišao tri sina na starost. Dva najstarija su išla u lov svaki dan. Svojevremeno su zamolili majku i mlađeg brata Ivana da odu u lov, odveli su ga u gustu šumu i tamo ostavili - da se sva očeva imanja podijeli na dva dijela, a on bude lišen nasljedstva. . Ivan trgovački sin dugo je lutao šumom, jedući bobice i korijenje; Konačno je izašao na prelijepu ravnicu i na toj ravnici ugledao kuću. Ušao sam u sobe, hodao i hodao - nije bilo nikoga, sve je bilo prazno; Samo u jednoj prostoriji stol je postavljen sa tri pribora za jelo, na tanjirima su tri hleba, a ispred svakog pribora za jelo po boca vina. Trgovački sin Ivan je od svake pogače zagrizao po malo, pojeo ga, a zatim popio po malo iz sve tri boce i sakrio se iza vrata.
Odjednom orao leti, udara o zemlju i postaje mladić; Za njim leti sokol, za sokolom vrabac - udarili su o zemlju i takođe se pretvorili u dobre momke. Sjeli smo za sto da jedemo.
Ali naš hleb i vino su počeli! - kaže orao.
I istina je,” odgovara soko, “očigledno nam je neko došao u goste.”
Počeli su tražiti gosta i dozivati ga. orao kaže:
Pokažite nam se! Ako si starac, bit ćeš nam dragi otac, ako si dobar momak, bit ćeš nam dragi brat, ako si starica, bit ćeš nam draga majka, a ako si lijepa djevojka, zvaćemo te naša draga sestro.
Iza vrata izađe sin trgovca Ivana; Ljubazno su ga primili i nazvali bratom.
Sutradan je orao počeo da pita sina trgovca Ivana:
Učinite nam uslugu - ostanite ovdje i za tačno godinu dana na ovaj dan ćete to staviti na sto.
„U redu“, odgovara trgovčev sin, „biće urađeno“.
Orao mu je dao ključeve, dozvolio mu da ide svuda, da sve pogleda, ali mu nije naredio da uzme jedan ključ koji je visio na zidu. Nakon toga, dobri momci su se pretvorili u ptice - orla, sokola i vrapca - i odletjeli.
Trgovački sin Ivan hodao je jednog dana po dvorištu i ugledao vrata u zemlji iza jake brave; Hteo sam da pogledam tamo, probao sam ključeve - nije ih bilo; utrčao je u sobe, uzeo zabranjeni ključ sa zida, otključao bravu i otvorio vrata. U tamnici stoji konj junački - u svim svojim ukrasima, s obje strane sedla obješene su dvije torbe: u jednoj - zlato, u drugoj - poludrago kamenje. Počeo je milovati konja; junački konj ga je kopitom udario u prsa i izbacio iz tamnice čitav hvat. Od toga je sin trgovca Ivana čvrsto spavao sve do samog dana kada je trebala doći njegova zakleta braća. Čim se probudio, zaključao je vrata, okačio ključ na staro mesto i postavio sto za tri mesta.
Doleteše orao, soko i vrabac, udare o zemlju i postadoše dobri, pozdraviše se i sjedoše na večeru. Sutradan stade soko pitati sina trgovca Ivana: služi još godinu dana! Ivan trgovčev sin se složio. Braća su odletjela, a on je opet prošetao po dvorištu, vidio druga vrata u zemlji i otključao ih istim ključem. U tamnici stoji herojski konj - u svim svojim ukrasima, vreće su pričvršćene na obje strane sedla: u jednoj je zlato, u drugoj - poludrago kamenje. Počeo je milovati konja; junački konj ga je kopitom udario u prsa i izbacio iz tamnice čitav hvat. Zato je sin Ivana trgovca čvrsto spavao isto toliko vremena kao i prije; Probudio sam se istog dana kada su braća trebala doći, zaključala vrata, okačila ključ na zid i pripremila sto.
Dolaze orao, sokol i vrabac; Pali su na zemlju, pozdravili se i sjeli na večeru. Sutradan, ujutro, vrabac je počeo da pita sina trgovca Ivana: služi još jednu godinu! On je pristao. Braća su se pretvorila u ptice i odletjela. Trgovački sin Ivan živio je sam cijelu godinu, a kada je došao ugovoreni dan, postavio je sto i čekao svoju braću. Braća su doletela, udarila o zemlju i postala dobri momci; Ušli su, pozdravili se i ručali. Posle večere, stariji brat, orao, kaže:
Hvala ti, sine trgovaca, za tvoju uslugu; Evo konja junačkog - dajem ti sa svom ormom, i sa zlatom, i sa poludragim kamenjem.
Srednji brat, soko, dao mu je još jednog junačkog konja, a mlađi brat, vrabac, dao mu je košulju.
Uzmi,” kaže, “metak neće uzeti ovu košulju; Ako ga obučete, niko vas neće nadvladati!
Ivan trgovački sin obuče tu košulju, uzjaha junačkog konja i ode da udvara sebi Elenu Lijepu; i bilo je objavljeno po cijelom svijetu: ko god pobijedi Zmiju Gorynycha, neka se uda za njega. Sin Ivana trgovca napao je Zmeja Gorynycha, porazio ga i spremao se zabiti mu glavu o hrastov panj, ali Zmey Gorynych je počeo u suzama moliti i moliti:
Nemojte me tući na smrt, uzmite me u svoju službu; Biću tvoj verni sluga!
Sin Ivana trgovca se sažalio nad njim, poveo ga sa sobom, doveo ga kod Elene Lijepe i malo kasnije oženio njome, a Zmeya Gorynycha učinio kuharom.
Jednom je trgovački sin otišao u lov, a Zmija Gorynych je zavela Elenu Lijepu i naredila joj da otkrije zašto je sin Ivana trgovca tako mudar i jak? Zmija Gorynych je skuhala jak napitak, a Elena Lepa je dala svom mužu da pije taj napitak i počela da pita:
Reci mi, Ivane trgovčev sine, gdje ti je mudrost?
U kuhinji, u metli.
Elena Lijepa je uzela ovu metlu, ukrasila je različitim bojama i stavila na vidno mjesto. Trgovački sin Ivan, vraćajući se iz lova, ugleda metlu i upita:
Zašto ste ukrasili ovu metlu?
A onda, kaže Elena Lepa, da se u tome kriju vaša mudrost i snaga.
Oh, kako si glup! Mogu li moja snaga i mudrost biti u metli?
Elena Lepa mu je ponovo dala jak napitak i upitala:
Reci mi, draga, gde je tvoja mudrost?
Bik ima rogove.
Naredila je da se pozlaće rogovi bika. Sutradan je sin trgovca Ivan, vraćajući se iz lova, ugledao bika i upitao:
Šta to znači? Zašto su rogovi pozlaćeni?
A onda,” odgovara Elena Lepa, “da se ovde kriju tvoja snaga i mudrost.”
Oh, kako si glup! Kako moja snaga i mudrost mogu biti u rogovima?
Elena Lepa dala je svom mužu jak napitak da popije i počela ga neprestano pitati:
Reci mi, draga, gde ti je mudrost, gde ti je snaga?
Trgovački sin Ivan joj je rekao tajnu:
Moja snaga i mudrost su u ovoj majici.
Nakon toga se napio i zaspao; Elena Prekrasna je skinula njegovu košulju, isjekla ga na komadiće i naredila da ga bace na otvoreno polje, a ona je sama počela živjeti sa Zmijom Gorynych.
Tri dana ležalo je telo sina Ivana trgovca razbacano po otvorenom polju; Vrane su već doletjele da ga kljucnu. U to vrijeme proleteše orao, soko i vrabac, vide mrtvog brata i odluče mu pomoći. Soko je odmah sjurio dole, ubio vranu u letu i rekao starom gavranu:
Donesite brzo mrtvu i živu vodu!
Gavran je poleteo i doneo mrtvu i živu vodu. Orao, soko i vrabac položili su tijelo sina Ivana trgovca, poškropili ga prvo mrtvom, a potom živom vodom. Trgovački sin Ivan ustane i zahvali im se; dali su mu zlatni prsten. Čim mu je sin trgovca Ivan stavio prsten na ruku, odmah se okrenuo na konju i otrčao u dvorište Jelene Lijepe. Zmija Gorynych ga je prepoznala, naredila da uhvate ovog konja, da ga stave u štalu i sljedećeg jutra mu odsiječe glavu.
Pod Elenom Lijepom bila je sobarica; Bilo joj je žao tako lijepog konja, otišla u štalu, gorko je plakala i rekla:
Oh, jadni konju, sutra ćeš biti pogubljen.
Dođi sutra, crvena djevo, na mjesto pogubljenja, pa kad moja krv zapljusne zemlju, pregazi je nogom; zatim sakupite ovu krv zajedno sa zemljom i raspršite je po palati.
Ujutro su odveli konja na pogubljenje; odsjekli su mu glavu, krv je pljusnula - crvena djevojka je nagazila nogom, a zatim je skupila sa zemljom i rasula po palati; Istog dana oko palate je raslo veličanstveno vrtno drveće. Zmija Gorynych je izdala naređenje da se ovo drveće poseku i da se svako spali. Sluškinja je počela da plače i poslednji put otišla u baštu da se prošeta i divi joj se. Jedno drvo joj je progovorilo ljudskim glasom:
Slušaj, crvena devo! Kad počnu sjeći baštu, uzmite jedan komad drveta i bacite ga u jezero.
Učinila je upravo to, bacila komadić drveta u jezero - komadić se pretvorio u zlatnog zmaja i plutao preko vode.
Zmija Gorynych je došla do tog jezera - odlučio je da lovi, i ugledao je zlatnog zmaja.
Pusti me, misli, uhvatiću te živog!
Skinuo je divnu košulju koju je vrabac poklonio sinu trgovca Ivana i bacio se u jezero. A zmaj je išao sve dalje i dalje, odveo Zmiju Gorynych dublje u dubinu, zalepršao - i na obalu, pretvorio se u dobrog momka, obukao košulju i ubio zmiju. Nakon toga je u dvorac došao sin trgovca Ivana, upucao Elenu Lijepu, oženio se njenom sluškinjom i počeo s njom živjeti i dobro zarađivati.