Mediji su izvijestili o zatvaranju talk showa Leonida Zakošanskog "Mi razgovaramo i pokazujemo".
Kanal NTV zatvorio je emisiju "Razgovaramo i pokazujemo" sa Leonidom Zakošanskim, uprkos visokoj gledanosti programa. Novinari koji su radili na kreiranju emisije sada će biti prebačeni u druge projekte, piše Vokrug TV magazin.
Dakle, Leonid Zakoshansky će sada pomoći Leri Kudryavtseva u emisiji "Tajna za milion". Prema riječima producenata emisije, priča o gašenju programa je apsolutno prirodan fenomen. Menadžment TV kanala vrši rebrendiranje, a projekat “Mi pričamo i pokazujemo” se ne uklapa novi koncept NTV.
Leonid Zakoshansky postao je voditelj emisije "Razgovaramo" intkbbee i show” 2012. U programu se najviše raspravlja zanimljive vijesti zemljama, kao i sočni detalji iz života poznatih ličnosti.
Istovremeno, desetine ljudi koji su radili na projektu zaposleno je u drugim programima - na primjer, u programu Lere Kudryavtseve "Tajna za milion".
Kako se ispostavilo, razlog za zatvaranje "Mi razgovaramo i pokazujemo" je rebrendiranje kanala NTV. "Kanal pokušava da pobegne od skandala. Sada se spremaju nove emisije koje će postati alternativa. Leonid Zakošanski će ostati na kanalu jer ima i druge projekte, posebno emisiju o životima poznatih ličnosti "Takođe ljudi", objasnio je producent kanala, a citira ga Ruposters.
Sve se dogodilo veoma neočekivano. Oko šest sati uveče, 23. aprila, devojka po imenu Maša, producentkinja televizijskog programa „Mi pričamo i šoumo“, NTV, pozvala me je na mobilni i rekla da je pronašla moju priču na internetu i pročitala moju priča, menadžment programa se zainteresovao za moj slučaj i hteli bi da me pozovu na snimanje.
Snimanje je trebalo da se održi u sredu 25. aprila, što me je dovelo do neke zabune, dobro, prvo od same ponude, nije svaki dan da te zovu na televiziju, drugo iz hitnosti, ali nije bilo vreme je da razmislim o tome, a mene zaista nije bilo briga.i nisam oklevao, pa je odmah pristala.
Glavni fokus broja bio je skretanje pažnje privatnih filantropa, fondacija i obični ljudi o problemima djece sa genetskim bolestima i, kako mi je Maša rekla, pokušati pomoći u rješavanju njihovih problema, zabrinutosti i prikupiti sredstva za operaciju mali dječak sa veoma retkom genetskom bolešću.
Kao što možda znate ako ste pogledali ovaj program barem jednom, nakon predstavljanja učesnika, prikazuju kratku priču o njemu, govoreći o njegovom životu i načinu života. Dakle, snimili su to i o meni, i to u utorak, 24. aprila.
Priča je snimljena za oko sat i po koja je uključivala moju priču o sebi, intervju sa bakom, mom životu, kako radim na kompjuteru, kako silazim niz stepenice i kratku šetnju parkom. Sve je bilo skoro isto kao na snimanju priče za TVC Life Factor, s jedinom razlikom - bio sam više nervozan (uglavnom zbog moje bake i njenog gunđanja) i što je TV ekipa stigla skoro uveče, u tri sata. sat zbog saobraćajne gužve, sat kasnije, što je i mene činilo nervoznim.
Ali sve su to bile sitnice u odnosu na ono što me čekalo pred nama. Ujutro, nakon buđenja i umivanja lica, popila sam kafu i počela da se šminkam, kako se kaže. S godinama su mi ruke potpuno postale neupotrebljive, postalo je mnogo teže sve raditi, ali ipak, napravivši nered (na kraju krajeva, ja sam žena, prava žena uvek treba da izgleda zapanjujuće, bez obzira da li joj je lako ili teško) Raspustila sam kosu i obula cipele, kao Pepeljuga, i čekala svoju kočiju, koja se nije libila da se pojavi, tačno u 14:00.
Auto, kao i sve troškove (ovo je ako učesnik programa putuje iz drugog grada), platio je kanal NTV. Vozio sam se u jako lepom stranom autu (na moju sramotu, valjda zbog nerava, nisam se setio marke auta uopšte), na prednjem sedištu i vozaču, skroz, tamo i odatle, bio veoma pažljiv prema meni. Na čemu mu se mnogo zahvaljujem.
Mi smo, bako, išli sa mnom, stigli u Ostankino (ovo nije sam toranj, ako ono)). Maša nas je upoznala, konačno sam je video, inače iz nekog razloga nisam mogao da zamislim telefonom kako izgleda, veoma slatka, prijatna i ljubazna devojka. I takođe, snimatelj koji snima sve i uvijek. Odvedeni smo u garderobu na 3. ili 4. spratu, sjeli na sofu i ponudili nam čaj, kafu, slatkiše i voće. Rekli su da se ne stide i da očekuju da će svi učesnici uskoro stići, da će biti puno dece, pa će biti veoma bučno, ali su tražili da budu strpljivi i da ne brinu. Da, zapravo nismo bili zabrinuti, skoro, pa, možda samo malo)). Snimanje je trebalo da počne oko pet uveče, ali smo stigli u tri popodne (sa dobrom maržom, ali nikad se ne zna - gužva, na primer). U to vrijeme djevojčica Zhenya je već bila u svlačionici (mislim sa svojom majkom), ne znam tačno koju bolest ima, ali ima više od jedne i sve su vrlo ozbiljne. Sama Ženja, veoma pametna devojka, druželjubiva, vesela i duhovita, završila je školu i sada završava fakultet za dizajn odeće i modeling, pripremila se diplomski projekat- Kostim vilenjaka koji će štititi tokom leta.
Nakon nekog vremena ostali učesnici programa su se počeli okupljati u svlačionici, bilo je djece, tinejdžera od 12 godina i vrlo malih, od 6 mjeseci, godinu dana. Svi su bili društveni i uzbuđeni, jer su mnogi došli pravo sa aerodroma/železničke stanice. Onda je došla djevojka šminkerka, vrlo borbena i druželjubiva, koja je počela da šminka sve redom (osim vrlo djece), kako ne bi „sjale“ licem koje se „sjalo“. Bio sam drugi u redu, pa sam polako pio kafu i... pokušavao da obuzdam uragan nervoze u sebi. Samo što se više bližilo vrijeme da se pojavim pred kamerama, publikom i voditeljem, sve mi je teže bilo da smirim paniku u duši, koja me je dovela do potpune neusklađenosti. Baka je, na prvi pogled, delovala, začudo, mirna, mada mislim da je bila hinjena smirena. Bila je zabrinuta, ali se trudila da to ne pokaže, povremeno me stidljivo pitala da li može uzeti slatkiše ili voće? Verovatno je pokušavala da nađe neko ostrvo mira u mojoj podršci i odobravanju, a ja sam pokušao da joj to pružim, samouvereno govoreći da je naravno moguće, pa čak i neophodno, jer nam je direktno rečeno da se ne stidimo i da uzmemo sve osim toga, doručkovali smo, a nismo ručali taj dan. Nisam mogao da jedem, mislio sam na nešto drugo, ali nisam mogao da zaboravim na svoju baku, pogotovo što sam se brinuo za njenu nogu, koja je posle nekog vremena počela jako da boli.
Kada je došlo vrijeme da "popravim šminku", sat je pokazivao početak pet. Lena (mislim da se tako zvala šminkerka, mada verovatno grešim. zaboravila sam sva imena sa ovim živcima) je malo više naglasila moje oči, prikrila sve fleke na koži (ja sam onda ribala ovaj "kit" sa raznim tonicima i sredstvima za skidanje šminke bar 2 sata.ali lepota zahteva žrtvu i ako hoćeš da budeš lepa gde god da si i šta strpi se.) osvežila mi je usne i podarila mi kovrče. Tako da sam se transformisao, osećao sam izvesno samopouzdanje, osećao sam se malo posebno na dobar način Ova riječ i moji živci su se čak malo smirili. Ali, kao što uvek biva, zatišje dolazi pre oluje i oluji nije trebalo dugo da stigne.
Otprilike pola sata kasnije došla nam je Tatjana, koliko sam razumeo, ona je takođe jedan od producenta „Mi pričamo i pokazujemo“ i rekla da će snimanje malo odložiti, jer su stručnjaci pozvani u program bili zaglavili u saobraćajnoj gužvi na ulazu u televizijski centar, ali već bi trebali stići vrlo brzo, ali za sada još nije sve spremno i moraćemo da čekamo, jer bez njih ne možemo da počnemo. Baka i ja smo se malo uznemirile, ali nije se imalo šta da se radi, morali smo da čekamo, mada mi je tada par puta tiho rekla da treba da ostanem kod kuće itd, ali mislim da je to rečeno uglavnom zbog nje noga boli, i to ne iz ljutnje. Kada je i baka malo zatamnila kosu, zamolio sam Ženju da nas zajedno fotografiše na pozadini simbola kanala, slova NTV.
Evo rezultata)))
Nakon otprilike sat vremena svi su nas jednog po jednog spuštali na prvi sprat u garderobu pored studija, a odatle su nas jednog po jednog pozivali direktno u filmski set. Tu su bile dvije žene, kasnije je došla djevojčica koja je rođena bez ruku i majka s djetetom koje je imalo mrlje od porto-vina po cijelom tijelu i licu, Sturge-Weberov sindrom. Svi smo sjedili i gledali TV, čekajući da dođemo na red. Ljudi koji su radili za NTV su s vremena na vrijeme upadali u svlačionicu, ljudi koji rade za NTV su dolazili i odlazili, djevojke su nam prilazile i nudile čaj/kafu, što je malo pomoglo, ometajući misli i nadolazeću histeriju. A onda mi je prišla Maša i rekla da će me pitati o mom životu, o mom ocu, o mojoj majci koja me je napustila, uopšte, o svemu što je pisalo u mojoj priči objavljenoj na internetu. Zamolila me je da se ne brinem i pokušam da se opustim (da je bar tako lako), jer nemam šta da krijem, što znači da bi sve trebalo da bude u redu. Njene reči su me malo smirile i uzdao sam se u sudbinu i Boga, biće kako će biti a to znači da treba! Desetak minuta kasnije Tanja je došla po mene i rekla da ću uskoro otići i da polako u studio. Otišla sam... A babi je rečeno da sedne i čeka me... Odnosno, rekli su mi da baka neće biti sa mnom na snimanju, moram da idem sam! I otišao sam!!! Izgubivši podršku i posljednji duševni mir koji mi je usadila baka. Ušao sam u sobu, svuda je bio sumrak, sva svjetlost je bila koncentrisana u centru studija i sa strane, na ekranima. “Ljudi iz sjene”, kako sam ih nazvao, hodali su posvuda, gomila video tehničara, kamermana, tonskih tipova, i tako dalje i tako dalje. Ispred je bio studio, okrugli, odnosno sama platforma, na kojoj su sedeli učesnici i gosti programa, bila je okrugla i bilo je hladno. Klime su radile punom parom, gledaoci su sedeli u blizini na tribinama, voditeljka je postavljala pitanja istoj majci koja je imala dete sa mrljama od portovinca, a ja sam bila u stanju šoka. Da ne kažem da sam se užasno uplašio, ne, naprotiv, bilo mi je jako zanimljivo gledati par minuta sve procese snimanja, pripreme, ovaj život sa druge strane kamere, kao da kažem - iza kulisa, a svi moji panični osjećaji postepeno su otišli u drugi plan. Naravno, plašio sam se, jer mi je ovo prvo učešće u TV emisiji, ali nadam se da nisam ništa pokvario i ovo učešće neće biti moje poslednje))
Minut kasnije prikačili su mi mikrofon, ponovo me uputili, ohrabrili, pokazali gde da stanem i... voditelj Leonid Zakošanski je objavio moje ime!!!
Od tog trenutka pamtim sve i ništa istovremeno. Ovo je čudan osjećaj i stanje. Popeo sam se rampom na binu, pomogli su mi da ustanem kako bi kamere imale dobra recenzija sa svih strana i konačno me pozdravio. Onda je došlo do dijaloga. Leonid me je pozvao da ispričam svoju priču; kako je sve počelo, kako su roditelji reagovali, šta su uradili nakon što su saznali za dijagnozu? Kako je Maša upozorila, pitali su me za moju rođenu majku, u kakvom sam stanju, pitali su me za liječenje i klinike na kojima sam bila. Ja sam se, naravno, trudio da odgovorim dostojanstveno i detaljno, ali glas mi je drhtao i kao da nekako „žvaće“. Ne znam sa čime je ovo povezano, ali čini mi se da je tako posljednjih godina 2-3 moj glas i govor su kao da sam nabio kašu u usta i promrmljao. Možda, naravno, preterujem, ali sudeći po tome kako zvučim i kako se čujem na snimku, to je užasno.
Nakon, kako mi se činilo, malog dijaloga, na ekranu se pojavio zaplet koji, nažalost, nisam vidio jer sam sjedio okrenut leđima. Trajalo je najviše 2 minuta, i razumljivo je, od mnogo materijala potrebno je sastaviti kratku i sažetu radnju kako bi se uklopila u programsku regulativu. Jedina greška je bila što su u zapletu rekli da imam 29 godina (očigledno izvod iz mog teksta, molba za pomoć), pa sam opet godinu dana mlađi)))
Pitali su me i o čemu sam sanjala i o mojim planovima za budućnost kada sam imala operaciju. Pričao sam o svojoj strasti prema Japanu (pa gdje bih bez toga), da učim malo po malo Japanski da sanjam da posjetim sam Japan i da se u budućnosti planiram baviti web dizajnom. I onda su me pitali šta mi sada nedostaje i ako imam nešto da kažem ili apelujem na ljude koji sada gledaju program, onda to mogu da uradim.
Vratiću se malo unazad i reći da je moj glavni, lično moj, cilj u snimanju ovog programa bila prilika da se zahvalim svim onim ljudima koji su mi pomogli da prikupim sredstva za operaciju i dalje pomažu, uprkos činjenici da je Zbirka zatvoreno više od šest mjeseci.
Kada sam počeo da govorim, zastao mi je dah, a glas mi je počeo da drhti od suza koje su se približavale. Ne znam kako to normalno da objasnim, ali su me preplavile tako jake emocije i osjećaj zahvalnosti svima koji su pomogli finansijski, a posebno moralno da sam se jedva suzdržavala da ne zaplačem. Jer još uvijek osjećam tu podršku od vas i, gledajući u kameru, govoreći hvala, trudio sam se da svima vama prenesem dio svoje duše da i vi to osjetite. Izvinite ako nešto nije u redu, ali neću zaboraviti šta ste sve uradili za mene. Nikad.
Ne znam šta će biti izrezano, a šta ostati pri uređivanju programa, jer nas je bilo dosta, svi su nam morali pričati o našem životna priča i zatražite pomoć ako je potrebna. A vrijeme emitiranja je samo 45 minuta, ali nadam se da će se moj apel pokazati i da će vas dirnuti u srce.
Posle mene je usledila priča o devojčici koja je rođena potpuno bez ruku, a Leonid je ostatak vremena snimanja proveo diveći joj se, njenoj sposobnosti da sve sama radi nogama (pere se, kuva, itd.) i posebno na nevjerovatnim slikama koje crta. Generalno gledajući program, čini mi se da će ljudi morati mnogo toga da shvate i prihvate, a posebno da ljudi sa urođenim fizičkim karakteristikama ne mogu i ne smeju biti izopćenici društva, a takođe i da su apsolutno punopravni ljudi, Kao i ostali. Pa, možda su čak i bolji i briljantniji na neki način)))
Gosti programa bili su voditelji i glumci nekih serija na Prvom kanalu, psiholog pisac i mnogi drugi. Jao, nisam mogao ni sa kim da se slikam, pošto je telefon ostavljen u prvoj svlačionici na spratu, a autograme ne skupljam i nemam šta da pišem. Ali ipak su mi dali par kontakata i rekli da će i moj biti saopćen svima koji pitaju nakon emitovanja talk showa, a to bi trebalo biti nakon 10. maja. Uskoro. Obavijestit ću vas o tačnom vremenu ako saznam.
Nakon što je sve prošlo i kada sam klizio dole, Maša me je potapšala po ramenu i rekla da je sve super i da sam super. Kada sam se vratio u garderobu da vidim baku, rekla mi je pomalo iznenađenim pogledom: - Šta, jel sve gotovo?)) Rekao sam joj: - Da, gotovo je! A šta ima, vješto))
Smijali smo se, čekali da nam donesu kesu, ja sam ipak popio šoljicu kafe, inače mi se grlo osušilo od uzbuđenja i pričljivosti. Razmijenjene telefonske brojeve sa pravim ljudima i kada su rekli da možemo da idemo, pozdravili smo se sa svima (bilo je tako toplo i kao da smo svi stari prijatelji i nakon sastanka smo se samo malo rastali) i, ušli u auto, krenuli kući. Bilo je devet sati uveče.
Ovako su završile moje prve studijsko snimanje na televiziji. Bilo je cool! Sve mi se svidelo i želim još!!! Nadam se da ću biti pozvan negde drugde i zaista se radujem ovom emitovanju. Nadam se da ćeš ga gledati!
Ako pogledate ovo pitanje dublje, morate pogledati istoriju. Sovjetski savez. U društvu uvijek postoji nepravda i uvijek osoba koja je patila od te nepravde želi sebi da vrati pravdu.
Ako on sam ne može da se izbori, a komšije mu ne pomognu, ili mu ne mogu pomoći, on se ili pomiruje sa nepravdom ili traži druge autoritete.
At Sovjetska vlast uvek je imao gde da se okrene. Ako je nepravda bila moralne prirode, nije se mogao obratiti organima za provođenje zakona, onda se, počevši od škole, mogao obratiti pionirskim, komsomolskim ili partijskim organizacijama. Ove organizacije su bile svuda - u školama, u svim obrazovnim ustanovama, u preduzećima, bolnicama itd.
Posvuda je bilo organizacija glavna odgovornost koji je trebao vratiti pravdu. Bilo je na milione ovih organizacija. Bio je to titanski, svakodnevni moralni rad. Sada ih nema, ali problemi koje su riješili nisu nestali.
Kako su radili? Pogrešno, svi su različiti, neki su dobri, drugi loši. Ali, u svakom slučaju, prskanje negativnosti na televiziji i medijima nije bilo dozvoljeno.
Sada očajni ljudi traže barem neka mjesta gdje će im se pomoći da vrate pravdu u sebe. Ali ovo je kap u moru... Da li su televizija, mediji, sveštenstvo, neke privatne organizacije u poziciji da u cijelosti riješiti ovaj problem?
U određenoj mjeri to još uvijek rješavaju. Ali, vjerovatno, oni rješavaju i svoje probleme - uključujući i finansiranje, što bi pitanje pravde moglo gurnuti u drugi plan.
Ljudi bukvalno dolaze na televiziju i viču „čuvar“… čuju se, ali ako se neko obratio partijskoj organizaciji, ne samo da su ga saslušali, već su i riješili njegovo pitanje, povezujući, ako je potrebno, sve rezerve. Mogli su da se obrate i direktoru preduzeća, i prekršiocu, i gde god da se obrate i nisu mogli biti poslani. Bili su obavezni da saslušaju i pomognu.
I gledaju te programe jer mnogi koji ih gledaju imaju i neku nepravdu prema sebi i to im je blizu, ali ne znaju kuda da se obrate.
Ne mogu da tvrdim da li je dobro ili loše da takvi programi postoje, ali mogu samo da konstatujem da ako postoji nepravda prema čoveku, onda će ona negde da izleće, ako nema kud, onda će izliti na televiziju i u mediji.
Ponekad se osoba odluči da sama vrati pravdu na sopstvenu opasnost i rizik, a najgore je to kriminalnim putem.
Mogu reći da ako je čovjek uspio održati moralnost i uloži sve napore da očuva moral onih oko sebe, onda ima šansu da ne ode nigdje, jer će se sam snaći.
Takođe se može pretpostaviti da sindikati i razna društva (na primjer, prevareni dioničari, dioničari, zajmoprimci, itd.) mogu preuzeti dio posla na uspostavljanju pravde.
Mislim da a Na kraju, društvo je akumuliralo takve snage u sebi i pristup negativnosti televiziji i medijima će prestati. I što je moral svake pojedinačne osobe veći, to će se te snage brže akumulirati.