BREATHING EASY
Na groblju, iznad svježe glinene humke, nalazi se novi krst od hrastovine, jak, težak, gladak.
april, sivi dani; Spomenici groblja, prostrani, županijski, još se daleko vide kroz golo drveće, a hladan vjetar zvoni i zvoni na porculanskom vijencu u podnožju križa.
U samom krstu je ugrađen prilično veliki, konveksni porculanski medaljon, au medaljonu je fotografski portret učenice radosnih, zapanjujuće živahnih očiju.
Kao devojčica, nije se ni po čemu izdvajala u gomili smeđih školskih haljina: šta bi o njoj bilo reči, osim da je bila jedna od lepih, bogatih i srećnih devojaka, da je sposobna, ali razigrana i veoma nemarno o uputstvima koja joj je dala otmena dama? Tada je počela da cveta i da se razvija skokovima i granicama. Sa četrnaest godina, tankog struka i vitkih nogu, već su se jasno ocrtavale njene grudi i svi oni oblici, čiji čar još nikada nije bio izražen ljudskim rečima; sa petnaest je već važila za lepoticu. Kako su se neke njene prijateljice pažljivo češljale, kako su bile čiste, kako su pazile na suzdržane pokrete! I ničega se nije plašila – čak ni mrlje od mastila na prstima, bez rumenog lica, bez raščupane kose, bez golog koljena pri padu dok trči. Bez ikakve brige i truda, nekako neprimjetno, došlo je do nje sve ono što ju je u posljednje dvije godine toliko izdvajalo od cijele gimnazije - gracioznost, elegancija, spretnost, bistra iskrica očiju... Niko nije plesao na lopte kao Olya Meshcherskaya, niko nije bio tako dobar u klizanju kao ona, niko se nije toliko brinuo o loptama kao ona, a iz nekog razloga niko nije bio toliko voljen u mlađim razredima kao ona. Neprimjetno je postala djevojka, a njena srednjoškolska slava je neprimjetno ojačala, a već su se pronijele glasine da je poletna, da ne može bez obožavatelja, da je učenik škole Šenšin ludo zaljubljen u nju, da i ona njega navodno voli, ali je bila toliko promjenjiva u njenom ophođenju prema njemu da je pokušao samoubistvo.
Tokom svoje prošle zime, Olya Meshcherskaya je potpuno poludjela od zabave, kako su rekli u gimnaziji. Zima je bila snežna, sunčana, mrazna, sunce je rano zašlo iza visoke smrekove šume snežne gimnazijske bašte, uvek lepa, blistava, obećavajući mraz i sunce za sutra, šetnja Sobornom ulicom, klizalište u gradskoj bašti , ružičasto veče, muzika i to na sve strane gomila koja klizi po klizalištu, u kojoj je Olya Meshcherskaya izgledala najbezbrižnija, najsrećnija. A onda je jednog dana, za vreme velikog odmora, kada je kao vihor jurila po zbornici od prvačića koji su je jurili i blaženo cvileći, neočekivano je pozvana kod šefa. Prestala je da trči, samo jedanput duboko udahnula, ispravila kosu brzim i već poznatim ženstvenim pokretom, povukla uglove pregače na ramena i, blistavih očiju, otrčala na sprat. Šefica, mladog izgleda, ali sedokosa, mirno je sjedila sa pletivom u rukama za svojim stolom, ispod kraljevskog portreta.
„Zdravo, Mademoiselle Meshcherskaya“, rekla je na francuskom, ne podižući oči od pletenja. “Nažalost, ovo nije prvi put da sam primoran da vas zovem ovdje da razgovaram s vama o vašem ponašanju.”
„Slušam, gospođo“, odgovorila je Meščerskaja, prilazeći stolu, gledajući je jasno i živo, ali bez ikakvog izraza na licu, i sela što je samo ona mogla lakše i gracioznije.
„Nećete me dobro saslušati, ja sam, nažalost, u to uvjeren“, rekao je šef i, povlačeći konac i vrteći klupko na lakiranom podu, što je Meščerska radoznalo gledala, podigla oči. „Neću da se ponavljam, neću dugo da pričam“, rekla je.
Meshcherskaya je zaista voljela ovu neobično čistu i veliku kancelariju, koja je tako dobro disala mraznih dana toplina sjajne holandske haljine i svježina đurđevka na radnom stolu. Pogledala je mladog kralja, prikazanog u punoj visini usred neke blistave dvorane, u ravnomjeran razdjeljak u mliječnoj, uredno naboranoj gazdinoj kosi i šutjela u iščekivanju.
"Nisi više devojka", rekao je šef suvislo, potajno počevši da se nervira.
„Da, gospođo“, odgovorila je Meshcherskaya jednostavno, gotovo veselo.
„Ali ne i žena“, rekla je šefica još značajnije, a njeno mat lice je postalo blago crveno. - Prvo, kakva je ovo frizura? Ovo je ženska frizura!
- Nisam ja kriva, madam, što jesam dobra kosa“, odgovorila je Meshcherskaya i lagano dodirnula svoju lijepo ukrašenu glavu objema rukama.
- Ma, to je to, nisi ti kriv! - rekao je šef. "Nisi ti kriv za frizuru, nisi kriv za ove skupe češljeve, nisi kriv što upropaštavaš roditelje za cipele koje koštaju dvadeset rubalja!" Ali, ponavljam vam, potpuno gubite iz vida da ste još samo srednjoškolac...
A onda ju je Meshcherskaya, ne gubeći jednostavnost i smirenost, iznenada ljubazno prekinula:
- Izvinite, gospođo, varate se: ja sam žena. I znate ko je kriv za ovo? Tatin prijatelj i komšija, i vaš brat Aleksej Mihajlovič Maljutin. Desilo se to prošlog leta u selu...
I mjesec dana nakon ovog razgovora, kozački oficir, ružnog i plebejskog izgleda, koji nije imao apsolutno ništa zajedničko s krugom kojem je Olya Meshcherskaya pripadala, upucao ju je na peronu stanice, među velikom gomilom ljudi koji su upravo stigli voz. A nevjerovatno priznanje Olya Meshcherskaya, koje je zapanjilo šefa, potpuno je potvrđeno: policajac je rekao pravosudnom istražitelju da ga je Meshcherskaya namamila, bila bliska s njim, zaklela se da će biti njegova žena, i na stanici, na dan ubistva, prateći ga do Novočerkaska, odjednom mu je rekla da ona i nikada nije pomislila da ga voli, da su sve te priče o braku samo njeno ruganje sa njim, i dala mu je da pročita onu stranicu dnevnika u kojoj se govori o Maljutinu.
“Protrčao sam kroz ove redove i baš tamo, na platformi kojom je ona hodala, čekajući da završim sa čitanjem, pucao sam na nju”, rekao je policajac. - Ovaj dnevnik, evo ga, pogledajte šta je u njemu pisalo desetog jula prošle godine.
Dnevnik je napisao sledeće:
“Dva je sata ujutro. Čvrsto sam zaspala, ali se odmah probudila... Danas sam postala žena! Tata, mama i Tolja su otišli u grad, ja sam ostao sam. Bila sam tako srećna što sam bila sama! Ujutro sam šetao baštom, poljem, bio u šumi, činilo mi se da sam sam na celom svetu, i razmišljao sam kao što sam ikada u životu mislio. Ručao sam sam, pa čitav sat svirao, slušajući muziku imao sam osjećaj da ću živjeti beskonačno i biti sretan kao i drugi. Onda sam zaspao u tatinoj kancelariji, a u četiri me probudila Katja i rekla da je stigao Aleksej Mihajlovič. Bio sam veoma sretan zbog njega, bilo mi je drago što sam ga prihvatio i zaokupio ga. Stigao je u par svojih Vjatki, veoma lepih, a one su sve vreme stajale na tremu, on je ostao jer je padala kiša i hteo je da se osuši do večeri. Žalio je što nije našao tatu, bio je veoma živahan i ponašao se džentlmenski prema meni, mnogo se šalio da je već dugo zaljubljen u mene. Kada smo prošetali baštom prije čaja, vrijeme je opet bilo lijepo, sunce je sijalo svuda vlažna bašta, iako je postalo potpuno hladno, a on me vodio za ruku i rekao da je on Faust sa Margaritom. Ima pedeset i šest godina, ali je i dalje veoma zgodan i uvek lepo obučen - jedino što mi se nije svidelo je što je stigao u lavu - miriše na englesku kolonjsku vodu, a oči su mu mlade, crne, a brada mu je graciozno podijeljena na dva duga dijela i potpuno srebrna. Uz čaj smo seli na staklenu verandu, meni nije bilo dobro i legla sam na otoman, a on je pušio, pa prišao meni, ponovo počeo da govori neke ljubaznosti, pa me pregledao i poljubio u ruku. Pokrila sam lice svilenom maramom, a on me je nekoliko puta poljubio u usne kroz šal... Ne razumem kako je to moglo da se desi, luda sam, nikad nisam mislila da sam ovakva! Sada imam samo jedan izlaz... Osećam toliko gađenje prema njemu da ne mogu da prebolim!..”
Tokom ovih aprilskih dana, grad je postao čist, suv, kamenje mu je pobelelo i njime je bilo lako i prijatno hodati. Svake nedjelje, nakon mise, mala žena u žalosti, u crnim dječjim rukavicama i kišobranu od ebanovine, šeće ulicom Katedrala, koja vodi do izlaza iz grada. Ona prelazi preko prljavog trga uz autoput, gdje ima mnogo zadimljenih kovačnica i duva svježi zrak polja; dalje, između manastir a tvrđava, oblačna padina neba pobijeli i proljetno polje sivi, a onda, kada se probijete među lokve ispod manastirskog zida i skrenete lijevo, vidjet ćete, takoreći, veliku niska bašta, ograđena bijelom ogradom, iznad čije kapije je ispisana Velika Gospojina majko božja. Mala žena pravi znak krsta i uobičajeno hoda glavnom uličicom. Stigavši do klupe naspram hrastovog krsta, sjedi na vjetru i proljetnoj hladnoći sat-dva, dok joj se noge u lakim čizmama i ruka u uskom jaretu potpuno ne ohlade. Slušajući kako prolećne ptice slatko pevaju i na hladnoći, slušajući šum vetra u porculanskom vencu, ponekad pomisli da bi dala pola života samo da joj ovaj mrtvi venac ne bude pred očima. Ovaj venac, ova humka, hrastov krst! Da li je moguće da je pod njim onaj čije oči tako besmrtno sijaju iz ovog konveksnog porculanskog medaljona na krstu, i kako da spojimo sa ovim čistim pogledom ono strašno što se sada vezuje za ime Olje Meščerske? „Ali duboko u duši mala je žena srećna, kao i svi poklonici nekih strastveni san Ljudi.
Ova žena je otmena dama Olya Meshcherskaya, sredovečna devojka koja već dugo živi u nekoj vrsti fikcije koja joj zamenjuje stvarni život. U početku je njen brat, jadni i neupadljivi zastavnik, bio takav izum - sjedinila je svu svoju dušu s njim, s njegovom budućnošću, koja joj se iz nekog razloga činila briljantnom. Kada je ubijen u blizini Mukdena, uvjerila se da je ideološki radnik. Očarala ju je smrt Olje Meščerske novi san. Sada je Olya Meshcherskaya predmet njenih upornih misli i osjećaja. Svakog praznika ide na grob, satima ne skida pogled sa hrastovog krsta, seća se bledog lica Olje Meščerske u kovčegu, među cvećem - i onoga što je jednom čula: jednog dana, tokom duge pauze, u šetnji kroz gimnazijsku baštu, Olya Meshcherskaya brzo je rekla svojoj voljenoj prijateljici, punačkoj, visokoj Subbotini:
- Ja sam u jednoj tatinoj knjizi - on ima dosta starih, smiješne knjige, - Čitao sam kakvu lepotu žena treba da ima... Eto, razumeš, toliko se priča da ne možeš svega da se setiš: pa, naravno, crne oči, kipe od smole - bogami, eto šta piše: vrenje smolom! - trepavice crne kao noć, nežno rumenilo, tanka figura, duže od obične ruke - znate, duže nego inače! - mala noga, umjereno velike grudi, pravilno zaobljeni listovi, koljena boje školjke, nagnuta ramena - skoro sam puno naučio napamet, sve je tako tačno! - ali najvažnije, znaš šta? — Lako disanje! Ali ja ga imam", slušajte kako uzdišem, "Stvarno ga imam, zar ne?"
Sada se ovaj lagani dah ponovo raspršio u svijetu, u ovome oblačno nebo, na ovom hladnom proljetnom vjetru.
1916
Na groblju, iznad svježe glinene humke, nalazi se novi krst od hrastovine, jak, težak, gladak. april, sivi dani; Spomenici groblja, prostrani, županijski, još se daleko vide kroz golo drveće, a hladan vjetar zvoni i zvoni na porculanskom vijencu u podnožju križa. U samom krstu je ugrađen prilično veliki, konveksni porculanski medaljon, au medaljonu je fotografski portret učenice radosnih, zapanjujuće živahnih očiju. Ovo je Olya Meshcherskaya. Kao devojčica, nije se ni po čemu izdvajala u gomili smeđih školskih haljina: šta bi o njoj bilo reči, osim da je bila jedna od lepih, bogatih i srećnih devojaka, da je sposobna, ali razigrana i veoma nemarno o uputstvima koja joj je dala otmena dama? Tada je počela da cveta i da se razvija skokovima i granicama. Sa četrnaest godina, tankog struka i vitkih nogu, već su se jasno ocrtavale njene grudi i svi oni oblici, čiji čar još nikada nije bio izražen ljudskim rečima; sa petnaest je već važila za lepoticu. Kako su se neke njene prijateljice pažljivo češljale, kako su bile čiste, kako su pazile na suzdržane pokrete! Ali nije se bojala ničega - ni mrlja od mastila na prstima, ni zajapurenog lica, ni raščupane kose, ni kolena koje je postalo golo pri padu tokom trčanja. Bez ikakve brige i truda, nekako neprimjetno, došlo je do nje sve ono što ju je u posljednje dvije godine toliko izdvajalo od cijele gimnazije - gracioznost, elegancija, spretnost, bistra iskrica očiju... Niko nije plesao na lopte kao Olya Meshcherskaya, niko nije bio tako dobar u klizanju kao ona, niko se nije toliko brinuo o loptama kao ona, a iz nekog razloga niko nije bio toliko voljen u mlađim razredima kao ona. Neprimjetno je postala djevojka, a njena srednjoškolska slava je neprimjetno ojačala, a već su se pronijele glasine da je poletna, da ne može bez obožavatelja, da je učenik škole Šenšin ludo zaljubljen u nju, da i ona njega navodno voli, ali je bila toliko promjenjiva u njenom ophođenju prema njemu da je pokušao samoubistvo. Tokom svoje prošle zime, Olya Meshcherskaya je potpuno poludjela od zabave, kako su rekli u gimnaziji. Zima je bila snežna, sunčana, mrazna, sunce je rano zašlo iza visoke smrekove šume snežne gimnazijske bašte, uvek lepa, blistava, obećavajući mraz i sunce za sutra, šetnja Sobornom ulicom, klizalište u gradskoj bašti , ružičasto veče, muzika i to na sve strane gomila koja klizi po klizalištu, u kojoj je Olya Meshcherskaya izgledala najbezbrižnija, najsrećnija. A onda je jednog dana, za vreme velikog odmora, kada je kao vihor jurila po zbornici od prvačića koji su je jurili i blaženo cvileći, neočekivano je pozvana kod šefa. Prestala je da trči, samo jedanput duboko udahnula, ispravila kosu brzim i već poznatim ženstvenim pokretom, povukla uglove pregače na ramena i, blistavih očiju, otrčala na sprat. Šefica, mladog izgleda, ali sedokosa, mirno je sjedila sa pletivom u rukama za svojim stolom, ispod kraljevskog portreta. „Zdravo, Mademoiselle Meshcherskaya“, rekla je na francuskom, ne podižući oči od pletenja. “Nažalost, ovo nije prvi put da sam primoran da vas zovem ovdje da razgovaram s vama o vašem ponašanju.” „Slušam, gospođo“, odgovorila je Meščerskaja, prilazeći stolu, gledajući je jasno i živo, ali bez ikakvog izraza na licu, i sela što je samo ona mogla lakše i gracioznije. „Nećete me dobro saslušati, ja sam, nažalost, u to uvjeren“, rekao je šef i, povlačeći konac i vrteći klupko na lakiranom podu, što je Meščerska radoznalo gledala, podigla oči. „Neću da se ponavljam, neću dugo da pričam“, rekla je. Meshcherskaya se jako dopala ova neobično čista i velika kancelarija, koja je u mraznim danima tako dobro disala toplinom sjajne holandske haljine i svježinom đurđevka na radnom stolu. Pogledala je mladog kralja, prikazanog u punoj visini usred neke blistave dvorane, u ravnomjeran razdjeljak u mliječnoj, uredno naboranoj gazdinoj kosi i šutjela u iščekivanju. "Nisi više devojka", rekao je šef suvislo, potajno počevši da se nervira. „Da, gospođo“, odgovorila je Meshcherskaya jednostavno, gotovo veselo. „Ali ne i žena“, rekla je šefica još značajnije, a njeno mat lice je postalo blago crveno. - Prvo, kakva je ovo frizura? Ovo je ženska frizura! „Nisam ja kriva, gospođo, što imam dobru kosu“, odgovorila je Meščerskaja i lagano dodirnula svoju lepo ukrašenu glavu obema rukama. - Ma, to je to, nisi ti kriv! - rekao je šef. "Nisi ti kriv za frizuru, nisi kriv za ove skupe češljeve, nisi kriv što upropaštavaš roditelje za cipele koje koštaju dvadeset rubalja!" Ali, ponavljam vam, potpuno gubite iz vida da ste još samo srednjoškolac... A onda ju je Meshcherskaya, ne gubeći jednostavnost i smirenost, iznenada ljubazno prekinula: - Izvinite, gospođo, varate se: ja sam žena. I znate ko je kriv za ovo? Tatin prijatelj i komšija, i vaš brat Aleksej Mihajlovič Maljutin. Desilo se to prošlog leta u selu... I mjesec dana nakon ovog razgovora, kozački oficir, ružnog i plebejskog izgleda, koji nije imao apsolutno ništa zajedničko s krugom kojem je Olya Meshcherskaya pripadala, upucao ju je na peronu stanice, među velikom gomilom ljudi koji su upravo stigli voz. A nevjerovatno priznanje Olya Meshcherskaya, koje je zapanjilo šefa, potpuno je potvrđeno: policajac je rekao pravosudnom istražitelju da ga je Meshcherskaya namamila, bila bliska s njim, zaklela se da će biti njegova žena, i na stanici, na dan ubistva, prateći ga do Novočerkaska, odjednom mu je rekla da ona i nikada nije pomislila da ga voli, da su sve te priče o braku samo njeno ruganje sa njim, i dala mu je da pročita onu stranicu dnevnika u kojoj se govori o Maljutinu. “Protrčao sam kroz ove redove i baš tamo, na platformi kojom je ona hodala, čekajući da završim sa čitanjem, pucao sam na nju”, rekao je policajac. - Ovaj dnevnik, evo ga, pogledajte šta je u njemu pisalo desetog jula prošle godine. Dnevnik je napisao sledeće: “Dva je sata ujutro. Čvrsto sam zaspala, ali se odmah probudila... Danas sam postala žena! Tata, mama i Tolja su otišli u grad, ja sam ostao sam. Bila sam tako srećna što sam bila sama! Ujutro sam šetao baštom, poljem, bio u šumi, činilo mi se da sam sam na celom svetu, i razmišljao sam kao što sam ikada u životu mislio. Ručao sam sam, pa čitav sat svirao, slušajući muziku imao sam osjećaj da ću živjeti beskonačno i biti sretan kao i drugi. Onda sam zaspao u tatinoj kancelariji, a u četiri me probudila Katja i rekla da je stigao Aleksej Mihajlovič. Bio sam veoma sretan zbog njega, bilo mi je drago što sam ga prihvatio i zaokupio ga. Stigao je u par svojih Vjatki, veoma lepih, a one su sve vreme stajale na tremu, on je ostao jer je padala kiša i hteo je da se osuši do večeri. Žalio je što nije našao tatu, bio je veoma živahan i ponašao se džentlmenski prema meni, mnogo se šalio da je već dugo zaljubljen u mene. Kad smo prije čaja šetali po bašti, vrijeme je opet bilo lijepo, sunce je obasjalo cijelu vlažnu baštu, iako je postalo potpuno hladno, a on me vodio za ruku i rekao da je on Faust sa Margaritom. Ima pedeset i šest godina, ali je i dalje veoma zgodan i uvek lepo obučen - jedino što mi se nije svidelo je što je stigao u lavu - miriše na englesku kolonjsku vodu, a oči su mu mlade, crne, a brada mu je graciozno podijeljena na dva duga dijela i potpuno srebrna. Uz čaj smo seli na staklenu verandu, meni nije bilo dobro i legla sam na otoman, a on je pušio, pa prišao meni, ponovo počeo da govori neke ljubaznosti, pa me pregledao i poljubio u ruku. Pokrila sam lice svilenom maramom, a on me je nekoliko puta poljubio u usne kroz šal... Ne razumem kako je to moglo da se desi, luda sam, nikad nisam mislila da sam ovakva! Sada imam samo jedan izlaz... Osećam toliko gađenje prema njemu da ne mogu da prebolim!..” Tokom ovih aprilskih dana, grad je postao čist, suv, kamenje mu je pobelelo i njime je bilo lako i prijatno hodati. Svake nedjelje, nakon mise, mala žena u žalosti, u crnim dječjim rukavicama i kišobranu od ebanovine, šeće ulicom Katedrala, koja vodi do izlaza iz grada. Ona prelazi preko prljavog trga uz autoput, gdje ima mnogo zadimljenih kovačnica i duva svježi zrak polja; dalje, između manastira i tvrđave, beli se oblačna padina neba i sivi prolećno polje, a onda, kada se probijete među lokve ispod manastirskog zida i skrenete levo, videćete šta se pojavljuje da bude velika niska bašta, ograđena bijelom ogradom, iznad čije kapije je ispisano Uspenije Bogorodice. Mala žena pravi znak krsta i uobičajeno hoda glavnom uličicom. Stigavši do klupe naspram hrastovog krsta, sjedi na vjetru i proljetnoj hladnoći sat-dva, dok joj se noge u lakim čizmama i ruka u uskom jaretu potpuno ne ohlade. Slušajući kako prolećne ptice slatko pevaju i na hladnoći, slušajući šum vetra u porculanskom vencu, ponekad pomisli da bi dala pola života samo da joj ovaj mrtvi venac ne bude pred očima. Ovaj venac, ova humka, hrastov krst! Da li je moguće da je pod njim onaj čije oči tako besmrtno sijaju iz ovog konveksnog porculanskog medaljona na krstu, i kako da spojimo sa ovim čistim pogledom ono strašno što se sada vezuje za ime Olje Meščerske? „Ali duboko u duši, mala žena je srećna, kao i svi ljudi odani nekom strasnom snu. Ova žena je otmena dama Olya Meshcherskaya, sredovečna devojka koja već dugo živi u nekoj vrsti fikcije koja joj zamenjuje stvarni život. U početku je njen brat, jadni i neupadljivi zastavnik, bio takav izum - sjedinila je svu svoju dušu s njim, s njegovom budućnošću, koja joj se iz nekog razloga činila briljantnom. Kada je ubijen u blizini Mukdena, uvjerila se da je ideološki radnik. Smrt Olya Meshcherskaya zarobila ju je novim snom. Sada je Olya Meshcherskaya predmet njenih upornih misli i osjećaja. Svakog praznika ide na grob, satima ne skida pogled sa hrastovog krsta, seća se bledog lica Olje Meščerske u kovčegu, među cvećem - i onoga što je jednom čula: jednog dana, tokom duge pauze, u šetnji kroz gimnazijsku baštu, Olya Meshcherskaya brzo je rekla svojoj voljenoj prijateljici, punačkoj, visokoj Subbotini: „Pročitao sam u jednoj tatinoj knjizi — on ima puno starih, smiješnih knjiga — kakvu ljepotu žena treba da ima... Eto, znate, ima toliko izreka da se ne možete sjetiti svega: pa , naravno, crne oči kipe od smole, - Bogami, tako se kaže: kipe smole! - trepavice crne kao noć, nežno rumenilo, tanka figura, duže od obične ruke - znate, duže nego inače! - male noge, umjereno velike grudi, pravilno zaobljene listove, koljena boje školjki, nagnuta ramena - skoro sam puno naučila napamet, sve je tako tačno! - ali najvažnije, znaš šta? - Lako disanje! Ali ja ga imam", slušajte kako uzdišem, "Stvarno ga imam, zar ne?" Sada se ovaj lagani dah ponovo raspršio u svijetu, na ovom oblačnom nebu, na ovom hladnom proljetnom vjetru. 1916Na groblju, iznad svježe glinene humke, nalazi se novi krst od hrastovine, jak, težak, gladak.
april, sivi dani; Spomenici groblja, prostrani, županijski, još se daleko vide kroz golo drveće, a hladan vjetar zvoni i zvoni na porculanskom vijencu u podnožju križa.
U samom krstu je ugrađen prilično veliki, konveksni porculanski medaljon, a u medaljonu je fotografski portret učenice radosnih, zapanjujuće živahnih očiju.
Ovo je Olya Meshcherskaya.
Kao devojčica, nije se ni po čemu izdvajala u gomili smeđih školskih haljina: šta bi o njoj bilo reči, osim da je bila jedna od lepih, bogatih i srećnih devojaka, da je sposobna, ali razigrana i veoma nemarno o uputstvima koja joj je dala otmena dama? Tada je počela da cveta i da se razvija skokovima i granicama. Sa četrnaest godina, tankog struka i vitkih nogu, već su se jasno ocrtavale njene grudi i svi oni oblici, čiji čar još nikada nije bio izražen ljudskim rečima; sa petnaest je već važila za lepoticu. Kako su se neke njene prijateljice pažljivo češljale, kako su bile čiste, kako su pazile na suzdržane pokrete! Ali nije se bojala ničega - ni mrlja od mastila na prstima, ni zajapurenog lica, ni raščupane kose, ni kolena koje je postalo golo pri padu tokom trčanja. Bez ikakve brige i truda i nekako neprimjetno, došlo je do nje sve ono što ju je u posljednje dvije godine izdvajalo od cijele gimnazije - gracioznost, elegancija, spretnost, bistra iskrica očiju... Niko nije plesao na balovima kao Olja. Meshcherskaya, niko nije trčao na klizaljkama kao ona, nikome se nije udvaralo na balovima kao njoj, a iz nekog razloga niko nije bio toliko voljen u mlađim razredima kao ona. Neprimjetno je postala djevojka, a njena srednjoškolska slava je neprimjetno ojačala, a već su se pronijele glasine da je poletna, da ne može bez obožavatelja, da je učenik škole Šenšin ludo zaljubljen u nju, da i ona njega navodno voli, ali je bio toliko promjenljiv u njenom ophođenju prema njemu da je pokušao samoubistvo...
Tokom svoje prošle zime, Olya Meshcherskaya je potpuno poludjela od zabave, kako su rekli u gimnaziji. Zima je bila snežna, sunčana, mrazna, sunce je rano zašlo iza visoke smrekove šume snežne gimnazijske bašte, uvek lepa, blistava, obećavajući mraz i sunce za sutra, šetnja Sobornom ulicom, klizalište u gradskoj bašti , ružičasto veče, muzika i to na sve strane gomila koja klizi po klizalištu, u kojoj je Olya Meshcherskaya izgledala najbezbrižnija, najsrećnija. A onda je jednog dana, za vreme velikog odmora, kada je kao vihor jurila po zbornici od prvačića koji su je jurili i blaženo cvileći, neočekivano je pozvana kod šefa. Prestala je da trči, samo jedanput duboko udahnula, ispravila kosu brzim i već poznatim ženstvenim pokretom, povukla uglove pregače na ramena i, blistavih očiju, otrčala na sprat. Šefica, mladog izgleda, ali sedokosa, mirno je sjedila sa pletivom u rukama za svojim stolom, ispod kraljevskog portreta.
„Zdravo, Mademoiselle Meshcherskaya“, rekla je na francuskom, ne podižući oči od pletenja. “Nažalost, ovo nije prvi put da sam primoran da vas zovem ovdje da razgovaram s vama o vašem ponašanju.”
„Slušam, gospođo“, odgovorila je Meščerskaja, prilazeći stolu, gledajući je jasno i živo, ali bez ikakvog izraza na licu, i sela što je samo ona mogla lakše i gracioznije.
„Nećete me dobro saslušati, ja sam, nažalost, u to uveren“, rekao je šef i, povlačeći konac i vrteći klupko na lakiranom podu, što je Meščerska sa radoznalošću posmatrala, podigla je oči. „Neću da se ponavljam, neću dugo da pričam“, rekla je.
Meshcherskaya se jako dopala ova neobično čista i velika kancelarija, koja je u mraznim danima tako dobro disala toplinom sjajne holandske haljine i svježinom đurđevka na radnom stolu. Pogledala je mladog kralja, prikazanog u punoj visini usred neke blistave dvorane, u ravnomjeran razdjeljak u mliječnoj, uredno naboranoj gazdinoj kosi i šutjela u iščekivanju.
„Nisi više devojka“, rekao je šef suvislo, potajno počevši da se nervira.
„Da, gospođo“, odgovorila je Meshcherskaya jednostavno, gotovo veselo.
„Ali ne i žena“, rekla je šefica još značajnije, a njeno mat lice je postalo blago crveno. – Prvo, kakva je ovo frizura? Ovo je ženska frizura!
„Nisam ja kriva, gospođo, što imam dobru kosu“, odgovorila je Meščerskaja i lagano dodirnula svoju lepo ukrašenu glavu obema rukama.
- Ma, to je to, nisi ti kriv! - rekao je šef. - Nisi ti kriv za frizuru, nisi kriv za ove skupe češljeve, nisi kriv što upropaštavaš roditelje za cipele koje koštaju dvadeset rubalja! Ali, ponavljam vam, potpuno gubite iz vida da ste još samo srednjoškolac...
A onda ju je Meshcherskaya, ne gubeći jednostavnost i smirenost, iznenada ljubazno prekinula:
- Izvinite, gospođo, varate se: ja sam žena. I znate ko je kriv za ovo? Tatin prijatelj i komšija, i vaš brat Aleksej Mihajlovič Maljutin. Ovo se desilo prošlog ljeta u selu...
I mjesec dana nakon ovog razgovora, kozački oficir, ružnog i plebejskog izgleda, koji nije imao apsolutno ništa zajedničko s krugom kojem je Olya Meshcherskaya pripadala, upucao ju je na peronu stanice, među velikom gomilom ljudi koji su upravo stigli voz. A nevjerovatno priznanje Olya Meshcherskaya, koje je zapanjilo šefa, potpuno je potvrđeno: policajac je rekao pravosudnom istražitelju da ga je Meshcherskaya namamila, bila bliska s njim, zaklela se da će biti njegova žena, i na stanici, na dan ubistva, prateći ga do Novočerkaska, odjednom mu je rekla da ona i nikada nije pomislila da ga voli, da su sve te priče o braku samo njeno ruganje sa njim, i dala mu je da pročita onu stranicu dnevnika u kojoj se govori o Maljutinu.
Ivan Aleksejevič Bunin
Lako disanje
Na groblju, iznad svježe glinene humke, nalazi se novi krst od hrastovine, jak, težak, gladak. Prestala je da trči, samo jedanput duboko udahnula, ispravila kosu brzim i već poznatim ženstvenim pokretom, povukla uglove pregače na ramena i, blistavih očiju, otrčala na sprat. Šefica, mladog izgleda, ali sijede, sjedila je mirno s pletivom u rukama za svojim stolom, ispod kraljevskog portreta. A nevjerovatno priznanje Olya Meshcherskaya, koje je zapanjilo šefa, potpuno je potvrđeno: policajac je rekao pravosudnom istražitelju da ga je Meshcherskaya namamila, bila bliska s njim, zaklela se da će biti njegova žena, i na stanici, na dan ubistva, prateći ga do Novočerkaska, odjednom mu je rekla da ona i nikada nije pomislila da ga voli, da su sve te priče o braku samo njeno ruganje s njim, i dala mu je da pročita onu stranicu dnevnika u kojoj se govori o Maljutinu. .. Osećam takvo gađenje prema njemu da ne mogu da ga prebolim!..." Grad je ovih aprilskih dana postao čist, suv, kamenje mu je pobelelo, a njime je lako i prijatno hodati. Svake nedelje , nakon mise, Katedralnom ulicom koja vodi do izlaza iz grada, mala žena u žalosti, u crnim dječjim rukavicama, sa kišobranom od ebanovine, šeće autoputem, prljavim trgom, gdje ima mnogo zadimljenih kovačnica i svježeg zraka polja duva dalje, između manastira i tamnice oblačna padina neba i prolećnog polja sivi, a onda, kada se probijete među lokve ispod manastirskog zida i skrenete levo, videćete; ono što izgleda kao velika niska bašta, ograđena belom ogradom, iznad čije je kapije ispisano Uspenje Bogorodice klupa naspram hrastovog krsta, sedi na vetru i prolećnoj hladnoći sat-dva, dok joj noge u lakim čizmama i ruka u uskom haskiju potpuno ne ohlade, slušajući prolećne ptice kako slatko pevaju na hladnoći , slušajući šum vjetra porculanskog vijenca, ponekad pomisli da bi dala pola života samo da joj ovaj mrtvi vijenac ne bude pred očima. Ovaj venac, ova humka, hrastov krst! Da li je moguće da je pod njim onaj čije oči tako besmrtno sijaju iz ovog konveksnog porculanskog medaljona na krstu, i kako da spojimo sa ovim čistim pogledom ono strašno što se sada vezuje za ime Olje Meščerske? Ali duboko u duši, mala žena je srećna, kao i svi ljudi odani nekom strasnom snu. - trepavice crne kao noć, nežno rumenilo, tanka figura, duže od obične ruke - znate, duže nego inače! - mala noga, umereno velika grudi, pravilno zaobljena potkolenica, kolena boje školjke, nagnuta ramena - skoro sam mnogo naučio napamet, sve je tako tačno! - ali glavna stvar je, znaš šta? - Lako disanje! Ali imam ga, - slušaj kako uzdišem, - zaista imam, zar ne? 1916