Iako sam već u devetoj godini, tek sam jučer shvatio da još treba da naučim lekcije. Voljeli to ili ne, svidjelo se to vama ili ne, bilo da ste lijeni ili ne, ipak morate naučiti svoje lekcije. Ovo je zakon. U suprotnom, možete doći u takvu situaciju da nećete prepoznati svoje ljude. Na primjer, jučer nisam imao vremena da uradim domaći. Zamoljeni smo da naučimo komad iz jedne od Nekrasovljevih pjesama i glavne rijeke Amerike. I umjesto da učim, lansirao sam zmaja u svemir u dvorištu. Pa ipak nije stigao u svemir, jer mu je rep bio premekan i zbog toga se vrtio kao vrh. Ovaj put. A drugo, nisam imao dovoljno konca, i pretražio sam cijelu kuću i skupio sve konce koje sam imao - uzeo sam ga iz mamine šivaće mašine, i to se pokazalo nedovoljno. Zmaj je odleteo na tavan i lebdeo tamo, ali je još uvek bio daleko od svemira.
Toliko sam se zainteresovao za igru da sam prestao ni da razmišljam o bilo kakvim časovima. Potpuno mi je palo s uma. Ali ispostavilo se da nema načina da zaboraviš svoj posao.
Ujutro, kad sam skocio, ostalo je jos malo vremena... Ali citam kako se vatrogasci spretno oblace, nemaju nijedan visak, a toliko mi se svidjelo da sam proveo pola ljeta vježbanje kako se brzo oblačiti. A danas, čim sam skočio i pogledao na sat, odmah sam shvatio da se moram obući kao da je vatra. I obukao sam se za 1 minut. 48 sec. Sve je kako treba, samo su pertle provučene kroz dvije rupe. Generalno, stigao sam u školu na vreme i takođe sam uspeo da požurim na čas sekundu pre Raise Ivanovne. Odnosno, tiho je hodala hodnikom, a ja sam pobjegao iz svlačionice, bio sam posljednji - nije bilo više momaka, a kada sam izdaleka vidio Raisu Ivanovnu, trčao sam punom brzinom i, ne stigavši do razreda od nekih pet koraka, obišao sam Raisu Ivanovnu i skočio u učionicu. Generalno, dobio sam sekundu i po od nje, a kada je ušla, moje knjige su već bile u stolu, a ja sam sedeo pored Miške kao da se ništa nije dogodilo. Raisa Ivanovna je ušla, ustali smo i pozdravili je, a ja sam je najglasnije pozdravio da vidi koliko sam ljubazan. Ali ona nije obraćala pažnju na ovo i rekla je dok je hodala:
Korablev, na tablu!
Raspoloženje mi se odmah pokvarilo jer sam se sjetio da sam zaboravio pripremiti domaći. I zaista nisam htela da izađem iza svog stola. Kao da sam zalijepljen pravo za nju. Ali Raisa Ivanovna me počela požurivati:
Korablev! Šta radiš? Zovem li te ili ne?
I otišao sam do table. Raisa Ivanovna je rekla:
Tako da mogu da čitam pesme koje su mi dodeljene. Ali ja ih nisam poznavao. Nisam ni dobro znao koji su zadaci. Stoga sam odmah pomislio da je i Raisa Ivanovna možda zaboravila ono što je pitano i da neće primijetiti da čitam, i veselo sam počeo:
Zima!.. Seljak, trijumfalni,
Na drva za ogrjev obnavlja stazu;
Njegov konj osjeti miris snijega,
Prolazim nekako...
Ovo je Puškin“, rekla je Raisa Ivanovna.
Da, - rekoh, - ovo je Puškin, Aleksandar Sergejevič.
Šta sam pitao? - ona je rekla.
Da, rekao sam.
Kakvo "da"? Šta sam pitao, pitam te? Korablev!
Šta? - Rekao sam.
Izvini, šta"? Pitam vas: šta sam pitao?
Tada je Miška napravio naivno lice i rekao:
Šta, on ne zna šta ste pitali Nekrasova? On nije razumeo pitanje, Raisa Ivanovna.
To je ono što to znači pravi prijatelj. Miška je taj koji mi je na tako lukav način uspio dati nagovještaj. A Raisa Ivanovna je već bila ljuta:
Slonovi! Da se nisi usudio da mi kažeš!
Da! - Rekao sam. - Zašto se penješ, Miška? Bez vas, ne znam šta je Raisa Ivanovna pitala Nekrasova! Razmišljao sam o tome, i evo vas, samo pokušavate da ga srušite.
Medvjed je pocrvenio i okrenuo se od mene. I opet sam ostao sam sa Raisom Ivanovnom.
Pa, rekla je.
Šta? - Rekao sam.
Prestani da kakiš svaki minut. (Već sam vidio da će se baš naljutiti.) Pročitaj. Srcem!
Šta? - Rekao sam.
Pesme, naravno! - ona je rekla.
Pa! - rekla je Raisa Ivanovna.
Šta? - Rekao sam.
Pročitajte sada! - povikala je jadna Raisa Ivanovna. - Čitaj sad, kažu ti! Naslov!
Dok je vrištala, Miška je uspela da mi kaže prvu reč. Šaptao je ne otvarajući usta, ali sam ga savršeno razumjela. Pa sam hrabro stavio nogu naprijed i recitovao:
- "Mali momak"!
Svi su ućutali, a i Raisa Ivanovna. Ona me je pažljivo pogledala, a ja sam pogledao Mišku još pažljivije. Medvjed je pokazao na svoje thumb i iz nekog razloga škljocnuo noktom. I nekako sam se odmah setio naslova i rekao:
- “Sa nevenom”! - I ponovio je sve zajedno: - "Malo kopile sa nevenom"!
Svi su se smijali. A Raisa Ivanovna je rekla:
Dosta, Korablev. Ne pokušavajte, neće uspjeti. Ako ne znate, nemojte se stidjeti. - Onda je dodala: - Pa, šta je sa tvojim horizontima? Sjećate li se da smo se jučer kao razred dogovorili da ćemo čitati zanimljive knjige mimo nastavnog plana i programa? Jučer ste odlučili da naučite imena svih rijeka u Americi. Jeste li naučili?
Naravno da to nisam naučio. Ova prokleta zmija mi je potpuno uništila cijeli život. Hteo sam sve da priznam Raisi Ivanovnoj, ali umesto toga iznenada sam, neočekivano čak i za sebe, rekao:
Naravno da sam to naučio. Ali šta s tim?
Ona je rekla:
Pa, ispravite ovaj užasan utisak koji ste ostavili čitajući Nekrasovljevu poeziju. Reci mi najveću reku u Americi i pustiću te.
Tada sam se osećao loše. Čak me je i stomak zaboleo, iskreno! U razredu je vladala neverovatna tišina. Svi su me gledali. I gledao sam u plafon. I mislio sam da ću sada vjerovatno umrijeti. Zbogom svima. I u tom trenutku sam video da mi u poslednjem levom redu Petka Gorbuškin pokazuje nekakvu dugačku novinsku traku i na njoj je bilo nešto ušvrljano mastilom, debelo izgrebano, verovatno je pisao prstom. I počeo sam da zavirujem u ova pisma i konačno pročitao prvu polovinu, a onda ponovo Raisa Ivanovna:
Pa, Korablev? Pa šta je to glavna rijeka Amerika?
I odmah sam stekao poverenje i rekao sam:
Iako sam već u devetoj godini, tek sam jučer shvatio da još treba da naučim lekcije. Voljeli to ili ne, svidjelo se to vama ili ne, bilo da ste lijeni ili ne, ipak morate naučiti svoje lekcije. Ovo je zakon. U suprotnom, možete upasti u takvu zbrku da nećete prepoznati svoje ljude. Na primjer, jučer nisam imao vremena da uradim domaći. Zamoljeni smo da naučimo komad iz jedne od Nekrasovljevih pjesama i glavnih rijeka Amerike. I umjesto da učim, lansirao sam zmaja u svemir u dvorištu. Pa ipak nije poleteo u svemir, jer mu je rep bio previše lagan i zbog toga se vrtio kao vrh. Ovaj put. I drugo, imao sam malo niti, i pretražio sam cijelu kuću i sakupio sve konce koje sam imao; Uzeo sam ga sa mamine šivaće mašine, a pokazalo se da to nije dovoljno. Zmaj je odleteo na tavan i lebdeo tamo, ali je još uvek bio daleko od svemira.
I bio sam toliko zauzet ovim zmajem i prostorom da sam potpuno zaboravio na sve na svijetu. Toliko sam se zainteresovao za igru da sam prestao ni da razmišljam o bilo kakvim časovima. Potpuno mi je palo s uma. Ali ispostavilo se da nema načina da zaboraviš na svoje poslove, jer se ispostavilo da je to sramota.
Ujutro sam malo spavao, a kad sam skocio, ostalo je jos malo vremena... Ali sam citao kako se vatrogasci spretno oblace - nemaju ni jedan dodatni pokret, i toliko mi se dopalo da sam proveo pola ljeta trenirajući da se brzo obuče. A danas, čim sam skočio i pogledao na sat, odmah sam shvatio da se moram obući kao da je vatra. I obukao sam se za minut i četrdeset osam sekundi, sve kako treba, samo što sam pertle provukao kroz dvije rupe. Generalno, stigao sam u školu na vreme i takođe sam uspeo da požurim na čas sekundu pre Raise Ivanovne. Odnosno, ona je tiho hodala hodnikom, a ja sam pobjegao iz svlačionice (nije bilo više momaka). Kada sam izdaleka ugledao Raisu Ivanovnu, potrčao sam punom brzinom i, ne stigavši do učionice nekih pet koraka, obišao Raisu Ivanovnu i skočio u učionicu. Generalno, osvojio sam je sekundu i po, a kada je ušla, moje knjige su već bile u stolu, a ja sam sedeo sa Miškom kao da se ništa nije dogodilo. Raisa Ivanovna je ušla, ustali smo i pozdravili je, a ja sam je najglasnije pozdravio da vidi koliko sam ljubazan. Ali ona nije obraćala pažnju na ovo i rekla je dok je hodala:
- Korablev, na tablu!
Raspoloženje mi se odmah pokvarilo jer sam se sjetio da sam zaboravio pripremiti domaći. I zaista nisam htela da izađem iza svog stola. Kao da sam zalijepljen pravo za nju. Ali Raisa Ivanovna je počela da me požuruje;
- Korablev! Šta radiš? Zovem li te ili ne?
I otišao sam do table. Raisa Ivanovna je rekla:
Tako da mogu da čitam pesme koje su mi dodeljene. Ali ja ih nisam poznavao. Nisam ni dobro znao koji su zadaci. Stoga sam odmah pomislio da je i Raisa Ivanovna možda zaboravila ono što je pitano i da neće primijetiti da čitam. I veselo sam počeo:
Zima!.. Seljak, trijumfalni,
Na drva za ogrjev ažurira putanju:
Njegov konj osjeti miris snijega,
Prolazim nekako...
„Ovo je Puškin“, rekla je Raisa Ivanovna.
"Da", rekao sam, "ovo je Puškin." Alexander Sergeevich.
– Šta sam pitao? - ona je rekla.
- Da! - Rekao sam.
- Kakvo "da"? Šta sam pitao, pitam te? Korablev!
- Šta? - Rekao sam.
- Izvini, šta"? Pitam vas: šta sam pitao?
Tada je Miška napravio naivno lice i rekao:
- Zar ne zna šta ste pitali Nekrasova? On nije razumeo pitanje, Raisa Ivanovna.
Ovo znači pravi prijatelj. Miška je taj koji mi je na tako lukav način uspio dati nagovještaj. A Raisa Ivanovna je već bila ljuta:
- Slonovi! Da se nisi usudio da mi kažeš!
- Da! - Rekao sam. - Zašto se penješ, Miška? Bez vas, ne znam šta je Raisa Ivanovna pitala Nekrasova! Razmišljao sam o tome, i evo vas, samo pokušavate da ga srušite.
Medvjed je pocrvenio i okrenuo se od mene. I opet sam ostao sam sa Raisom Ivanovnom.
- Pa? - ona je rekla.
- Šta? - Rekao sam.
– Prestani da kakiš svaki minut!
Već sam vidio da će se baš naljutiti.
- Čitaj. Srcem!
- Šta? - Rekao sam.
- Pesme, naravno! - ona je rekla.
- Pa! - rekla je Raisa Ivanovna.
- Šta? - Rekao sam.
– Pročitajte sada! - povikala je jadna Raisa Ivanovna. – Čitaj sad, kažu ti! Naslov!
Dok je vrištala, Miška je uspela da mi kaže prvu reč. Šaptao je ne otvarajući usta, ali sam ga savršeno razumjela. Pa sam hrabro stavio nogu naprijed i recitovao:
- Mali čovek!
Svi su ućutali, uključujući Raisu Ivanovnu. Ona me je pažljivo pogledala, a ja sam pogledao Mišku još pažljivije. Miška je pokazao na svoj palac i iz nekog razloga kliknuo njime na nokat.
I nekako sam se odmah setio naslova i rekao:
- Sa ekserom!
I ponovio je sve zajedno:
- Mali čovek sa ekserom!
Svi su se smijali. Raisa Ivanovna je rekla:
– Dosta, Korablev!.. Ne pokušavaj, neće ići. Ako ne znate, nemojte se stidjeti. “Onda je dodala: “Pa, šta je sa tvojim horizontima?” Sjećate li se da smo se jučer kao cijeli razred dogovorili da ćemo čitati zanimljive knjige mimo nastavnog plana i programa? Jučer ste odlučili da naučite imena svih rijeka u Americi. Jeste li naučili?
Naravno da to nisam naučio. Ova zmija, dovraga, potpuno mi je uništila cijeli život. Hteo sam sve da priznam Raisi Ivanovnoj, ali umesto toga iznenada sam, neočekivano čak i za sebe, rekao:
- Naravno, naučio sam. Ali naravno!
- Pa, ispravite ovaj užasan utisak koji ste ostavili čitajući Nekrasovljeve pesme. Reci mi najveću reku u Americi i pustiću te.
Tada sam se osećao loše. Čak me je bolio i stomak, iskreno. U razredu je vladala neverovatna tišina. Svi su me gledali. I gledao sam u plafon. I mislio sam da ću sada vjerovatno umrijeti. Zbogom svima! I u tom trenutku sam video da mi u poslednjem levom redu Petka Gorbuškin pokazuje nekakvu dugačku novinsku traku, a na njoj je bilo nešto ušvrljano mastilom, debelo izgrebano, verovatno je pisao prstom. I počeo sam da zavirujem u ova pisma i konačno pročitao prvu polovinu.
I evo opet Raisa Ivanovna:
- Pa, Korablev? Koja je glavna rijeka u Americi?
Odmah sam stekao poverenje i rekao:
Preuzmite dragunskiy/glavnye-reki.mp3Iako sam već u devetoj godini, tek sam jučer shvatio da još treba da naučim lekcije. Voljeli to ili ne, svidjelo se to vama ili ne, bilo da ste lijeni ili ne, ipak morate naučiti svoje lekcije. Ovo je zakon. U suprotnom, možete upasti u takvu zbrku da nećete prepoznati svoje ljude. Na primjer, jučer nisam imao vremena da uradim domaći. Zamoljeni smo da naučimo komad iz jedne od Nekrasovljevih pjesama i glavnih rijeka Amerike. I umjesto da učim, lansirao sam zmaja u svemir u dvorištu. Pa ipak nije poleteo u svemir, jer mu je rep bio previše lagan i zbog toga se vrtio kao vrh. Ovaj put. I drugo, imao sam malo niti, i pretražio sam cijelu kuću i sakupio sve konce koje sam imao; Uzeo sam ga sa mamine šivaće mašine, a pokazalo se da to nije dovoljno. Zmaj je odleteo na tavan i lebdeo tamo, ali je još uvek bio daleko od svemira.
I bio sam toliko zauzet ovim zmajem i prostorom da sam potpuno zaboravio na sve na svijetu. Toliko sam se zainteresovao za igru da sam prestao ni da razmišljam o bilo kakvim časovima. Potpuno mi je palo s uma. Ali ispostavilo se da nema načina da zaboraviš na svoje poslove, jer se ispostavilo da je to sramota.
Ujutro sam malo spavao, a kad sam skocio, ostalo je jos malo vremena... Ali sam citao kako se vatrogasci spretno oblace - nemaju ni jedan dodatni pokret, i toliko mi se dopalo da sam proveo pola ljeta vježbajući kako se brzo obući . A danas, čim sam skočio i pogledao na sat, odmah sam shvatio da se moram obući kao da je vatra. I obukao sam se za minut i četrdeset osam sekundi, sve kako treba, samo što sam pertle provukao kroz dvije rupe. Generalno, stigao sam u školu na vreme i takođe sam uspeo da požurim na čas sekundu pre Raise Ivanovne. Odnosno, ona je tiho hodala hodnikom, a ja sam pobjegao iz svlačionice (nije bilo više momaka). Kada sam izdaleka ugledao Raisu Ivanovnu, potrčao sam punom brzinom i, ne stigavši do učionice nekih pet koraka, obišao Raisu Ivanovnu i skočio u učionicu. Generalno, osvojio sam je sekundu i po, a kada je ušla, moje knjige su već bile u stolu, a ja sam sedeo sa Miškom kao da se ništa nije dogodilo. Raisa Ivanovna je ušla, ustali smo i pozdravili je, a ja sam je najglasnije pozdravio da vidi koliko sam ljubazan. Ali ona nije obraćala pažnju na ovo i rekla je dok je hodala:
Korablev, na tablu!
Raspoloženje mi se odmah pokvarilo jer sam se sjetio da sam zaboravio pripremiti domaći. I zaista nisam htela da izađem iza svog stola. Kao da sam zalijepljen pravo za nju. Ali Raisa Ivanovna je počela da me požuruje;
Korablev! Šta radiš? Zovem li te ili ne?
I otišao sam do table. Raisa Ivanovna je rekla:
Tako da mogu da čitam pesme koje su mi dodeljene. Ali ja ih nisam poznavao. Nisam ni dobro znao koji su zadaci. Stoga sam odmah pomislio da je i Raisa Ivanovna možda zaboravila ono što je pitano i da neće primijetiti da čitam. I veselo sam počeo:
Zima!.. Seljak, trijumfalni,
Na drva za ogrjev ažurira putanju:
Njegov konj osjeti miris snijega,
Prolazim nekako...
Ovo je Puškin“, rekla je Raisa Ivanovna.
Da, - rekoh, - ovo je Puškin. Alexander Sergeevich.
Šta sam pitao? - ona je rekla.
Da! - Rekao sam.
Kakvo "da"? Šta sam pitao, pitam te? Korablev!
Šta? - Rekao sam.
Izvini, šta"? Pitam vas: šta sam pitao?
Tada je Miška napravio naivno lice i rekao:
Zar on ne zna šta ste pitali Nekrasova? On nije razumeo pitanje, Raisa Ivanovna.
Ovo znači pravi prijatelj. Miška je taj koji mi je na tako lukav način uspio dati nagovještaj. A Raisa Ivanovna je već bila ljuta:
Slonovi! Da se nisi usudio da mi kažeš!
Da! - Rekao sam. - Zašto se penješ, Miška? Bez vas, ne znam šta je Raisa Ivanovna pitala Nekrasova! Razmišljao sam o tome, i evo vas, samo pokušavate da ga srušite.
Medvjed je pocrvenio i okrenuo se od mene. I opet sam ostao sam sa Raisom Ivanovnom.
Pa? - ona je rekla.
Šta? - Rekao sam.
Prestani da kakiš svaki minut!
Već sam vidio da će se baš naljutiti.
Čitaj. Srcem!
Šta? - Rekao sam.
Pesme, naravno! - ona je rekla.
Pa! - rekla je Raisa Ivanovna.
Šta? - Rekao sam.
Pročitajte sada! - povikala je jadna Raisa Ivanovna. - Čitaj sad, kažu ti! Naslov!
Dok je vrištala, Miška je uspela da mi kaže prvu reč. Šaptao je ne otvarajući usta, ali sam ga savršeno razumjela. Pa sam hrabro stavio nogu naprijed i recitovao:
Mali čovek!
Svi su ućutali, uključujući Raisu Ivanovnu. Ona me je pažljivo pogledala, a ja sam pogledao Mišku još pažljivije. Miška je pokazao na svoj palac i iz nekog razloga kliknuo njime na nokat.
I nekako sam se odmah setio naslova i rekao:
Sa ekserom!
I ponovio je sve zajedno:
Čovek sa noktom!
Svi su se smijali. Raisa Ivanovna je rekla:
Dosta, Korablev!.. Ne pokušavaj, neće ići. Ako ne znate, nemojte se stidjeti. - Onda je dodala: - Pa, šta je sa tvojim horizontima? Sjećate li se da smo se jučer kao cijeli razred dogovorili da ćemo čitati zanimljive knjige mimo nastavnog plana i programa? Jučer ste odlučili da naučite imena svih rijeka u Americi. Jeste li naučili?
Naravno da to nisam naučio. Ova zmija, dovraga, potpuno mi je uništila cijeli život. Hteo sam sve da priznam Raisi Ivanovnoj, ali umesto toga iznenada sam, neočekivano čak i za sebe, rekao:
Naravno da sam to naučio. Ali naravno!
Pa, ispravite ovaj užasan utisak koji ste ostavili čitajući Nekrasovljevu poeziju. Reci mi najveću reku u Americi i pustiću te.
Tada sam se osećao loše. Čak me je i stomak zaboleo, iskreno. U razredu je vladala neverovatna tišina. Svi su me gledali. I gledao sam u plafon. I mislio sam da ću sada vjerovatno umrijeti. Zbogom svima! I u tom trenutku sam video da mi u poslednjem levom redu Petka Gorbuškin pokazuje nekakvu dugačku novinsku traku, a na njoj je bilo nešto ušvrljano mastilom, debelo izgrebano, verovatno je pisao prstom. I počeo sam da zavirujem u ova pisma i konačno pročitao prvu polovinu.
U priči “Glavne rijeke Amerike” autor govori o rezultatima nenaučenih lekcija. Umesto da radim zadaća, Deniska je vježbala oblačenje po komandi i puštanje zmaja. Ali dok je odgovarao na tabli, ove vještine dječaku nisu pomogle.
Preuzmite priču Glavne rijeke Amerike:
Pročitajte priču Glavne rijeke Amerike
Iako sam već u devetoj godini, tek sam jučer shvatio da još treba da naučim lekcije. Voljeli to ili ne, svidjelo se to vama ili ne, bilo da ste lijeni ili ne, ipak morate naučiti svoje lekcije. Ovo je zakon. U suprotnom, možete upasti u takvu zbrku da nećete prepoznati svoje ljude. Na primjer, jučer nisam imao vremena da uradim domaći. Zamoljeni smo da naučimo komad iz jedne od Nekrasovljevih pjesama i glavnih rijeka Amerike. I umjesto da učim, lansirao sam zmaja u svemir u dvorištu. Pa ipak nije poleteo u svemir, jer mu je rep bio previše lagan i zbog toga se vrtio kao vrh. Ovaj put. I drugo, imao sam malo niti, i pretražio sam cijelu kuću i sakupio sve konce koje sam imao; Uzeo sam ga sa mamine šivaće mašine, a pokazalo se da to nije dovoljno. Zmaj je odleteo na tavan i lebdeo tamo, ali je još uvek bio daleko od svemira.
I bio sam toliko zauzet ovim zmajem i prostorom da sam potpuno zaboravio na sve na svijetu. Toliko sam se zainteresovao za igru da sam prestao ni da razmišljam o bilo kakvim časovima. Potpuno mi je palo s uma. Ali ispostavilo se da nema načina da zaboraviš na svoje poslove, jer se ispostavilo da je to sramota.
Ujutro sam malo spavao, a kad sam skocio, ostalo je jos malo vremena... Ali sam citao kako se vatrogasci spretno oblace - nemaju ni jedan dodatni pokret, i toliko mi se dopalo da sam proveo pola ljeta trenirajući da se brzo obuče. A danas, čim sam skočio i pogledao na sat, odmah sam shvatio da se moram obući kao da je vatra. I obukao sam se za minut i četrdeset osam sekundi, sve kako treba, samo što sam pertle provukao kroz dvije rupe. Generalno, stigao sam u školu na vreme i takođe sam uspeo da požurim na čas sekundu pre Raise Ivanovne. Odnosno, ona je tiho hodala hodnikom, a ja sam pobjegao iz svlačionice (nije bilo više momaka). Kada sam izdaleka ugledao Raisu Ivanovnu, potrčao sam punom brzinom i, ne stigavši do učionice nekih pet koraka, obišao Raisu Ivanovnu i skočio u učionicu. Generalno, osvojio sam je sekundu i po, a kada je ušla, moje knjige su već bile u stolu, a ja sam sedeo sa Miškom kao da se ništa nije dogodilo. Raisa Ivanovna je ušla, ustali smo i pozdravili je, a ja sam je najglasnije pozdravio da vidi koliko sam ljubazan. Ali ona nije obraćala pažnju na ovo i rekla je dok je hodala:
- Korablev, na tablu!
Raspoloženje mi se odmah pokvarilo jer sam se sjetio da sam zaboravio pripremiti domaći. I zaista nisam htela da izađem iza svog stola. Kao da sam zalijepljen pravo za nju. Ali Raisa Ivanovna je počela da me požuruje;
- Korablev! Šta radiš? Zovem li te ili ne?
I otišao sam do table. Raisa Ivanovna je rekla:
Tako da mogu da čitam pesme koje su mi dodeljene. Ali ja ih nisam poznavao. Nisam ni dobro znao koji su zadaci. Stoga sam odmah pomislio da je i Raisa Ivanovna možda zaboravila ono što je pitano i da neće primijetiti da čitam. I veselo sam počeo:
Zima!.. Seljak, trijumfalni,
Na drva za ogrjev ažurira putanju:
Njegov konj osjeti miris snijega,
Prolazim nekako...
„Ovo je Puškin“, rekla je Raisa Ivanovna.
"Da", rekao sam, "ovo je Puškin." Alexander Sergeevich.
– Šta sam pitao? - ona je rekla.
- Da! - Rekao sam.
- Kakvo "da"? Šta sam pitao, pitam te? Korablev!
- Šta? - Rekao sam.
- Izvini, šta"? Pitam vas: šta sam pitao?
Tada je Miška napravio naivno lice i rekao:
- Zar ne zna šta ste pitali Nekrasova? On nije razumeo pitanje, Raisa Ivanovna.
Ovo znači pravi prijatelj. Miška je taj koji mi je na tako lukav način uspio dati nagovještaj. A Raisa Ivanovna je već bila ljuta:
- Slonovi! Da se nisi usudio da mi kažeš!
- Da! - Rekao sam. - Zašto se penješ, Miška? Bez vas, ne znam šta je Raisa Ivanovna pitala Nekrasova! Razmišljao sam o tome, i evo vas, samo pokušavate da ga srušite.
Medvjed je pocrvenio i okrenuo se od mene. I opet sam ostao sam sa Raisom Ivanovnom.
- Pa? - ona je rekla.
- Šta? - Rekao sam.
– Prestani da kakiš svaki minut!
Već sam vidio da će se baš naljutiti.
- Čitaj. Srcem!
- Šta? - Rekao sam.
- Pesme, naravno! - ona je rekla.
- Pa! - rekla je Raisa Ivanovna.
- Šta? - Rekao sam.
– Pročitajte sada! - povikala je jadna Raisa Ivanovna. – Čitaj sad, kažu ti! Naslov!
Dok je vrištala, Miška je uspela da mi kaže prvu reč. Šaptao je ne otvarajući usta, ali sam ga savršeno razumjela. Pa sam hrabro stavio nogu naprijed i recitovao:
- Mali čovek!
Svi su ućutali, uključujući Raisu Ivanovnu. Ona me je pažljivo pogledala, a ja sam pogledao Mišku još pažljivije. Miška je pokazao na svoj palac i iz nekog razloga kliknuo njime na nokat.
I nekako sam se odmah setio naslova i rekao:
- Sa ekserom!
I ponovio je sve zajedno:
- Mali čovek sa ekserom!
Svi su se smijali. Raisa Ivanovna je rekla:
– Dosta, Korablev!.. Ne pokušavaj, neće ići. Ako ne znate, nemojte se stidjeti. “Onda je dodala: “Pa, šta je sa tvojim horizontima?” Sjećate li se da smo se jučer kao cijeli razred dogovorili da ćemo čitati zanimljive knjige mimo nastavnog plana i programa? Jučer ste odlučili da naučite imena svih rijeka u Americi. Jeste li naučili?
Naravno da to nisam naučio. Ova zmija, dovraga, potpuno mi je uništila cijeli život. Hteo sam sve da priznam Raisi Ivanovnoj, ali umesto toga iznenada sam, neočekivano čak i za sebe, rekao:
- Naravno, naučio sam. Ali naravno!
- Pa, ispravite ovaj užasan utisak koji ste ostavili čitajući Nekrasovljeve pesme. Reci mi najveću reku u Americi i pustiću te.
Tada sam se osećao loše. Čak me je i stomak zaboleo, iskreno. U razredu je vladala neverovatna tišina. Svi su me gledali. I gledao sam u plafon. I mislio sam da ću sada vjerovatno umrijeti. Zbogom svima! I u tom trenutku sam video da mi u poslednjem levom redu Petka Gorbuškin pokazuje nekakvu dugačku novinsku traku, a na njoj je bilo nešto ušvrljano mastilom, debelo izgrebano, verovatno je pisao prstom. I počeo sam da zavirujem u ova pisma i konačno pročitao prvu polovinu.
I evo opet Raisa Ivanovna:
- Pa, Korablev? Koja je glavna rijeka u Americi?
Odmah sam stekao poverenje i rekao:
Iako sam već u devetoj godini, tek sam jučer shvatio da još treba da naučim lekcije. Voljeli to ili ne, svidjelo se to vama ili ne, bilo da ste lijeni ili ne, ipak morate naučiti svoje lekcije. Ovo je zakon. U suprotnom, možete upasti u takvu zbrku da nećete prepoznati svoje ljude. Na primjer, jučer nisam imao vremena da uradim domaći. Zamoljeni smo da naučimo komad iz jedne od Nekrasovljevih pjesama i glavnih rijeka Amerike. I umjesto da učim, lansirao sam zmaja u svemir u dvorištu. Pa ipak nije poleteo u svemir, jer mu je rep bio previše lagan i zbog toga se vrtio kao vrh. Ovaj put. I drugo, imao sam malo niti, i pretražio sam cijelu kuću i sakupio sve konce koje sam imao; Uzeo sam ga sa mamine šivaće mašine, a pokazalo se da to nije dovoljno. Zmaj je odleteo na tavan i lebdeo tamo, ali je još uvek bio daleko od svemira.
I bio sam toliko zauzet ovim zmajem i prostorom da sam potpuno zaboravio na sve na svijetu. Toliko sam se zainteresovao za igru da sam prestao ni da razmišljam o bilo kakvim časovima. Potpuno mi je palo s uma. Ali ispostavilo se da nema načina da zaboraviš na svoje poslove, jer se ispostavilo da je to sramota.
Ujutro sam malo spavao, a kad sam skocio, ostalo je jos malo vremena... Ali sam citao kako se vatrogasci spretno oblace - nemaju ni jedan dodatni pokret, i toliko mi se dopalo da sam proveo pola ljeta trenirajući da se brzo obuče. A danas, čim sam skočio i pogledao na sat, odmah sam shvatio da se moram obući kao da je vatra. I obukao sam se za minut i četrdeset osam sekundi, sve kako treba, samo što sam pertle provukao kroz dvije rupe. Generalno, stigao sam u školu na vreme i takođe sam uspeo da požurim na čas sekundu pre Raise Ivanovne. Odnosno, ona je tiho hodala hodnikom, a ja sam pobjegao iz svlačionice (nije bilo više momaka). Kada sam izdaleka ugledao Raisu Ivanovnu, potrčao sam punom brzinom i, ne stigavši do učionice nekih pet koraka, obišao Raisu Ivanovnu i skočio u učionicu. Generalno, osvojio sam je sekundu i po, a kada je ušla, moje knjige su već bile u stolu, a ja sam sedeo sa Miškom kao da se ništa nije dogodilo. Raisa Ivanovna je ušla, ustali smo i pozdravili je, a ja sam je najglasnije pozdravio da vidi koliko sam ljubazan. Ali ona nije obraćala pažnju na ovo i rekla je dok je hodala:
- Korablev, na tablu!
Raspoloženje mi se odmah pokvarilo jer sam se sjetio da sam zaboravio pripremiti domaći. I zaista nisam htela da izađem iza svog stola. Kao da sam zalijepljen pravo za nju. Ali Raisa Ivanovna je počela da me požuruje;
- Korablev! Šta radiš? Zovem li te ili ne?
I otišao sam do table. Raisa Ivanovna je rekla:
Tako da mogu da čitam pesme koje su mi dodeljene. Ali ja ih nisam poznavao. Nisam ni dobro znao koji su zadaci. Stoga sam odmah pomislio da je i Raisa Ivanovna možda zaboravila ono što je pitano i da neće primijetiti da čitam. I veselo sam počeo:
Zima!.. Seljak, trijumfalni,
Na drva za ogrjev ažurira putanju:
Njegov konj osjeti miris snijega,
Prolazim nekako...
„Ovo je Puškin“, rekla je Raisa Ivanovna.
"Da", rekao sam, "ovo je Puškin." Alexander Sergeevich.
– Šta sam pitao? - ona je rekla.
- Da! - Rekao sam.
- Kakvo "da"? Šta sam pitao, pitam te? Korablev!
- Šta? - Rekao sam.
- Izvini, šta"? Pitam vas: šta sam pitao?
Tada je Miška napravio naivno lice i rekao:
- Zar ne zna šta ste pitali Nekrasova? On nije razumeo pitanje, Raisa Ivanovna.
Ovo znači pravi prijatelj. Miška je taj koji mi je na tako lukav način uspio dati nagovještaj. A Raisa Ivanovna je već bila ljuta:
- Slonovi! Da se nisi usudio da mi kažeš!
- Da! - Rekao sam. - Zašto se penješ, Miška? Bez vas, ne znam šta je Raisa Ivanovna pitala Nekrasova! Razmišljao sam o tome, i evo vas, samo pokušavate da ga srušite.
Medvjed je pocrvenio i okrenuo se od mene. I opet sam ostao sam sa Raisom Ivanovnom.
- Pa? - ona je rekla.
- Šta? - Rekao sam.
– Prestani da kakiš svaki minut!
Već sam vidio da će se baš naljutiti.
- Čitaj. Srcem!
- Šta? - Rekao sam.
- Pesme, naravno! - ona je rekla.
- Pa! - rekla je Raisa Ivanovna.
- Šta? - Rekao sam.
– Pročitajte sada! - povikala je jadna Raisa Ivanovna. – Čitaj sad, kažu ti! Naslov!
Dok je vrištala, Miška je uspela da mi kaže prvu reč. Šaptao je ne otvarajući usta, ali sam ga savršeno razumjela. Pa sam hrabro stavio nogu naprijed i recitovao:
- Mali čovek!
Svi su ućutali, uključujući Raisu Ivanovnu. Ona me je pažljivo pogledala, a ja sam pogledao Mišku još pažljivije. Miška je pokazao na svoj palac i iz nekog razloga kliknuo njime na nokat.
I nekako sam se odmah setio naslova i rekao:
- Sa ekserom!
I ponovio je sve zajedno:
- Mali čovek sa ekserom!
Svi su se smijali. Raisa Ivanovna je rekla:
– Dosta, Korablev!.. Ne pokušavaj, neće ići. Ako ne znate, nemojte se stidjeti. “Onda je dodala: “Pa, šta je sa tvojim horizontima?” Sjećate li se da smo se jučer kao cijeli razred dogovorili da ćemo čitati zanimljive knjige mimo nastavnog plana i programa? Jučer ste odlučili da naučite imena svih rijeka u Americi. Jeste li naučili?
Naravno da to nisam naučio. Ova zmija, dovraga, potpuno mi je uništila cijeli život. Hteo sam sve da priznam Raisi Ivanovnoj, ali umesto toga iznenada sam, neočekivano čak i za sebe, rekao:
- Naravno, naučio sam. Ali naravno!
- Pa, ispravite ovaj užasan utisak koji ste ostavili čitajući Nekrasovljeve pesme. Reci mi najveću reku u Americi i pustiću te.
Tada sam se osećao loše. Čak me je bolio i stomak, iskreno. U razredu je vladala neverovatna tišina. Svi su me gledali. I gledao sam u plafon. I mislio sam da ću sada vjerovatno umrijeti. Zbogom svima! I u tom trenutku sam video da mi u poslednjem levom redu Petka Gorbuškin pokazuje nekakvu dugačku novinsku traku, a na njoj je bilo nešto ušvrljano mastilom, debelo izgrebano, verovatno je pisao prstom. I počeo sam da zavirujem u ova pisma i konačno pročitao prvu polovinu.
I evo opet Raisa Ivanovna:
- Pa, Korablev? Koja je glavna rijeka u Americi?
Odmah sam stekao poverenje i rekao: