Avanture Pipi Duge Čarape

Pipini likovi

Pipinog oca

Policajac

Gospođice Rosenblum

Frau Laura

Frau Lorrain Gradski stanovnici

Akcija 1 Scena 1 Primorski grad. Policajac održava red. Policajac. Naš grad je jednostavno divan. Svi u njoj poštuju zakon, pa se stoga ovdje nikada ne događa ništa izvanredno. Da, da, tako je, jer svaki poredak počinje poštovanjem jednih prema drugima i prema zakonu... A naši stanovnici su veoma poštovani i, naravno, poštuju zakon. Ples gradjani U gomili se pojavljuju lopovi. Policajac zviždi Policajac. Mehanizam za pomicanje radio je u meni. Poštovani građani, budite krajnje oprezni: u gradu su se pojavili lopovi. Građani: Lopovi? J u l i k i. Lopovi? Građani, kakvi prevaranti! J u l i k i. Vau, kakvi prevaranti! Policajac. Biti pažljiv! Budi pazljiv. Ne šale se sa lopovima! J u l i k i. I zašto? Pipi se pojavljuje s velikim koferom. P e p p i. Ne brini za mene! Biću u redu. Ako ništa, potražite me u Villa Chicken! (Publici) Šta, tačno, ako ništa?! Pa, osim ako moj tata neočekivano ne dođe po mene... Lopovi se pojavljuju iz gomile. J u l i k 1. Tata? J u l i k 2. Zar tvoj tata nije s tobom? P e p p i. br. Stajao je na palubi broda kada ga je odnio strašni talas... Ali znam da je živ. Isplivao je na obalu i ostao tamo. J u l i k 2. Gdje? P e p p i. Na ostrvu. J u l i k 2.. A šta on tamo radi? P e p p i. Vidim, gospodine, da sumnjate u moje poštenje? J u l i k 1. Ne, šta si mogao misliti? P e p p i. Onda ti i samo ti (građani slušaju) želim da ti sa velikim povjerenjem kažem da je on sada crnački kralj! J u l k 1. Šta govoriš... P e p p i. Istina je, istina je... (Na stranu) Barem, stvarno želim da bude istina... Zhu l i k 2. Znači, došao si u naš grad sasvim sam? P e p p i. Zašto sama? Sa mnom je kofer mog vjernog prijatelja. J u l i k i. Kofer? J u l i k 1. Šta je u njemu? P e p p i. (Misteriozno) Ogromno blago... (Smijeh) Šalim se, naravno! (Odlazi s koferom) Zhu l i k 2. Blago? J u l k 1. Šali se... Blago?! Pipina pjesma i ples. Tokom plesati Prevaranti počinju da predaju kofer, ali Peppy to shvata kao igru ​​i pridružuje se. Kao rezultat toga, kofer ostaje kod nje. Scena 2 Pipi izlazi na scenu, prevaranti ostaju ispred J u l i k 1. Pa? J u l i k 2. Kao što? J u l i k 1. Jeste li sve čuli? J u l k 2. Da li je trebalo nešto da čujem? J u l i k 1. Oh, uključite regulator razmatranja. Ovde je sama. I sa koferom. J u l i k 2. Da. I šta? J u l i k 1. Ništa! Šta je u koferu? Zhu l i k 2. Blago... Zhu l i k 1. Blago... Ponavljaj za mnom: to znači... Zhu l i k 2. Znači... Šta to znači? J u l i k 1. Dakle, treba ih ukrasti, idiote! J u l i k 2. Pa treba ih ukrasti, idiote! J u l i k 1. Nisam ja idiot, ti si idiot! J u l i k 2. Da, ovo je... Uf! J u l i k 1. Pa ja kažem "uu!" Usput, jeste li čuli gdje će ona živjeti? Žu lik 2. Rekla je nešto mornarima o vili “Pile”... Žu lik 1. Piletina? Fuj, tako je tamo... Napuštena kuća, jednom rečju, a nema sadržaja! J u l i k 2. Ali u tako divnoj kući je mnogo lakše odnijeti svoj kofer! J u l i k 1. Kažem ti da ovako mnogo bolje razmišljaš... Glavo! J u l i k 2. Pa, ne možeš biti glava zauvijek! Vreme je da... promenimo repertoar... J u l i k 1. Generalno, sve je jasno. Idemo do vile “Pile”. J u l i k 2. A tamo? J u l i k 1. A onda ćemo postupiti u skladu sa okolnostima. Pjesma i ples lopova. 2. čin, 1. scena Pipi je sama kod kuće. Pipi kači veš i prekrivače na konop, peva i pleše. Zatim sjeda na ivicu pozornice. P e p p i. Ne znam ni da li je super ili nije kad ti niko ne komanduje. Čini se sjajno, ali, znate, ponekad samo želite da neko vikne na vas i kaže vam da je vrijeme da idete u krevet. Ne, naravno, možete to učiniti sami, ali ponekad postane dosadno. To je kao kajgana. Znate li koliko jaja sam tukao prije nego što sam naučio kako da ih razbijem direktno u tiganj?! Ooh! Strašno je sjetiti se! A ono što je najodvratnije je da me niko nije ni prekorio zbog toga. (Ustane, ode do konja, sjedne na njega) Mislite da su sve ovo gluposti? Možda posebno EU? ?a tvoj otac je crni kralj. Pa će doći po mene, uzeti me, i ja ću postati prava crna princeza... A onda kraljica... (Imitira tuđi glas) Pipi, idi na čaj! (svojim glasom) Dolazim! (Strancima) Pipi, kome to govorim? (Svojima) Već trčim! (Strancima) Peppilotta! (U salu) Pa, ja to drugačije ne razumem! Pojavljuju se Tomii i Anika. T o m m i. Ko si ti? A n i k a. Curo, odakle si? P e p p i. Dakle, nastaje zanimljiv posao. Kakve sudbine? T o m m i. Živimo u blizini. A n i k a. Da, i danas je mama rekla da se neko pojavio u Chicken Villa. P e p p i. Pa da, neko, odnosno ne neko, ali ja sam se pojavio! I to je super! Zar nije tako? A n i k a. Naravno da je super. Ali odakle si ti? P e p p i. Ja... T o m m i. Čekaj, jesi li sam ovdje? P e p p i. Ne, moj konj je sa mnom... T o m m i. Da li držite konja na verandi? P e p p i. Loša ideja, zar ne. Vidite, u kuhinji bi joj samo smetala, a u dnevnoj bi joj bilo neprijatno - previše je namještaja. Između ostalog! Oh! Izvini! Jeste li svi tako nepristojni? Ili je vaš običaj da pridošlice bombardujete pitanjima, a da se ni ne upoznate? A n i k a. Oh, izvini, molim te. Ja sam Anika, a ovo je moj brat Tomi. Živimo ovdje u susjedstvu. A kako se zoveš? P e p p i. Pippilotta Viktualia Rulgardina, a po patronimu Efraimsdotter Duga Čarapa. Ali možeš me zvati samo Pipi! T o m m i. I to je super... A n i k a. Zašto nosiš različite čarape? P e p p i. Sam sam smislio ovo. Usput, vrlo je zgodno: nikada nećete pobrkati gdje vam je desna noga, a gdje lijeva. (Počinje da se kreće unazad) T o m m i. Zašto se povlačiš? P e p p i. (Zastane na trenutak) Zar ne živimo u slobodnoj zemlji? Zar ne može svako da hoda kako želi? I generalno, ako želite da znate, svi ovako hodaju u Egiptu, i to nikoga ne iznenađuje. T o m m i. Kako znaš? Uostalom, niste bili u Egiptu. P e p p i. Kako?! Nisam bio u Egiptu?! Dakle, izbacite to iz glave: bio sam u Egiptu i generalno putovao po cijelom svijetu i vidio mnogo raznih čuda. Vidio sam smješnije stvari od ljudi koji se povlače poput rakova. Pitam se šta biste rekli da hodam ulicom na rukama, kao što to rade u Indiji? (Razmišlja, tužno) Tako je, lažem. A n i k a. Potpuna laž! P e p p i. Da, potpuna laž. Ali ponekad počnem da zaboravljam šta se desilo, a šta nije. I kako možete da zahtevate da devojčica, kojoj je majka anđeo na nebu, a otac crni kralj na ostrvu u okeanu, uvek govori samo istinu?! Osim toga, u cijelom Belgijskom Kongu ne postoji osoba koja bi rekla barem jednu istinitu riječ. Svi tamo leže po ceo dan. Leže od sedam ujutro do zalaska sunca. Dakle, ako te ikad slučajno slažem, ne bi trebao biti ljut na mene. Živeo sam u istom tom Belgijskom Kongu veoma dugo. Ali još uvek možemo da sklapamo prijateljstva! zar ne? T o m m i. Svakako! A n i k a. Tačno! P e p p i. Znate li kako se pozdravljamo u Belgijskom Kongu? Oh, ovo je čitav ritual! (Pokazuje) Zdravo, zdravo, zdravo, zdravo, Izađi iz svoje rupe, Neka sve nesreće odu, I tada ćemo biti sretni! T o m m i. Odlično! P e p p i. To je to! Ali u Kini, kada se pozdrave, uglavnom okreću riječi. (Uzdah) Da, opet lažem. Ali nećeš se ljutiti na mene, zar ne? Ples Pipi, Anike i Tomija Scena 2 Lopovi se pojavljuju iza čaršava. Pjesma i ples lopova. J u l i k 1. Gdje ga je mogla odvesti? J u l i k 2. Ko? J u l i k 1. Kofer, naravno! J u l i k 2. Oh, kofer... Treba li nam? J u l i k 1. Ne znam za vas, ali stvarno mi je stalo. J u l i k 2. Zašto? J u l i k 1. Blago! J u l i k 2. O, da, blago... Pa, šta? Da, zaboravio sam! Dakle, šta je sljedeće? Žu lik 1. Glavno da ga nađeš na vrijeme i odneseš... Žu lik 2. (Primijeti kofer sa strane) Vidi, zar to nije onaj koji stoji? (Počinje da ga izvlači ispod čaršava) Pipi izjaše ispod plahte na koferu P e p p i. Oh, jesi li to opet ti? Hoćemo li se igrati? J u l i k 1. Ooooh! J u l i k 2. Opet?! T o m m i. Peppy, ko je ovo? P e p p i. Moji prijatelji. Već smo igrali sa njima. Samo imaju neku strast za igranjem kofera. A n i k a. U koferu? P e p p i. Da li te nešto muči? A n i k a. (Razmjenjuje poglede s Tomijem) Pa, generalno, vjerovatno ne... P e p p i. Hoćemo li onda igrati? Pleši sa lopovima. Pojavljuje se policajac Policajac. Budite veoma oprezni: u gradu deluju lopovi. Crook 1. Šta govoriš... Crook 2. U tako divnom gradu... Crook 1. I šta, neće ih uhvatiti? J u l i k 2. Šta imate na njima? Policajac. Praktično ništa... J u l i k 1. (Postaje primjetno animirano) I kako ćete ih onda tražiti? J u l k 2. Znate li barem kojim putem da idete? POLICAJAC (primjećuje Pipin kofer). Čekaj čekaj. Čije je ovo dobro? P e p p i. Moje... Šta? Policajac. Da, ništa. Zar nisi, devojko, čula da u gradu deluje banda lopova? P e p p i. Čuo sam, naravno. Zar nemam uši? Policajac. Pa zašto si ostavio svoj kofer pred svima? P e p p i. Kome će trebati moje blago?! J u l i c 1. Prevarantima će svakako trebati... (Na stranu) Znam i sebe. J u l i k 2. Posebno blaga. P e p p i. (Odvodi sve u stranu) Znate, ne bih imao ništa protiv da samo jednom sretnem prave prevarante. Jer, možete li zamisliti, u cijelom životu nisam vidio prave prevarante... POLICAJCA. Pa, baš ste sretni! P e p p i. Da li stvarno tako mislite? (Anika i Tommy) Dakle, nije sve izgubljeno! Policajac. Čekaj, devojko, ko si ti? Anika i Tommy pobjegnu. Lopovi se kriju u gomili. A n i k a. Ovo je Pipi... T o m m i. ... duge čarape. A n i k a. Ona živi ovdje... T o m m i. ...u vili "Pile". Policajac. Čekaj čekaj! s kim živiš ovdje? P e p p i. ja? Policajac. Pa, ne ja... P e p p i. ... sa konjem... Scena 3 Fr eken R o sen b l u m. Fr a u L a u r a. Sa konjem? F r a u L o r r e n. Sa konjem? Policajac. Sa konjem? P e p p i. Pa, da, ali da li te to plaši? Policajac. Nije da je zastrašujuće... Fr eken Rosenblum, i dalje je tako zastrašujuće! Fr a u L a u r a. Više nego! Fr a u L o r r e n. Ovo je u najmanju ruku nečuveno! Fr eken ROSENBLUM A gdje su ti, djevojko, otišli roditelji? T o m m i. Njenog tatu je talas odneo sa palube broda, doplivao je do obale... A n i k a. ...i sada je pravi crni kralj! Freken Rosenblum Odakle dolazi takva svijest? A n i k a. To nam je i sama Pipi rekla... Fr eken R o s e n b l u m Šta? Da je njen otac crni kralj? P e p p i. (Povuče policajca za rukav) Gospodine policajce, ko je ovo? Policajac. (Odvodi Pipi u stranu). Oooh, ovo... Onaj u sredini je predsjednik Upravnog odbora našeg grada, gospođica Rosenblum. U stvari, svi je se ovdje boje... Pepi. A čak i ti? Policajac. Zapravo, zbog svoje dužnosti ne treba da se plašim nikoga, ali, da budem iskren, ni sebe. P e p p i. Brr! Šta je sa drugima? Policajac. Ovo je njena desna i leva ruka... Ili noga. Frau Laura i Frau Lorrain. Generalno, oni su uvek uz nju. P e p p i. Trebamo li ih se i mi bojati? Policajac. Samo u slučaju. Jer gospođica Rosenblum je ionako zadužena za sve. Ples i pjesma upravnog odbora Fr eken Rosenblum Draga djevojčice, u ovom gradu su sva djeca uzorna. Možeš li sebe smatrati jednim od njih? P e p p i. Šta znači "uzorno"? Da li su negdje prikazani kao uzorci? I gdje? Fr a u L a u r a. O moj boze! Fr a u L o r r e n. Kakvo neznanje! Fr eken ROZENBLUM Da, da, i ovo me malo brine... (Pipi) Ne, draga djevojko. Ovo znači nešto malo drugačije. Ali to ne morate znati. P e p p i. Kako ovo nije potrebno? Uostalom, i ja bih trebao postati uzoran? Ili ne? Fr eken ROSENBLUM Draga... Kako kažeš da se zoveš? P e p p i. Pippilotta Viktualia Rulgardina, a po patronimu Efraimsdotter Duga Čarapa. Ali možeš me zvati samo Pipi! Fr eken ROSENBLUM: Dakle, draga Pipi. Samo vas moramo pregledati. P e p p i. Je li jako bolno? Fr a u L a u r a. Sad će mi biti muka! Fr a u L o r r e n. Sveti sveti! Freken Rosenblum: Ne, nikako. Postavićemo vam samo nekoliko pitanja... P e p p i. (Prekida je) Ako želiš nešto da naučiš od mene, ne moraš me uopšte ispitivati: reći ću ti sve što znam! Fr a u L a u r a. Drago dijete! Fr a u L o r r e n. Čisti šarm! Freken Rosenblum: Pa, ovo je upravo ono što nam treba. Je li tako, kolege? Fr a u L a u r a. Da, da, bez sumnje! Fr a u L o r r e n. To je upravo ono što smo htjeli reći! Fr eken Rosenblum, jeste li spremni, Peppilotta Viktualia... (kolegama) Zaboravio sam šta se dalje dogodilo. Jesi li spremna, Pipi? P e p p i. Svakako! (Odjednom dolazi k sebi) Čekaj, šta će se desiti ako ti se ne dopadaju moji odgovori? Freken Rosenblum Šta znači „neće im se svideti“? P e p p i. Pa, ako im se ne sviđa, to je sve! Fr a u L a u r a. U ovom slučaju, drago dijete, mi ćemo se sigurno pobrinuti za tvoju budućnost! P e p p i. (Pokušava da se odmakne) Kakva budućnost? Fr a u L o r r e n. O najsjajnijim! Definitivno ćemo ti naći posao u vladinoj agenciji... P e p p i. Koja institucija? Fr a u L a u r a. Kolega pokušava da objasni da ćemo se u ovom slučaju brinuti za tvoju sudbinu i naći mesto za tebe. P e p p i. Gdje? Dobro mi je ovde! Fr a u L o r r e n. Vi jednostavno ne razumete svoju sreću! Ne možete ni zamisliti koliko će vam tamo biti dobro... P e p p i. Gdje je "tamo"? Freken Rosenblyum u sirotištu. P e p p i. Gdje?! Fr eken Rosenblum, ako se ne snađete u mojim zadacima, poslat ćemo vas u sirotište kako biste se razvijali kao što bi svaka djevojka u vašim godinama trebala. P e p p i. Ali ko je odredio kako da se razvijam? Freken Rosenblum, naravno, upravni odbor. P e p p i. Zašto se onda ne mogu razvijati ovdje? Freken Rosenblum: Zato što djeca u vašim godinama ne bi trebala živjeti samostalno. Moraju da žive sa roditeljima. Pošto je tvoj tata crni kralj, za vreme njegovog odsustva predaćemo te u najpouzdanije ruke. P e p p i. Šta ako... šta ako ja... ne želim? Freken Rosenblum Uzorna djeca ne bi trebala reći da nešto ne žele. Tačnije, nije čak ni tako: uvek treba da žele ono što im odrasli kažu. Dakle, da počnemo? Šta je sedam osam? P e p p i. (Okleva) Da li stvarno treba da sada znate koliko je sedam osam? Fr a u L a u r a. Bogohulno! Fr a u L o r r e n. Kako ne znaš tablicu množenja u tvojim godinama?! P e p p i. (Prilazi im s leđa i stavlja im ruke na ramena) Nećete vjerovati: elementarno je! I kakva je razlika šta je sedam osam?! Nekako sam živio osam godina a da to nisam znao. Ili ti ozbiljno misliš da više neću moći ovako da živim? Fr a u L a u r a. Oh, poneću jadnu stvar sa sobom i biti spomenuti ona sama... Usput, gdje ti je majka? Pipina pjesma o mami. Fr a u L a u r a. Ne, sigurno ću povesti djevojku sa sobom da je odgojim i obrazujem. F r a u L o r r e n. Nisi uvijek dobar u ovom drugom, draga moja, pa ću uzeti djevojku. Fr a u L a u r a. U čemu sam loš? Fr a u L o r r e n. Obrazuj, draga moja, obrazuj. Ili imate i slab sluh? Fr a u L a u r a. Imam? F r a u L o r r e n. Plašiš me sve više i više! Freken Rosenblum. Uzeću devojku da odgajam sa sobom. P e p p i. Ja? Fr eken ROSENBLUM Vidiš li neku drugu djevojku ovdje? P e p p i. (Ogleda se oko sebe) Ali ja se uopšte ne trebam obrazovati! Freken Rosenblum. Sutra, nakon doručka, vi i sva vaša imovina ćete biti prevezeni kod mene. A ova kuća... U gomili se pojavljuju lopovi J u l i k 1. Šta je “ova ​​kuća”? J u l i k 2. Kako je “ova ​​kuća”? Fr eken Rosenblum: Pipi, imaš li nešto ovdje? P e p p i. Samo konj... J u l i k 1. Samo konj! J u l i k 2. Jesam li zaboravio ili tako nešto? P e p p i. I kofer. Freken Rosenblum. Koji kofer? P e p p i. (Pokazuje) Ovaj. Freken Rosenblum, kakav loš ukus! P e p p i. (šapatom) Moje blago je u njemu. Freken Rosenblum. V o l o s a t o l p e. J u l i k i. Blago... Fr eken R osen b l u m To znači da će mi kofer biti dostavljen sutra prije doručka. A sada bi svi trebali odmah kući. I spavaj. Da, gospodine policajac! Policajac izlazi. Fr eken ROSENBLUM, molim vas, budite ljubazni da se sutra ova djevojka, zajedno sa svojom pokretnom i nepokretnom imovinom, preseli kod mene. I ukrcajte vilu “Chicken”! Policajac. Ali vila je privatno vlasništvo... Fr eken ROSENBLUM Čiji? P e p p i. Tatin! Fr eken ROSENBLUM A gdje je tata? Gdje je tata, pitam?! Općenito, ukrcajte vilu. I djevojka meni. Imajte na umu, to je na vašoj savjesti! Policajac. Ali gospođice Rosenblum, u gradu rade prevaranti. Moja direktna odgovornost... Fr eken Rosenblum Vaša direktna odgovornost je da izvršite moja naređenja. Ili ste zaboravili da ste čuvar reda u uzornom gradu? Policajac. Nema šanse. Freken Rosenblum, u tom slučaju, nema priče. I promijenite rukavice: ove vam nikako ne odgovaraju! Scena 4. Svi odlaze. Pipi je sama. P e p p i. Izvoli. Kao uvjek. I zašto su svi odrasli tako dosadni?! (Okreće se i sprema da ode) A kako da im objasnim da se uopšte ne trebamo obrazovati?... Pa, ne treba nam ni malo! (Okreće se i sjeda) Eh! A šta ću sutra? (Razmišlja, primećuje zvezdu padalicu) Zvezda pada! Tata je rekao da zvezde padalice ostvaruju svaku želju... Možda je, naravno, moja želja preozbiljna... Ali šta da radim ako nemam baš ništa drugo?! (Neko vreme gleda u zvezdu, pa se osvrće oko sebe, primećuje konja na sceni) Pa, nadajmo se. Ionako nema drugih opcija... Čin 3. Scena 1. Pipi se budi sama. Odjednom se odnekud začuje tresak. Pipi skače s konja. P e p p i. Šta je ovo? Ulazi policajac. Ulazi POLICAJAC. Jesi li još ovdje? P e p p i. Gdje bih trebao biti? Policajac. Gospođica Rosenblum ti je rekla... P e p p i. I šta? Vjerovali ili ne, rekao sam joj i dosta stvari. I šta od ovoga? Policajac. Znači još uvijek niste planirali? P e p p i. (Maše rukom) Da, nisam još shvatio da se sada spremim. Policajac. Gdje su tvoje stvari? P e p p i. U koferu. Policajac. Ovo je sve? P e p p i. Da li vam treba više? Policajac. Ali gospođica Rosenblum mi je rekla da prvo pomjerim kofer. I onda sve ostale stvari. Pepi, ne razumem šta te toliko muči. Da nemam druge stvari osim ovog kofera ili šta? Pojavljuju se lopovi i oduzimaju kofer Policajac. Sada će Frau Laura i Frau Lorren stići ovamo, ali još uvijek nismo spremni! P e p p i. Na šta treba da budemo spremni?! Policajac. Sve stvari moraju biti uredno spakovane... P e p p i. Stani! Opet stvari? Generalno, da. Ako nemaš dovoljno stvari da prijaviš ovoj Rosenblum - ili kako je već zoveš? - Pažljivo me položi. Gdje da idem u krevet? Ionako me nećeš moći podići... Pipi leži na stolu na sredini pozornice umjesto stvari. P e p p i. Pa? To je bolje? Policajac. (Prilazi joj) Ti... devojka... Znaš šta? Samo me nemoj uvrijediti... Pepi. (Sjeda) Zašto da se uvrijedim na tebe? Policajac. (Uzdasi) Na primjer? Gnjavim te ovdje sa ovim stvarima... Pepi. Samo jednu stvar ne razumijem: zašto se svi toliko plašite ove dame? Policajac. Ooo! Ako joj se nešto ne sviđa, moj nećak nikada neće ići u treći razred... P e p p i. I šta? Policajac. (Uzdasi) Na primjer? Ovo je već treća godina... P e p p i. Hoćeš da ja tvog nećaka prebacim u deseti razred? Uopste mi nije tesko! Policajac. (Grli je) Draga djevojko, draga Peppilotta Viktualia Rulgardina, i po patronimu Ephraimsdotter Duga Čarapa... P e p p i. Vau! Policajac. Pa ja kažem "vau"! Evo drage Pipi. Ti si verovatno najbolja i najstvarnija stvar u nasem gradu... Frauini glasovi se čuju iza bine Policajac. Oni su već ovde! P e p p i. Ne brini toliko! Sve će biti u redu! (U hodnik) Saznao sam! Scena 2 Pojavljuju se Frau Laura i Frau Lorrain. Fr a u L a u r a. Bože, zar njene stvari nisu spakovane? F r a u L o r r e n. Freken Rosenblum će biti krajnje nezadovoljan... Frau L aura. Pa, skupimo ih brzo! P e p p i. Ja sam ovdje! F r a u L o r r e n. Ko je tamo? P e p p i. Stvari. Ili šta ti još treba?! Gospođica Rosenblum mi je naredila da spakujem stvari - ali ja ih nemam! Pa sam se oblikovao umjesto njih. Fr a u L a u r a. Umjesto čega? F r a u L o r r e n. Umjesto stvari? P e p p i. (Sjeda) A ti, ispostavilo se, prilično dobro razmišljaš! Frau Lorren (pada u nesvijest) Oh, osjećam se potpuno bolesno! P e p p i. Pa, to opet nije slučaj! Fr a u L a u r a. Frau Lorrain, ne biste se trebali tako ubiti! U svakom slučaju, gospođica Rosenblum je naredila da se prvo preveze kofer, a zatim devojka i sve ostalo. F r a u L o r r e n. Koji kofer? Fr a u L a u r a. Sa blagom... Čini mi se... POLICAJAC. Gdje je kofer?! P e p p i. Da, gdje je kofer? Fr a u L o r r e n. Gdje je kofer? (nesvesti se) Pepi. Gdje je moj kofer? Policajac. Glavna stvar je da ostanete mirni. Sad ćemo ga sigurno naći. Svuda po meni! Oni beže. Scena 3 Pojavljuju se lopovi. Nose kofer. J u l i k 1. Daj ga ovamo! J u l i k 2. Zašto ovo dolazi ovamo? Želim da idem tamo! J u l i k 1. Pa šta sad? Hoćemo li ga pocijepati? J u l i k 2. Hoćemo li ga pocijepati? Ne, onda će i blago biti pocepano... Zhu l i k 1. O tome govorim. J u l i k 2. Ne pričaj ni o čemu! Vi samo komandujete. J u l i k 1. Ali sa tobom je nemoguće drugačije. J u l i k 2. Pa smo pričali... Sjede na kofer sa različitih strana J u l i k 1. Zašto sediš? J u l i k 2. Šta radiš? J u l i k 1. Zašto ne? J u l i k 2. Odnosno, ne mogu? Oni skaču, grabe kofer u različitim smjerovima i padaju. J u l i k 2. E, sad će biti kvrga. J u l i k 1. Dodatna kvrga definitivno neće povrediti glavu. J u l i k 2. Počinjete li ponovo? J u l i k 1. Šta počinjem? Počinjem sa pitanjem šta? Kakva je razlika na koji način ćemo uzeti kofer?! Glavna stvar je da je u našim rukama! J u l i k 2. Tiho, neko dolazi! Scena 4 Pojavljuje se gospođica Rosenblum. Fr eken ROSENBLUM: Ne, u ovom gradu sam jednostavno prisiljen da uvijek sve radim sam! Nema pomoći! Ne možete nikome ništa vjerovati. (U publiku) Znate, tako sam umoran... (Uzdasi) Čak i lokalni policajac... Nije loša osoba, generalno... Ali tako su se slagali "lopovi" i "lopovi"! Kakvih lopova ima u našem gradu? Gdje?! Smijeh i ništa više! Zašto je to sve?! Jer ne postoji način da ga naučim da obavlja svoje najdirektnije dužnosti. Odnosno, moja uputstva - ovo ste i sami shvatili, zar ne? (Sprema se za polazak, mrmlja) Lopovi, lopovi! ? Cijeli grad je bio uzbunjen! Pa kakvih lopova bi tu moglo biti?! Smiješno! Pojavljuju se lopovi da je upoznaju Fr eken R o sen b l u m! Upomoć! (Vrišti) Lopovi! Crook 1. I sami ste hteli da se smejete sa nama... Crook 2. Inače svi "ne šalite se sa lopovima" i "ne šalite se sa lopovima." Zar mi nismo ljudi? J u l i k 1. Pa, jesi li progutao jezik od radosti? Freken Rosenblyum Me? J u l i k 2. Pa, ne ja! Moj je tu (isplazi jezik)! J u l i k 1. (Imitira gospođicu) Zaista, kakvih ulizica ima u ovom uzornom gradu?! J u l i k 2. Osim uzorno! Ples gospođice Rosenblum i lopova. Kao rezultat toga, prevaranti su stavili gospođicu Rosenblum u kofer i sjedili na njemu. J u l i k 1. Ovo je sasvim druga stvar! J u l i k 2. I prilično otkriva! J u l k 1. Baš ono što je doktor naredio! J u l i k 2. I stavio je pečat. J u l i k 1. Možemo biti ponosni na sebe. J u l i k 2. Čekaj, zašto nam je potrebna? J u l i k 1. Ako je uhvate, zamijenit ćemo je za našu slobodu. J u l i k 1. Mislite li da će pristati na ovo? J u l k 2. Da, izgleda da je ugledna dama... Ovde su svi tako uzorni... Buka iza scene. J u l i k 1. Pa, to je to, zaglavili smo. J u l i k 2. Ne lutajte! Imamo vlastitu svinju u džepu. J u l i k 1. Koja mačka? Crook 2. Uzorno (Smijeh) Crook 1. Sve dok nam se ova mačka ne izjalovi... Slušajte, zar se neće sjetiti našeg blaga tamo? J u l i k 2. Ako se sjeti, predaćemo ga banci. Umesto blaga. (Udari šakom po koferu) Hej, čuješ me, pazi! Ne vrpoljite se previše. Inače naše blago je tu... Fr eken Rosenblum Upomoć! Lopovi se kriju sa koferom Scena 5 Policajac, Pipi, frau Laura, frau Loren utrčavaju. Grad. sta se desava ovde? Fr a u L a u r a. Ko je vrištao? Fr a u L o r r e n. Bio je to glas gospođice Rosenblum. Šta si uradio sa njom? Grad. Čekajte malo, dame! Hajde sada da shvatimo sve! P e p p i. Moj kofer! Fr a u L a u r a. Kofer? Fr a u L o r r e n. Isti? Grad. (Zviždi) Stani! Dame, smirite se. (Prevarantima) Mladi, objasnite se. J u l i k 1. Zašto objašnjavati? Grad. Prvo, ko si ti i odakle ti ovaj kofer? J u l i k 2. Kod nas. A on uopšte nije sa nama. Samo smo šetali, šetali, šetali... Pogledali smo - kofer bez vlasnika je ležao okolo. Daj, mislimo, odnećemo u policiju... P e p p i. Da, ovo su moji prijatelji! Grad. Hoćeš da kažeš da ih poznaješ? P e p p i. Svakako! Bili smo kod njih već najmanje tri puta - vidite, ja definitivno znam da brojim do tri! – igrao se sa koferom! Fr a u L a u r a. U koferu? Fr a u L o r r e n. U koferu? (Nesvjestice) Freken Rosenblum (Iz kofera) Upomoć! Fr a u L a u r a. Ovo je gospođica Rosenblum! Fr a u L o r r e n. Gde si je odveo?! Grad. Samo čekaj! Pipi, hoćeš da kažeš da su ova gospoda već više puta posegnula za tvojim koferom? P e p p i. Da, nisu odugovlačili! Samo smo se igrali... City. Kakva je ovo igra?! P e p p i. Usput, vrlo smiješno! Tako da su Tommy i Anika igrali sa nama... City. Tommy i Anika? Tvoji prijatelji? Usput, gdje su oni? P e p p i. Pa ovi... kako se zovu..., uzorni... Grad. I onda? P e p p i. Ne mogu biti ovdje. Inače oni... Grad. Šta? P e p p i. Oni će se pokvariti. Grad. Pozovi Tomija i Aniku! Fr a u L a u r a. Zovi Tomija i Aniku! Fr a u L o r r e n. Pozovi Tomija i Aniku! P e p p i. Tommy! Anika! Scena 6 Pojavljuju se Tommy i Anika Gorodova. Šta nam možete reći o ovoj gospodi? (Pokazuje na lopove) A n i k a. Samo imaju neku strast... Grad. Šta? T o m m i. Za igru. Grad. Za koju igru? A n i k a. U koferu. Barem je tako Pipi rekla. Grad. I igrali ste se sa njima? A n i k a. Pa da. T o m m i. Igrali su... A n i k a. Zar uzornoj djeci nije dozvoljeno da se igraju s koferom? Grad. Ne u ovom slučaju! A kofer je bio... T o m m i. Isti sa kojim je došla Pipi. Grad. (Pokazuje na kofer) Ovaj? A n i k a. Upravo! Šta je u njemu? J u l i k 1. Blago! Grad. Kako znaš? J u l i k 2. Odakle, odakle! Šta bi drugo moglo biti u takvim koferima! Grad. A ipak... Fr eken R osen b l u m! Fr a u L a u r a. Odakle dolazi glas? Fr a u L o r r e n. Zamoljeni smo za pomoć! P e p p i. Čekaj! Odmaknite se svi! Tomi, Anika! Ovo je glas... A nika. Iz kofera? T o m m i. Upravo. P e p p i. Na tri? Jedan, dva... Na mestu Tri! Okrenu kofer. Oni ga otvaraju. Gospođica Rosenblum izlazi iz toga. Freken Rosenblum Koliko dugo bi mogao vrištati? P e p p i. (Drži gospođicu Rosenblum) Jeste li sigurni da je zaista treba pustiti? Možda je bolje ostaviti to tamo? I hvala njima u ime grada? Grad. Zahvalnost?! A n i k a. Upravo! T o m m i. Da, svi će se složiti! P e p p i. Ali ipak ne. Vi, kako se zovu... ste uzorni. Freken Rosenblum Da, kako su uzorni! Uzorna djeca... T o m m i. (Vraća ga u kofer i zatvara. Sjeda na vrh) Da li vam je ikada palo na pamet, draga gospođice Rosenblum, da smo umorni od toga da budemo uzorni?! A n i k a. I također (sjedi na vrh) da nikada nismo namjeravali da budemo uzorni. P e p p i. (Sjedi na vrhu) Pa, evo jednog uzornog nastupa! Freken Rosenblum, zar te nije sramota?! Grad. Nećete vjerovati: apsolutno! Fr a u L a u r a. Upravo ću se onesvijestiti! Fr a u L o r r e n. Ne uzimaj moj hleb, draga. Ja sam jedini koji se onesvijestio u ovoj produkciji. (Nesvjestice) Je li bilo dovoljno prirodno? Freken Rosenblum, ako me odmah ne pustite odavde, vaš nećak, dragi... City. Ne, draga damo. Nije moj nećak taj koji nikada neće ići u treći razred, ali nikada nećete izaći iz ovog kofera ako se ne smirite. J u l i k 1. Smirenje je upravo ono što vam treba. J u l i k 2. Jer tamo ima blaga... Grad. šta te briga? J u l i k 1. Da, ništa. Samo smo zabrinuti za tebe... Crook 2. Hoće li se on još setiti ili slomiti nešto... Grad. Pa šta se to tebe tiče? Freken Rosenblum Da, ovo su prevaranti! G o l o s a. Lopovi? Prevaranti pokušavaju da pobegnu, ali nemaju vremena. Zaustavljaju se na sredini pozornice. Grad. Pa šta ćemo s tobom? Fr eken ROSENBLUM: Konačno, zaokupite se svojim direktnim obavezama! Grad. Nema problema! Pogotovo imajući u vidu da vam je kofer već isporučen. Freken Rosenblum. Koji kofer? U gradu ima lopova! Grad. Kao koji? Pipin kofer! Uostalom, upravo ste to juče nazvali mojim najdirektnijim obavezama. Fr eken ROSENBLUM (Gura djecu i izlazi iz kofera) Potpuno van kontrole! Sada ću vam sve pokazati! Tako-tako! Ovi (pokazuje na prevarante) - odmah u policijsku stanicu. A ovaj (pokazuje na Pipi) - dođi mi hitno. Grad. Šta je sa koferom? Fr eken ROSENBLUM, kakav kofer?! P e p p i. Ne idem nigde bez kofera! Tu su moje blago! Fr eken ROSENBLUM Tu nema ničega! Znam ovo sigurno! P e p p i. Ali to nije istina! Tu su moje blago! Prevarant 1. Blago... Prevarant 2. Blago... Freken Rosenblum I ti ćeš, draga moja, uskoro postati uzoran kao što si svi ovde. P e p p i. Ali neću biti lutka! Freken Rosenblum: Još nemate pravo da odlučujete o tome! P e p p i. A ko ima? Freken Rosenblum, otac. Ali u njegovom odsustvu... Scena 7 Muzika P e p p i. Tata... Freken Rosenblum, tata? Koji tata? Gdje? P e p p i. Rekao sam ti! Pojavljuje se Pipin otac. Pipi! P e p p i. Tata! Gdje si bio? Mislio sam... O oče. ti? Jesi li mislio? P e p p i. Ne, samo sam bio siguran da si stigao do obale! Oče. Pa, kako sam te mogao iznevjeriti? Gdje ti je kofer? P e p p i. Evo. I sve, sve, sve je zdravo i zdravo! Oče. Nije li onda vrijeme da to otkrijemo? Otvaraju kofer. Slideshows ili pokloni. Oče. Ali evo me u prolazu. Spremite se, moramo da idemo. P e p p i. Gdje? Oče. Zar nisi htela da postaneš prava crna princeza? P e p p pi. Ja... Samo... Oče. Šta je "samo", Pipi?! Cijeli svijet je ispred tebe - samo treba da ispružiš ruku! Da li si spreman? P e p p i. (Razmišlja) Naravno, tata. Tomi, Anika. Uvek ću te se sećati. A n i k a. (Plače) I ja, Pipi. Ti si tako... pravi... T o m m i. Divno je što smo te sreli jednog dana. Freken Rosenblum. Uzorna djeca... Oče. Uzorno? Zašto djeca jednostavno ne mogu biti djeca?! Idemo, Pipi! Pipi spakuje kofer, maše svima na pozdrav i odlazi. Građani počinju da se razilaze. U gomili se kriju lopovi. Freken Rosenblum, Frau Laura i Frau Lorren pokušavaju nešto reći, ali odlaze po nalogu policajca. Anika, Tommy i policajac stoje i paze na Pipi. Grad. Šta? I tako se dešava. Možda će nam opet doći. A n i k a. Misliš? Grad. Sve može biti... T o m m i. Bilo bi sjajno... Pipi utrčava. P e p p i. Rekao sam tati da sada uvek zna gde da me traži. Ali ti... I ja takođe... Generalno, još uvek ne razumem šta znači biti uzoran! Finalni ples.

Astrid Lindgren

Pipi se sprema za polazak

Pipi Langstrump gar ombord

Pippi Langstrump gar ombord © Tekst: Astrid Lindgren 1946 / Saltkrakan AB

© Lungina L.Z., nasljednici, prevod na ruski, 2013

© Dzhanikyan A. O., ilustracije, 2013

© Dizajn, izdanje na ruskom

DOO "Izdavačka grupa "Azbuka-Atticus", 2013

Sva prava zadržana. Nijedan dio elektronske verzije ove knjige ne smije se reproducirati u bilo kojem obliku ili na bilo koji način, uključujući objavljivanje na Internetu ili korporativnim mrežama, za privatnu ili javnu upotrebu bez pismene dozvole vlasnika autorskih prava.

© Elektronska verzija knjige pripremljena je po litrima ()

Kako Pipi ide u kupovinu

Jednog veselog prolećnog dana, sunce je sijalo, ptice su pevale, ali lokve se još nisu osušile, Tomi i Anika su otrčali do Pipi. Tomi je ponio nekoliko grudica šećera za konja, a on i Annika su stajali na terasi na minut da potapšaju konja po bokovima i daju ga šećerom. Zatim su ušli u Pipinu sobu. Pipi je i dalje ležala u krevetu i spavala, kao i uvijek, s nogama na jastuku i glave pokrivene ćebetom. Anika je povukla prst i rekla:

- Ustani!

Gospodin Nilsson se odavno probudio i, sedeći na abažuru, ljuljao se s jedne na drugu stranu. Prošlo je neko vrijeme prije nego što se pokrivač pomaknuo i ispod njega ispuzala raščupana crvena glava. Pipi je otvorila bistre oči i široko se nasmešila:

“Oh, ti si taj koji me štipa za noge, a sanjao sam da je to moj tata, crnački kralj, koji provjerava da li sam dobio žuljeve.”

Pipi je sjela na ivicu kreveta i počela navlačiti čarape - jedna je, kao što znamo, bila smeđa, druga crna.

“Ali kakvi plikovi mogu biti kada nosite tako lijepe cipele”, rekla je i stavila noge u svoje ogromne crne cipele, koje su bile tačno duplo veće od njenih stopala.

- Pipi, šta ćemo danas? – upitao je Tomi. – Anika i ja danas nemamo časove u školi.

“Pa, morate dobro razmisliti prije nego što donesete tako odgovornu odluku”, rekla je Pipi. – Nećemo moći da plešemo oko jelke, jer smo to već radili pre tačno tri meseca. Nećemo moći ni klizati po ledu, jer se led odavno otopio. Vjerovatno bi bilo zabavno tražiti zlatne poluge, ali gdje ih potražiti? Najčešće se to radi na Aljasci, ali tamo ima toliko rudara zlata da ih se ne možemo zasititi. Ne, moraćemo da smislimo nešto drugo.

„Da, naravno, ali samo nešto zanimljivo“, rekla je Anika.

Pipi je isplela kosu u dvije čvrste pletenice - smiješno su stršile u različitim smjerovima - i počela razmišljati.

"Odlučila sam", rekla je konačno. „Sada ćemo otići u grad i obići sve prodavnice: jednom moramo da obavimo kupovinu.”

„Ali mi nemamo novca“, rekao je Tomi.

“Moje kokoške ih ne kljucaju”, rekla je Pipi i, da potvrdi svoje riječi, prišla je koferu i otvorila ga, a kofer je, kao što znate, bio pun zlatnika.

Pipi je uzela punu šaku novčića i sipala ih u džep.

"Spreman sam, samo ću sada pronaći svoj šešir."

Ali šešira nigdje nije bilo. Prije svega, Pipi je odjurila do ormara za ogrev, ali, na njeno krajnje iznenađenje, iz nekog razloga nije bilo šešira. Zatim je pogledala u ormar, u fioku u koju su stavili hljeb, ali tu su bili samo podvezica i pokvareni budilnik. Na kraju je ipak otvorila karton za šešire, ali tamo nije našla ništa osim krekera, tiganja, šrafcigera i komadića sira.

- Kakva kuća! Nema narudžbe! Ništa se ne može naći! - gunđala je Pipi. – Ali velika je sreća što sam otkrio ovaj komad sira, dugo sam ga tražio.

Pipi je ponovo pogledala po sobi i povikala:

- Hej, šešir, zar ne želiš sa mnom u radnju? Ako se sada ne pojaviš, biće prekasno.

Ali šešir se nije pojavio.

- Pa, pošto si tako glup, krivi sebe. Ali onda, nemoj kukati i ne biti uvrijeđen što sam te ostavila kod kuće”, rekla je Pipi strogim glasom.

I ubrzo su tri momka istrčala na autoput koji vodi do grada - Tommy, Annika i Pippi sa gospodinom Nilssonom na ramenu. Sunce je sijalo svom snagom, nebo je bilo plavo, a djeca su veselo skakala uokolo. Ali odjednom su stali: nasred puta bila je ogromna lokva.

-Kakva sjajna lokva! – divila se Pipi i radosno prskala kroz vodu, koja joj je sezala do kolena. Stigavši ​​do sredine, počela je da skače, a hladni sprej, poput tuša, zapljusnuo je Tomija i Aniku. - Igram parobrod! - vikala je i vrtela oko lokve, ali se odmah okliznula i pala u vodu. "Ili bolje rečeno, ne u parobrod, nego u podmornicu", veselo se ispravila čim joj se glava pojavila iznad vode.

"Pipi, šta radiš", uzviknula je Anika užasnuto, "sva si mokra!"

- Šta nije u redu s tim? – iznenadila se Pipi. – Gdje piše da djeca moraju biti suva? Više puta sam čuo kako odrasli tvrde da nema ništa zdravije od hladnog trljanja. Štaviše, deci je samo u našoj zemlji zabranjeno ulazak u lokve. Iz nekog razloga nam kažu da izbjegavamo lokve! Zato shvatite šta je dobro, a šta loše! A u Americi sva djeca sjede u lokvama, jednostavno nema nijedne slobodne lokve: svaka je puna djece. I tako tokom cele godine! Naravno, zimi se smrzavaju, a onda iz leda vire dječje glave. A majke američke djece im tamo donose voćnu čorbu i ćufte, jer ne mogu trčati kući na ručak. Ali vjerujte mi, nema zdravije djece na svijetu – tako su iskusni!

Ovog vedrog proljećnog dana grad je izgledao vrlo privlačno - kaldrmisane ulice na uskim krivudavim uličicama blistale su na suncu, a u malim prednjim vrtovima koji su okruživali gotovo sve kuće već su cvjetali krokusi i kepice. U gradu je bilo mnogo radnji i dućana, vrata su im se s vremena na vrijeme otvarala i zatvarala, a svaki put je zvono veselo zazvonilo. Trgovina je bila žustra: žene s korpama u rukama gurale su se oko tezgi, kupovale kafu, šećer, sapun i puter. Ovdje su dolazila i djeca da sebi kupe medenjak ili paketić žvakaće gume. Ali većina momaka nije imala novca, gomilali su se oko primamljivih izloga i samo očima proždirali sve ono lijepo što je tamo bilo izloženo.

Oko podneva, kada je sunce sijalo posebno jako, Tomi, Anika i Pepi izašli su na glavnu ulicu. Voda je i dalje kapala iz Pipi, a svuda gdje je kročila bio je mokar otisak stopala.

- Oh, kako smo srećni! – uzviknula je Anika. „Ne možete a da ne vidite kakve su vitrine, a mi imamo čitav džep zlatnika.“

Tomi je takođe bio veoma srećan kada je video kakve divne stvari mogu da kupe, pa čak i skočio od zadovoljstva.

“Ne znam da li imamo dovoljno novca za sve”, rekla je Pipi, “jer prije svega želim sebi kupiti klavir.”

- Klavir? – začudi se Tomi. - Pipi, zašto ti treba klavir? Ne znate kako se igra!

„Ne znam, još nisam probala“, rekla je Pipi. – Nisam imao klavir, pa nisam mogao da pokušam. uvjeravam te. Tommy, potrebno je dosta vježbe da sviraš klavir bez klavira.

Ali momci nisu videli nijedan izlog na kome bi bili izloženi klaviri, već su prošli pored prodavnice parfema. Tamo je iza stakla stajala ogromna staklenka kreme - lijeka za pjege - a na tegli su bila velika slova: "PATIŠ OD PJEGICA?"

- Šta tamo piše? – upitala je Pipi.

Nije mogla da pročita tako dugačak natpis jer nije htela da ide u školu.

– Piše: “Da li patiš od pjega?” – čitala je Anika naglas.

„Pa, ​​na pristojno pitanje mora se ljubazno odgovoriti“, reče Pipi zamišljeno. - Hajdemo ovamo.

Otvorila je vrata i ušla u radnju, praćena Tomijem i Anikom. Za pultom je stajala starija gospođa. Pipi je prišla pravo do nje i odlučno rekla:

- Šta želiš? – upitala je gospođa.

- Ne! – isto tako odlučno ponovi Pipi.

– Ne razumem šta želiš da kažeš.

“Ne, ne patim od pjega”, objasnila je Pipi.

Ovaj put je gospođa shvatila, ali je pogledala Pipi i odmah uzviknula:

- Draga devojko, ali ti si prekrivena pegama!

„Pa, ​​da, upravo to je to“, potvrdila je Pipi. – Ali ja ne patim od pjega. Naprotiv, jako mi se sviđaju. Zbogom!

I krenula je prema izlazu, ali se zaustavila na vratima i, okrenuvši se prema šalteru, dodala:

- Sada, ako imate kremu od koje se povećavaju pjege, možete mi poslati sedam ili osam konzervi kući.

Pored parfimerije nalazila se prodavnica ženske garderobe.

„Vidim da u blizini nema više zanimljivih prodavnica“, rekla je Pipi. "Dakle, moraćemo da uđemo ovde i da delujemo čvrsto."

I momci su otvorili vrata.

Pipi je prva pogledala, za njom Tomi i Anika, koji su oklijevajući gazili okolo. Ali manekenka, obučena u plavu svilenu haljinu, privukla ih je poput magneta. Pipi je odmah pritrčala lažnoj dami i srdačno se rukovala s njom.

- Kako mi je drago, kako mi je drago što sam te upoznao! – ponavljala je Pipi. “Jasno mi je da ova luksuzna radnja može pripadati samo najluksuznijoj dami poput vas.” "Iskreno mi je, srdačno mi je drago što sam vas upoznao", nije posustajala Pipi i još energičnije se rukovala s lutkom.

Ali - o užas! - Elegantna dama nije izdržala tako srdačan stisak - ruka joj se otkinula i iskliznula iz svilenog rukava. Tomi je jedva došao do daha od užasa, a Anika je zamalo zaplakala. U istom trenutku, prodavac je doletio do Pipi i počeo da viče na nju.

„Smiri se“, rekla je Pipi tiho, ali odlučno kada joj je konačno dosadilo da ga sluša kako ga grdi. – Mislio sam da je ovo samoposluga. Želim da kupim ovu ruku.

Ovako hrabar odgovor još više je naljutio prodavača, koji je izjavio da lutka nije na prodaju, ali i da jeste, i dalje bi bilo nemoguće kupiti ruku posebno i sada bi morala platiti cijeli maneken, jer ona ga je slomila.

- Vrlo čudno! – iznenadila se Pipi. – Sreća je i što ovakve stvari ne prodaju u svim prodavnicama. Zamislite da odem u prodavnicu da kupim komad mesa i napravim pečenje za večeru, a mesar izjavi da prodaje samo cijelog bika!

A onda je Pipi, nepažljivim pokretom, izvadila dva zlatnika iz džepa na pregači i stavila ih na pult. Prodavac se ukočio od čuđenja.

– Da li tvoja lutka vredi više? – upitala je Pipi.

„Ne, naravno da ne, košta mnogo manje“, odgovorio je prodavac i ljubazno se naklonio.

"Zadrži kusur za sebe, kupi slatkiše svojoj djeci", rekla je Pipi i krenula prema izlazu.

Prodavac ju je otpratio do vrata i nastavio da se klanja, a zatim je pitao na koju adresu da pošalje lutku.

„Ne treba mi cela lutka, već samo ova ruka, i poneću je sa sobom“, odgovorila je Pipi. - Rastavite lutku i podijelite je siromašnima. Zdravo!

- Zašto ti treba ova ruka? – iznenadio se Tomi kada su izašli napolje.

- Kako me možeš pitati za ovo! – ogorčena je Pipi. – Zar ljudi nemaju lažne zube, drvene noge, perike? Čak su i nosovi napravljeni od kartona. Zašto ne mogu imati luksuz veštačke ruke? Uvjeravam vas, imati tri ruke je vrlo zgodno. Dok smo tata i ja još plovili morem, nekako smo završili u zemlji u kojoj su svi ljudi imali tri ruke. Odlično, zar ne?! Zamislite da sedite za stolom za vreme ručka, sa viljuškom u jednoj ruci, nožem u drugoj, a onda samo želite da čačkate nos ili se počešete po uhu. Ne, ne možeš ništa da kažeš, nije glupo imati tri ruke.

Pipi je odjednom ućutala, a minut kasnije rekla je tužno:

– Samo čudno – laži ključaju u meni, jure van, a ja ih ne mogu obuzdati. Da budem iskren, nemaju svi ljudi u toj zemlji tri ruke. Većina ima samo dva.

Opet je ućutala, kao da se seća, pa nastavi:

– I istinu govoreći, većina ljudi ima samo jednu ruku. Ne, neću više da lažem, reći ću to kao što jeste: većina ljudi u toj zemlji uopšte nema ruke, a kada žele da jedu, legnu na sto i pokriju supu od tanjire, a zatim zagrizite pečenje. Na stolu je vekna hleba i svako zagrize od nje koliko može. Ne mogu se ni počešati i prisiljeni su svaki put tražiti od svojih majki da se počešu po ušima - tako stvari stoje, da budem iskren.

Pipi je tužno odmahnula glavom.

"Nigdje nisam vidio tako malo ruku kao u toj zemlji, to je sigurno." Kakav sam lažov, strašno je i pomisliti! Uvek ću napisati nešto da privučem pažnju, da se izdvojim; Tako je smislila cijelu ovu bajku o ljudima koji imaju više ruku od drugih, a zapravo nemaju nikakve ruke.

Pipi i njeni prijatelji krenuli su dalje Velikom ulicom; Pipi je ispod ruke virila ruka napravljena od papir-mašea. Djeca su se zaustavila na izlogu prodavnice slatkiša. Tamo se već okupila čitava gomila klinaca, svi su samo saliveni, zadivljeno gledajući slatkiše izložene iza stakla: velike tegle crvenih, plavih i zelenih bombona, duge redove čokoladnih kolača, planine žvakaćih guma i najprimamljivije stvar - kutije kandiranih orašastih plodova. Klinci, ne mogavši ​​odvojiti pogled od ovog sjaja, s vremena na vrijeme teško uzdahnu: uostalom, nisu imali ni jednu eru.

„Pipi, uđimo ovamo“, predložila je Anika i nestrpljivo povukla Pipinu haljinu.

"Da, sigurno ćemo doći ovamo", reče Pipi vrlo odlučno. - Pa, budi hrabar, prati me!

I djeca su prešla prag slastičarne.

„Molim te, daj mi sto kilograma slatkiša“, rekla je Pipi i izvadila zlatnik iz pregače.

Prodavačica je začuđeno otvorila usta. Nikada nije vidjela da mušterije uzimaju toliko slatkiša.

- Devojko, verovatno želiš da kažeš da ti treba sto bombona? - ona je pitala.

„Želim da kažem ono što sam rekla: molim te, daj mi sto kilograma slatkiša“, ponovila je Pipi i stavila zlatnik na tezgu.

I prodavačica je počela sipati bombone iz limenki u velike vreće. Tomi i Anika stajali su jedno pored drugog i prstima pokazivali iz koje limenke da im sipaju. Ispostavilo se da su crvene ne samo najljepše, već i najukusnije. Ako dugo sisate takvu lizalicu, na kraju postaje posebno ukusna. Ali ni zeleni, kako su se uvjerili, nisu nimalo loši. A karamele i karamele su imale svoj šarm.

„Uzmimo još tri kilograma karamela i karamela“, predložila je Anika.

Tako su i uradili.

Na kraju, prodavnica nije imala dovoljno torbi da spakuje svoje kupovine. Srećom, u prodavnici kancelarijskog materijala su se prodavale ogromne papirne kese.

“Volio bih da mogu nabaviti auto da sve to odnesem.”

Prodavačica je rekla da se auto može kupiti preko puta prodavnice igračaka.

U međuvremenu se ispred poslastičarnice okupilo još više momaka; Videle su kroz staklo kako Pipi kupuje slatkiše i zamalo se onesvestile od uzbuđenja. Pipi je otrčala u prodavnicu preko puta, kupila veliku igračku kolica i natovarila sve svoje torbe na nju. Izbacivši auto na ulicu, viknula je deci koja su se gomilala oko prozora:

- Ko od vas ne jede slatkiše, javite se!

Iz nekog razloga niko nije izašao.

- Čudno! - uzviknula je Pipi. - Pa, neka se jave oni koji jedu slatkiše.

Sva djeca, zamrznuta u nijemom divljenju pred vitrinom, krenula su korak naprijed. Bilo ih je dvadeset i troje.

"Tommy, molim te otvori torbe", zapovjedi Pipi.

Tommy nije morao dvaput pitati. A onda je počela ovakva gozba slatkiša, kakva se do sada nije dogodila u ovom malom gradu. Djeca su punila usta bombonima - crvenim, zelenim, tako kiselim i osvježavajućim - i karamelama sa filom od malina i karamele. Djeca su trčala svim ulicama prema Bolšoj, a Pipi je jedva imala vremena da podijeli šake slatkiša.

„Verovatno ćemo morati da dopunimo zalihe“, rekla je, „inače neće ostati ništa za sutra.

Pipi je kupila još dvadesetak kilograma slatkiša, a za sutra nije ostalo gotovo ništa.

- A sad je sve iza mene, imamo stvari suprotno! - zapovedala je Pipi i, pretrčavši ulicu, hrabro ušla u prodavnicu igračaka.

Djeca su je slijedila. U prodavnici igračaka bilo je toliko zanimljivih stvari da su svima podivljale oči: vijugavi vozovi i autići različitih modela, male i velike lutke u divnim odjevnim kombinacijama, posuđe za igračke i pištolji sa kapama, limeni vojnici, plišani psi, slonovi, markeri i lutke .

-Šta želiš? – upitala je prodavačica.

"Sve... mi to želimo", ponovila je Pipi i radoznalo pogledala po policama. “Svi patimo od akutne nestašice pištolja sa udarnim kapama i nedostatka lutaka. Ali nadam se da ćete nam pomoći.

A Pipi je iz džepa izvadila punu šaku zlatnika.

I tada je svako od djece dobilo pravo da odabere igračku o kojoj je dugo sanjalo. Annika je sebi uzela veličanstvenu lutku sa zlatnim uvojcima, obučenu u nežno ružičastu svilenu haljinu; a kada su joj pritisnuli stomak, rekla je "mama". Tomi je dugo želeo da ima puhač i parnu mašinu. I dobio je oboje. Svi ostali momci su takođe birali šta su želeli, a kada je Pipi završila kupovinu, u radnji gotovo da nije bilo igračaka: nekoliko obeleživača i pet-šest „konstrukcionih setova“ ležalo je usamljeno na polici. Pipi nije kupila ništa za sebe, ali je gospodin Nilsson dobio ogledalo. Prije odlaska, Pipi je svima kupila po jednu lulu, a kada su djeca izašla napolje, svako je duvao u svoju lulu, a Pipi je tukla vrijeme rukom lutke.

Neki klinac se požalio Pipi da mu lula ne svira.

„Ovde nema ništa iznenađujuće“, rekla je, pregledavajući lulu, „na kraju krajeva, rupa u koju treba da duvate je zapečaćena žvakom!“ Odakle ti ovaj dragulj? - upitala je Pipi i iz lule izvadila bijelu grudvicu. - Uostalom, nisam ga kupio.

"Žvaćem ga od petka", šapnuo je dječak.

- Iskreno? Šta ako ti naraste na jeziku? Imajte na umu da za sve žvače negdje raste. Uzmi!

Pipi je dečaku dala lulu i on je puhao u nju jednako glasno kao i svi dečaci.

Neopisiva radost vladala je u ulici Bolshaya. Ali onda se iznenada pojavio policajac.

- Šta se dešava ovde? - viknuo je.

„Parada stražara“, odgovorila je Pipi, „ali evo problema: ne shvataju svi prisutni da su učesnici u paradi i zato duvaju u zviždaljku koliko god mogu.“

– Stanite odmah! – vrisnuo je policajac i začepio uši rukama.

- Bolje reci hvala što nismo kupili trombon.

A Pipi ga je prijateljski potapšala po leđima rukom lutke.

Jedan po jedan momci su prestajali da sviraju hornu. Tommyjeva lula je posljednja utihnula. Policajac je tražio da se djeca odmah raziđu - nije mogao dozvoliti toliku gužvu u ulici Bolshaya. Naime, djeca nisu imala ništa protiv odlaska kući: željela su brzo staviti na šine vozove igračke, igrati se automobilima na navijanje i kupiti nove lutke. Otišli su veseli i zadovoljni, a niko od njih nije večerao te večeri.

Pipi, Tomi i Anika su takođe krenuli kući. Pipi je gurala kolica ispred sebe. Gledala je sve znakove pored kojih su prošli i čak ih čitala slog po slog.

- Ap-te-ka - izgleda da je ovo radnja u kojoj kupuju luk? - ona je pitala.

„Da, ovde kupuju lekove“, ispravila ju je Anika.

„Oh, onda moramo da dođemo ovamo, moram da kupim lekove i još mnogo toga“, rekla je Pipi.

„Ali ti si zdrav“, prigovorio je Tomi.

„Pa šta ako sam zdrava, ali možda se ipak razbolim“, odgovorila je Pipi. – Toliko ljudi se razboli i umire samo zato što ne kupe luk na vrijeme. I nigde ne piše da se sutra neću srušiti od najteže bolesti.

Farmaceut je stajao kod vage i okačio praškove. Upravo u tom trenutku kada su ušli Pipi, Tomi i Anika, odlučio je da je vreme da završi posao, jer se bliži sat za večeru.

„Molim te, daj mi četiri litre luka“, rekla je Pipi.

-Koji lek ti treba? – nestrpljivo je pitao farmaceut, iznerviran što ga kasni.

- Koja vrsta? Vrsta koja leči bolesti”, odgovorila je Pipi.

– Od kojih bolesti? – još nestrpljivije upita farmaceut.

- Od svih bolesti - od velikog kašlja, od uganuća noge, od bolova u stomaku, od mučnine. Neka to budu tablete, ali se mogu koristiti i za mazanje nosa. Bilo bi lijepo da su pogodne i za poliranje namještaja. Treba mi najbolji luk na svetu.

Farmaceut je ljutito rekao da tako zgodan lijek ne postoji i da za svaku bolest postoji poseban lijek. Kada je Pipi nazvala još desetak bolesti koje je trebala liječiti, stavio je pred nju čitavu bateriju bočica, boca i kutija. Na nekima je napisao: "Spoljašnji" i objasnio da se ovo može nanositi samo na kožu. Pipi je platila, uzela paket, zahvalila joj se i otišla sa Tomijem i Anikom.

Farmaceut je pogledao na sat i obradovao se kad je vidio da je već odavno došlo vrijeme da se apoteka zatvori. Zaključao je vrata i spremio se da izađe na večeru.

Izašavši napolje, Pipi je pogledala sve lekove.

– Oh, oh, zaboravio sam ono najvažnije! - uzviknula je.

Ali apoteka je već bila zaključana, pa je Pipi zabila prst u prsten visećeg zvona i dugo, dugo zvonila. Tomi i Anika su čuli buku u apoteci. Minut kasnije, na vratima se otvorio prozor - kroz ovaj prozor bi davali lek ako bi se nekome iznenada pozlilo usred noći - i apotekar je provukao glavu kroz njega. Ugledavši djecu, pocrvenio je od ljutnje.

- Šta ti još treba? – upitao je Pipi prilično ljutito.

„Oprosti mi, draga apotekaru“, rekla je Pipi, „ali ti tako dobro razumiješ sve bolesti da sam pomislila da mi vjerovatno možeš reći šta da radim kad me zaboli stomak: žvaćeš vruću krpu ili se poliješ hladnom vodom“.

Farmaceut više nije bio samo crven, već grimizan - činilo se da ga sprema moždani udar.

I zalupio je prozor.

- Zašto je tako ljut? – iznenadila se Pipi. -Da li sam uradio nešto loše?

A Pipi je zazvonila još energičnije. Nije prošla ni sekunda pre nego što je farmaceut ponovo gurnuo glavu kroz prozor. Boja njegovog lica izazivala je još ozbiljniju zabrinutost.

“Mislim da je ipak bolje žvakati vruću krpu – ovaj lijek pomaže bez greške, testirala sam ga mnogo puta...” počela je Pipi i s ljubavlju pogledala ljekarnika, koji je, ne mogavši ​​progovoriti ni riječ, ljutito zalupio prozor. . „A ona ne želi da razgovara sa mnom“, tužno je primetila Pipi i slegnula ramenima. “Pa, morat ćete sami isprobati obje metode.” Kad me zaboli stomak, sažvaću vruću krpu i vidim hoće li ovaj put pomoći ili ne.

Sjela je na stepenice pored vrata ljekarne i poredala sve svoje boce.

– Kako divni odrasli! – uzdahnula je. "Evo imam - čekajte, sad ću izbrojati - imam osam boca ovdje, i svaka ima po malo." Ali sve to lako stane u jednu bocu. Ne pre rečeno nego učinjeno. "Sada ćemo uzeti luk i sipati ga u jednu bocu", pjevala je Pipi, otpušila svih osam flaša zaredom i sipala ih sve u jednu.

Zatim je snažno protresla smjesu i bez razmišljanja otpila nekoliko velikih gutljaja. Annika, koja je primijetila da je na nekim bočicama zalijepljen papir sa natpisom „Spoljni“, ozbiljno se uplašila.

- Pipi, kako znaš da ovo nije otrov?

„Ne znam još, ali uskoro ću saznati“, veselo je odgovorila Pipi. – Sutra će mi to biti potpuno jasno. Ako ne umrem prije jutra, to znači da moja mješavina nije otrovna i da je mogu piti sva djeca.

Tommy i Annika su razmišljali o tome. Konačno je Tommy rekao nesigurnim, palim glasom:

– Šta ako se ispostavi da je ova mešavina otrovna?

“Onda ćeš ostatak iskoristiti za poliranje namještaja”, odgovorila je Pipi. “Dakle, čak i ako se moja mješavina pokaže otrovnom, ipak nismo uzalud kupili ovaj luk.”

Pipi je stavila bocu u auto. Tu je već ležala lažna ruka, puhač i Tommyjeva parna mašina, lutka Annika i ogromna torba s pet malih crvenih bombona koji se kotrljaju na dnu. Ovo je sve što je ostalo od stotinu kilograma koje je Pipi kupila. G. Nilsson je također sjedio na kolicima, bio je umoran i htio je da se provoza.

– Znaš li šta ću ti reći? – iznenada je izjavila Pipi. “Siguran sam da je ovo jako dobar lijek, jer se osjećam mnogo vedrije nego prije.” Da sam mačka, visoko bih digla rep”, zaključila je Pipi i potrčala gurajući kolica ispred sebe.

Tomi i Anika jedva su mogli da je prate, pogotovo jer ih je bolio stomak - doduše samo malo - ali ih je i dalje bolelo.

Kako Pipi piše pismo i ide u školu

„A danas smo,” rekao je Tomi, „Anika i ja napisali pismo našoj baki.”

„Pa, ​​da“, rekla je Pipi, mešajući nešto u tiganju drškom za kišobran. "A ja spremam divno jelo", i zabola nos u tiganj da ga pomiriše. - “Kuvati sat vremena, uz stalno mešanje, posipati đumbirom i odmah poslužiti.” Dakle, kažete da ste napisali pismo svojoj baki?

„Da“, potvrdio je Tomi, koji je sjedio na grudima i objesio noge. “A uskoro ćemo vjerovatno dobiti odgovor od bake.”

„Ali ja nikada ne primam pisma“, tužno je rekla Pipi.

"Zašto bismo se čudili", rekla je Anika, "na kraju krajeva, ti sama nikada nikome ne pišeš."

„Ne pišeš zato što ne želiš da ideš u školu“, podigao je Tomi. Ne možete naučiti pisati ako ne idete u školu.

„Ništa slično, mogu da napišem“, rekla je Pipi. – Znam strašno puno pisama. Fridolf, jedan od mornara koji su plovili na brodu mog oca, naučio me je slovima. A ako nemam dovoljno slova, tu su i brojevi. Ne, mogu savršeno dobro da pišem, ali samo ne znam šta. Šta pišu u pismima?

„Ko šta?“ važno je odgovorio Tomi. – Na primer, prvo sam pitao baku kako se oseća i napisao da se osećam dobro, a onda sam napisao kakvo je vreme. A onda - da je ubio pacova u našem podrumu.

Pipi je postala tmurna i zamišljena.

- Šteta što nikad ne dobijam pisma. Svi momci, svi, svi primaju pisma, ali ja ne. Ovo više ne može da traje! Pošto nemam baku koja bi mi pisala pisma, moraću to sama. I to odmah.

Otvorila je vrata pećnice i pogledala u ložište.

– Trebalo bi da imam olovku ovde, ako se ne varam.

U peći je zaista bila olovka. Zatim je odatle izvukla veliki list papira i sjela za kuhinjski stol. Pipi je naborala čelo i izgledala je veoma zabrinuto.

"Sada se ne miješaj", rekla je, "razmišljam!"

Tommy i Annika su u međuvremenu odlučili da se igraju sa gospodinom Nilssonom. Počeli su da ga oblače i skidaju. Anika je čak pokušala da ga stavi na zeleni krevet za lutke u kojem je obično spavao noću: Tomi bi bio doktor, a gospodin Nilsson bolesno dete. Ali majmun je skočio iz kreveta i u dva skoka se našao na lampi, uhvativši je repom. Pipi je podigla pogled s pisma.

"Glupi gospodine Nilsson", rekla je, "nijedno bolesno dijete nikada nije visilo naglavačke s repom uhvaćenim u lampu." Barem ne ovdje u Švedskoj. Ali u Južnoj Africi sam čuo da se tako postupa s djecom. Čim klinci dobiju temperaturu, vješaju ih naglavačke za lampe i tiho se ljuljaju dok se ne oporave. Ali mi nismo u Južnoj Africi.

Na kraju su Tomi i Anika morali da ostave gospodina Nilsona na miru, a onda su odlučili da se pobrinu za konja: bilo je krajnje vreme da ga dobro doteraju. Konj se jako obradovao kada je video da su joj deca izašla na terasu. Odmah im je pomirisala ruke da vidi jesu li ponijeli šećer. Momci nisu imali šećera, ali Annika je odmah otrčala u kuhinju i iznijela dva komada rafinisanog šećera.

A Pipi je nastavila pisati i pisati. Konačno je pismo bilo spremno. Jedino nije bilo koverte, ali Tomi nije bio previše lijen da joj donese kovertu od kuće. Doveo je i Marka. Pipi je na koverti napisala svoje puno ime i prezime: “Fröken Peppilotta Duga Čarapa, Vila “Pile”.

– Šta piše u vašem pismu? – upitala je Anika.

"Otkud znam", odgovorila je Pipi, "još ga nisam dobila."

I baš tada je poštar prošao pored kuće.

"Kakva je sreća", rekla je Pipi, "poštara sretneš baš u trenutku kada treba da primiš pismo."

Istrčala mu je u susret.

“Molim vas, odnesite ovo pismo Pipi Duga Čarapa”, rekla je. – Ovo je veoma hitno.

Poštar je prvo pogledao pismo, a zatim Pipi.

"Zar ti nisi Pipi Duga Čarapa?" – iznenadio se.

- Naravno da sam ja. Ko bih drugi trebao biti? Da li bi to mogla biti kraljica Abesinije?

"Ali zašto onda ne uzmete ovo pismo za sebe?" - upitao je poštar.

– Zašto ja ne uzmem ovo pismo? – upitala je Pipi. „Šta misliš, sad moram sebi da dostavljam pisma?“ Ne, ovo je previše. Svako je svoj poštar. Zašto onda postoje mailovi? Tada ih je lakše sve odmah zatvoriti. Nikada u životu nisam čuo ovako nešto! Ne, draga, ako se ovako ponašaš prema svom poslu, nikad nećeš postati upravnik pošte, to ti sigurno kažem.

Poštar je odlučio da je bolje da se ne petlja s njom i uradi ono što je tražila od njega. Prišao je poštanskom sandučiću koji je visio pored kapije i ubacio pismo u njega. Prije nego što je pismo stiglo da padne na dno kutije, Pipi ga je izvukla nevjerovatnom žurbom.

„Oh, samo umirem od radoznalosti“, rekla je, okrećući se Tomiju i Aniki. – Pomislite, dobio sam pismo!

Svo troje djece sjelo je na stepenice terase, a Pipi je otvorila kovertu. Tommy i Annika čitali su joj preko ramena. Na velikom listu papira pisalo je:

"Evo", rekla je Pipi trijumfalno, "u mom pismu stoji isto ono što si ti napisao svojoj baki, Tomi." Dakle, ovo je pravo pismo. Pamtit ću svaku riječ do kraja života.

Pipi je pažljivo presavijala pismo, vratila ga u kovertu i stavila kovertu u jednu od bezbrojnih fioka stare velike sekretarice koja je stajala u njenoj dnevnoj sobi.

Jedna od najzanimljivijih stvari na svijetu, prema Tommyju i Anniki, bila je pogledati blago koje je Pipi držala u ovim kutijama. S vremena na vrijeme, Pipi je svojim prijateljima poklanjala neke od ovih neprocjenjivih stvari, ali njihove zalihe, očigledno, nikada nisu nestale.

"U svakom slučaju", rekao je Tommy kada je Pipi sakrila pismo, "tu si napravio divlji broj grešaka."

„Da, trebao bi ići u školu i naučiti bolje pisati“, podržala je Anika brata.

"Ne, ponizno hvala", odgovorila je Pipi, "jednom sam provela cijeli dan u školi." A tokom tog dana u mene se naguralo toliko znanja da još ne mogu da dođem sebi.

„A za nekoliko dana imaćemo ekskurziju“, rekla je Anika, „ići će ceo razred.“

"Ovo je strašno", uzviknula je Pipi i od tuge pregrizla pletenicu, "jednostavno strašno!" I ne mogu da idem na izlet sa tobom samo zato što ne idem u školu? Je li ovo pošteno? Ljudi misle da mogu uvrijediti osobu samo zato što ne ide u školu ili ne zna tablicu množenja.

"Množenje", ispravila je Annika.

– A ja kažem – množenje.

– Hodaćemo celu milju. „Pravo kroz šumu, a onda ćemo se igrati na čistini“, rekao je Tomi.

- Užasno! – ponovila je Pipi.

Sljedećeg dana vrijeme je bilo tako toplo i sunce je sijalo tako jako da je svoj djeci u ovom gradu bilo veoma teško da sjede za svojim stolovima. Učiteljica je širom otvorila sve prozore i svež prolećni vazduh je ušao u učionicu. Ispred škole bila je velika breza, a na njenom vrhu je sjedio čvorak i pjevao tako radosno da su Tomi, Anika i sva djeca slušali samo njegovo pjevanje i potpuno zaboravili da je 9x9=81.

Odjednom je Tommy skočio uvis od čuđenja.

- Gledajte, gospođice! – uzviknuo je i pokazao na prozor. - Eno Pipi.

Oči svih odmah su se uputile na mjesto na koje je Tommy pokazao. I zaista, Pipi je sjedila visoko na brezi. Našla se skoro na prozoru, jer su grane breze počivale na okvirima.

- Zdravo gospođice! - vikala je. - Zdravo momci!

„Dobar dan, draga Pipi“, odgovorila je dama. - Treba li ti nešto, Pipi?

„Da, htela sam da te zamolim da mi baciš malo množenja kroz prozor“, odgovorila je Pipi. – Samo malo, samo da odemo na ekskurziju sa svojim razredom. A ako nađete neka nova pisma, pošaljite ih i meni.

- Možda bi mogao da dođeš u naš čas na minut? – upitala je učiteljica.

- Ne, ne, cevi! – odlučno je rekla Pipi i udobno se sjela na granu, naslonivši se leđima na deblo. – Vrti mi se u glavi na času. Vazduh ti je toliko gust od učenja da bi ga mogao rezati nožem. Slušajte, gospođice", Pipin glas je zvučao pun nade, "možda će malo ovog učenog zraka izletjeti kroz prozor i pogoditi me?" Tačno dovoljno da mi dozvolite da idem s vama na ekskurziju?

„Sasvim je moguće“, rekla je gospođa i nastavila čas aritmetike.

Djeca su bila veoma zainteresirana da gledaju Pipi kako sjedi na brezi. Uostalom, svi su od nje dobili slatkiše i igračke tog dana kada je išla u kupovinu. Pipi je, naravno, kao i uvijek, povela gospodina Nilssona sa sobom, a momci su umrli od smijeha, gledajući ga kako skače s grane na granu. Na kraju je majmunu dosadilo skakanje po brezi, pa je skočila na prozorsku dasku, a odatle se u jednom skoku popela na Tomiju glavu i počela ga čupati za kosu. Ali onda je učitelj rekao Tomiju da skine majmuna s glave, jer je Tomi samo trebao podijeliti 315 sa 7, a to se ne može učiniti ako majmun sjedi na tvojoj glavi i vuče te za kosu. U svakom slučaju, to ometa lekciju. Prolećno sunce, čvorak, pa Pipi i gospodin Nilsson - ne, ovo je previše...

„Postali ste potpuno glupi“, rekao je učitelj.

- Znate šta, gospođice? - viknula je Pipi sa svog drveta. “Da budem iskren, danas apsolutno nije dobar dan za reprodukciju.”

„I prolazimo kroz podjelu“, rekla je gospođa.

- Na dan kao što je danas, ne možete uopšte da pravite "uživanje", osim možda "zabavu".

„Možete li mi objasniti“, pitala je učiteljica, „kakva je ovo vrsta „zabavnog“ predmeta?

„Pa nisam baš dobra u zabavi“, odgovorila je Pipi postiđeno i, uhvativši se nogama za granu, objesila se naopačke, tako da su joj crvene pletenice skoro dotakle travu. „Ali znam jednu školu u kojoj ne rade ništa osim „zabave“. U rasporedu piše: „Svih šest lekcija su zabavni.

„Shvatam“, reče učiteljica. -Gde se nalazi ova škola?

Bilješke

Milja je mjera udaljenosti u raznim zemljama; kopnena milja – 1.609 km.

Kraj besplatnog probnog perioda.

Draga djeco i dragi odrasli!

Teško je zamisliti da postoje djeca koja su odrasla i odrasla a da nisu ni znala za postojanje Pipi Duge Čarape!

Da pitam, zašto Pipi? Na kraju krajeva, ova devojka je Pipi!

Naime, već najmanje dvije generacije djece i odraslih u našoj zemlji navikli su da čudesnu, veselu crvenokosu djevojčicu u različitim čarapama, junakinju priče Astrid Lindgren, zovu upravo tako – „Pipi“. Međutim, pisac je zove "Pipi", da, jer je ovo ime izmislila kćerka Astrid Lindgren Karin, koja ju je zamolila da joj ispriča o Pipi Duga Čarapa.

Ove godine, 14. novembra, navršava se 105 godina od rođenja ovog slavnog pisca i smatrali smo da je ovo sjajan povod da se pravda vrati.

Pipi. Zdravo zdravo! -viknula je Pipi mašući svojim ogromnim šeširom.- Jesam li imao vremena za reprodukciju?Pipi je, ne čekajući da bude pozvana, odjurila do prazne klupe.

Freken . Dobrodošla u školu, mala Pipi! Nadam se da ćete uživati ​​ovdje i naučiti puno.

Pipi. Da, nadam se da ću imati božićne praznike, zato sam i došao. Pravda na prvom mestu!

Freken . Ako mi prvo kažeš svoje puno ime, upisaću te u školu.

Pipi. Moje ime je Pippilotta Viktualia Rulgardina Krusmunta Ephraimsdotter Duga Čarapa. Ja sam kćerka kapetana Efraima Duge Čarape, koji je nekada bio grom mora, a sada je crnački kralj. U stvari, Pipi je moje umanjeno ime, jer je tata mislio da je ime Pipilota jako dugo za izgovor.

Freken . To je to, pa onda ćemo i tebe zvati Pipi. Pa, šta ako sada malo testiramo vaše znanje? Ti si velika djevojka i vjerovatno već nešto znaš. Možda možemo početi s aritmetikom? Pa, Pipi, možeš li mi reći koliko je 7 plus 5?

Pipi. (iznenađen i nezadovoljan)Ne, ako to ni sami ne znate, nemojte misliti da ću vam reći!

Sva djeca su užasnuto pogledala Pipi.

Freken . Pipi, ne možeš tako odgovoriti u školi. Ne možete reći "vi" spremačici, morate je oslovljavati sa "gospođice"

Pipi. Oprostite mi, molim vas, nisam to znao. Neću to više reći.

Freken . Nadam se da nije, onda ću vam reći da je 7 plus 5 12.

Pipi. Vau, znaš i sam, zašto me onda pitaš? Oh, kakva sam ja budala, jer sam ti opet rekao "ti". Izvini.

Freken . Pa, Pipi, šta misliš da je 8 plus 4?

Pipi. Otprilike 67

Freken . Naravno da nije, 8 plus 4 je 12.

Pipi. Eh, ne, draga moja stara, neće tako stvari, - I sami ste nedavno rekli da će 7 plus 5 biti 12. Šta god da je, reda treba da bude i u školi. I općenito, ako ste toliko oduševljeni svim ovim glupostima, zašto se ne stavite u ćošak i ne računate? Zašto nas ne ostaviš na miru da se igramo? Ne, hajde, sad opet govorim "ti"! Ali zar ne možeš da mi oprostiš samo ovaj poslednji put? I trudiću se da ovo bolje zadržim u sjećanju.

Freken . Ja ću to učiniti. Sada, Pipi, pogledaj kako druga djeca odgovaraju. Tommy, možeš li mi odgovoriti na ovo pitanje: ako Lisa ima 7 jabuka, a Axel 9, koliko jabuka imaju zajedno?

Pipi. Da, da, reci mi Tomi, a ujedno mi možeš odgovoriti na ovo pitanje: ako Lizu boli stomak, a Aksel još jače boli stomak, ko je za to kriv i gde su pogrešili?

Freken. (pokušala se pretvarati da ništa nije čula)Pa, Anika, evo ti primjera: Gustav je bio na ekskurziji sa školskim drugovima. Imao je 1 krunu i kada se vratio kući ostalo mu je 7 ruda. Koliko je novca potrošio?

Pipi. Zašto je ovo još uvijek potrebno? Bolje mi reci zašto je tako razbacio novac i da li je njime kupio limunadu i da li je dobro oprao uši pre nego što je otišao od kuće?

Freken . Pa, Pipi, možda ćeš više voljeti čitati.(Gospođica je izvadila sljedeću sliku, na kojoj je bila zmija). Pogledajte ovu sliku i slovo ispred nje, slovo se zove "z".

Pipi. Kad smo kod zmija, nikada neću zaboraviti džinovsku zmiju s kojom sam se jednom borio u Indiji. Vjerovali ili ne, bila je to tako strašna zmija! Četrnaest metara dugačak i bijesan kao bumbar. I svaki dan je jeo pet Indijanaca, a za desert dvoje male djece. I kad je jednom dopuzao do mene i hteo da me pojede za desert, već se umotao oko mene - crash-x-x... Ali "ko se poslednji smeje smeje se", rekoh, a kad sam ga udario u glavu - bum , - i onda sikće - yuuyu-yuuyych... I onda mu dam opet - bum... I on je umro tu. Ovako ispada, ovo je slovo "z", jednostavno je neverovatno!

Freken . - Šta ako umesto čitanja otpevamo pesmu! - predložila je.

Sva su djeca ustala i stala za svoje stolove, osim Pipi, koja je još ležala na podu.

Pipi. Ti pjevaj, a ja ću se malo odmoriti. Previše učenja je štetno.

Freken . Pipi, prelaziš sve granice!

Pipi. Pa dobro, ali pevaću šta hoću!(pjeva pjesmu uz soundtrack Yard Wizards - Pipi Duga Čarapa)

Freken . Djeco, idite u školsko dvorište, udahnite malo svježeg zraka, a ja ću malo nasamo razgovarati s Pipi.

Pipi. Znate šta ja mislim, gospođice, bilo je prokleto zabavno doći ovdje i vidjeti kako vam je ovdje. Ali mislim da ne želim ponovo da idem u ovu školu. Srediću to nekako sa božićnim praznicima. Ovdje ima previše jabuka, zmija i svašta! U

Samo mi se zavrtjelo u glavi. Nadam se, gospođice, da se nećete previše uznemiriti zbog ovoga?

Freken. Naravno, bio sam uznemiren, a najviše zbog toga što ti, Pipi, ne želiš ni da pokušaš da se ponašaš kako treba.

Pipi. - Jesam li se loše ponašao? Dakle, eto, ni sam to nisam znao! Vidite, gospođice, kad vam je majka anđeo, a otac crni kralj, a vi cijeli život plovite po morima, kako se onda znate ponašati u školi među svim ovim jabukama i zmajevima?

Freken . Razumijem i nisam više uznemiren. Znaš, Pipi, možda se možeš vratiti u školu kad budeš malo starija.

Pipi. Čini mi se da ste prokleto ljubazni, gospođice. Zbogom!

(Pipi je pobjegla, a djeca su utrčala u učionicu.)

Tommy. Gospođice, mislite li da će se Pipi vratiti u školu?

Freken . Ne znam, možda nikada ne možete biti sigurni ni u šta kada je Pipi u pitanju. Hajde, momci, nastavimo čas u školskoj bašti.

Ja sam crvenokosa devojka u dugim čarapama,
Moj dom, nemoj se smijati! "Pileća" vila!
Cipele su smiješne, ali sa štiklama,
Pege, pletenice - veoma sam lepa!
svuda sa sobom nosim kofer,
Istrošen od godina lutanja po svijetu.
Neka neko misli da je to samo smeće,
Koja iz nekog razloga zvoni kao novčić.

Hoćeš li da ti u hodu napravim salto?
I odmah ću napraviti split.
Imajte na umu da sam veoma moderna osoba,
Usput, ja sam Pipi! Mislim da je kul!

- Zašto se povlačiš kao rak?

- Zašto klonem kao jastog? – upitala je Pipi. – Kao da živimo u slobodnoj zemlji, zar ne? Zar ne može svako da hoda kako želi? I generalno, ako želite da znate, svi ovako hodaju u Egiptu, i to nikoga ne iznenađuje.

- Kako znaš? – upitao je Tomi. – Niste bili u Egiptu.

- Kako?! Nisam bio u Egiptu?! – ogorčena je Pipi. – Dakle, izbacite to iz glave: bio sam u Egiptu i generalno proputovao sam ceo svet i video mnogo raznih čuda. Vidio sam smješnije stvari od ljudi koji se povlače poput rakova. Pitam se šta biste rekli da hodam ulicom na rukama, kao što to rade u Indiji?

- Lagaće! - rekao je Tomi.

Pipi je razmišljala na trenutak.

"Tako je, lažem", rekla je tužno.

- Potpuna laž! – potvrdi Anika, konačno odlučivši da ubaci reč.

„Da, to je potpuna laž“, složila se Pipi, postajući sve tužnija. “Ali ponekad počnem da zaboravljam šta se dogodilo, a šta nije.” I kako možete zahtijevati da djevojčica, čija je majka anđeo na nebu, a otac crni kralj na ostrvu u okeanu, uvijek govori samo istinu? A osim toga”, dodala je, a cijelo njeno pjegavo lice zablistalo, “u cijelom Belgijskom Kongu nema osobe koja bi rekla barem jednu istinitu riječ.” Svi tamo leže po ceo dan. Leže od sedam ujutro do zalaska sunca. Dakle, ako te ikad slučajno slažem, ne bi trebao biti ljut na mene. Živeo sam u istom tom Belgijskom Kongu veoma dugo. Ali još uvek možemo da sklapamo prijateljstva! zar ne?

- Ipak bi! - uzviknuo je Tomi i odjednom shvatio da se ovaj dan sigurno neće nazvati dosadnim.

„Zašto ti, na primjer, ne dođeš i doručkuješ sada sa mnom?“ – upitala je Pipi.

"Stvarno", rekao je Tomi, "zašto to ne bismo uradili?" Otišao!

- To je odlično! – vrisnula je Anika. - Idemo brzo! Idemo!

„Ali prvo te moram upoznati s gospodinom Nilssonom“, shvati Pipi.

Na te riječi, majmunčić je skinuo šešir i ljubazno se naklonio.

Pipi je gurnula oronulu kapiju, a djeca su krenula šljunčanom stazom pravo do kuće. U vrtu su bila ogromna stara mahovina, samo stvorena za penjanje. Sva trojica su izašla na terasu. Tamo je stajao konj. Sa glavom u činiji za supu, žvakala je zob.

- Slušaj, zašto tvoj konj stoji na terasi? – začudi se Tomi. Svi konji koje je ikada vidio živjeli su u štalama.

„Vidiš“, počela je Pipi zamišljeno, „u kuhinji bi joj samo smetala, a u dnevnoj sobi bi joj bilo neprijatno – tamo je previše nameštaja.“

Tomi i Anika pogledali su konja i ušli u kuću. Osim kuhinje, u kući su bile još dvije prostorije - spavaća i dnevna soba. Ali, očigledno, Pipi se čitavu nedelju nije ni setila čišćenja. Tomi i Anika su se oprezno osvrnuli da vide da li crnački kralj sedi u nekom uglu. Na kraju krajeva, nikada u životu nisu vidjeli crnog kralja. Ali djeca nisu našla tragove ni tate ni mame.

– Živite li ovde sasvim sami? – sa strahom je upitala Anika.

- Naravno da ne! Živimo nas troje: gospodin Nilsson, konj i ja.

– A ti nemaš ni oca ni majku?

- Pa da! – radosno je uzviknula Pipi.

– Ko vam uveče kaže: „Vreme je za spavanje“?

– govorim sebi. Najprije kažem sebi vrlo nježnim glasom: “Pipi, idi u krevet.” A ako ne poslušam, onda to striktno ponavljam. Kad ovo ne pomogne, osjećam se jako loše zbog sebe. To je jasno?

Tomi i Anika to nisu mogli razumjeti, ali su onda pomislili da možda i nije tako loše.

Djeca su ušla u kuhinju i Pipi je zapjevala:

Stavite tiganj na šporet!

Peći ćemo palačinke.

Ima i brašna, i soli, i putera,

Uskoro ćemo jesti!

Pipi je izvadila tri jaja iz korpe i, bacajući ih preko glave, razbijala jedno za drugim. Prvo jaje poteklo joj je pravo na glavu i prekrilo joj oči. Ali uspjela je spretno uhvatiti drugu dvojicu u lonac.

„Uvek su mi govorili da su jaja veoma dobra za kosu“, rekla je trljajući oči. – Sad ćete vidjeti kako će mi brzo početi rasti kosa. Čuj, već škripe. U Brazilu niko ne izlazi napolje a da ne namaže glavu jajetom. Sjećam se da je tamo bio jedan starac, tako glup, da je pojeo sva jaja umjesto da ih sipa po glavi. I postao je toliko ćelav da je kada je izašao iz kuće nastao pravi metež u gradu, pa su morali biti pozvani policijski automobili sa zvučnicima da zavedu red...

Pipi je progovorila i istovremeno iz šerpe izvadila ljusku jajeta koja je u nju pala. Zatim je skinula četku sa dugačkom drškom koja je visila o ekseru i počela njome da tuče testo tako snažno da je prskalo po zidovima. Ono što je ostalo u šerpi je sipala u tiganj koji je dugo bio na vatri. Palačinka je odmah porumenila sa jedne strane, a ona ju je bacila u tiganj, tako spretno da se prevrnula u vazduhu i srušila se nazad sa nekuvanom stranom. Kada je palačinka ispečena, Pipi ju je bacila preko kuhinje pravo na tanjir koji je stajao na stolu.

- Jedi! - vikala je. - Jedite brzo pre nego što se ohladi.

Tomi i Anika nisu morali da se pitaju i ustanovili su da je palačinka veoma ukusna. Kada je hrana bila gotova, Pipi je pozvala svoje nove prijatelje u dnevnu sobu. Osim komode sa ogromnim brojem malih fioka, u dnevnoj sobi nije bilo drugog nameštaja. Pipi je počela jednu po jednu otvarati fioke i pokazivati ​​Tomiju i Aniki svo blago koje je čuvala.

Bilo je rijetkih ptičjih jaja, neobičnih školjki i šarenih morskih kamenčića. Tu su bile i rezbarene kutije, elegantna ogledala u srebrnim okvirima, perle i mnoge druge sitnice koje su Pipi i njen otac kupili tokom putovanja po svijetu. Pipi je odmah htjela svojim novim prijateljima pokloniti nešto za pamćenje. Tomi je dobio bodež sa sedefnom drškom, a Annika kutiju sa mnogo, mnogo puževa urezanih na poklopcu. U kutiji je bio prsten sa zelenim kamenom.

„Sada uzmi svoje poklone i idi kući“, iznenada je rekla Pipi. „Uostalom, ako ne odeš odavde, sutra nećeš moći ponovo doći k meni.” I to bi bila velika šteta.

Tomi i Anika su bili istog mišljenja i otišli kući. Prošli su pored konja, koji je već pojeo svu zob, i istrčali kroz baštensku kapiju. Gospodin Nilsson im je na rastanku mahnuo šeširom.

Kako Pipi ulazi u tuču

Sledećeg jutra Anika se probudila veoma rano. Brzo je skočila iz kreveta i prišuljala se bratu.

"Probudi se, Tommy", šapnula je i rukovala se s njim. - Probudi se, idemo brzo do one čudne devojke u velikim cipelama.

Tommy se odmah probudio.

„Znate, čak sam i u snovima osećao da nas danas čeka nešto veoma zanimljivo, iako se nisam sećao šta tačno“, rekao je skidajući pidžamu.

Oboje su otrčali u kupatilo, oprali se i oprali zube mnogo brže nego inače, odmah se obukli i, na majčino iznenađenje, punih sat vremena ranije nego inače, sišli dole i seli za kuhinjski sto, izjavivši da žele da odmah popijete čokoladu.

-Šta ćeš ovako rano? - pitala je mama. -Zašto se toliko žuriš?

„Idemo kod devojke koja se nastanila u susednoj kući“, odgovorio je Tomi.

“A možda ćemo tamo provesti cijeli dan!” – dodala je Annika.

Baš tog jutra, Pipi se spremala da ispeče somun. Zamijesila je puno tijesta i počela ga razvaljati pravo po podu.

Videvši momke kako sede na kapiji, zastala je i upitala:

- Reci mi, moj tata nije prošao ovde?

– Kako on izgleda, tvoj tata? – upitala je Pipi. - Ima plave oči?

„Da“, rekla je devojka.

– On je prosečne visine, nije ni visok ni nizak...

“Da, da...” potvrdila je djevojka.

- U crnom šeširu i crnim čizmama...

- Da da!

- Ne, nismo ga videli! Djevojka se napućila i bez riječi nastavila dalje.

- Sačekaj! – viknula je Pipi za njom. - Da li je ćelav?

- Ne, nije ćelav.

"Onda je veoma srećan!" – Pipi se nasmijala i ispljunula zrnca.

- A uši mu vise do ramena kao krigle?

“Ne”, rekla je djevojka i okrenula se. – Da li ste ikada videli osobu sa takvim ušima?

- Ne, nismo ih videli, takvi ljudi ne postoje. "Barem u našoj zemlji", dodala je Pipi nakon pauze. – U Kini je druga stvar. Jednom sam u Šangaju vidio Kineza s toliko velikim ušima da su mu služile kao ogrtač. Ponekad bi pljusnuo pljusak, Kinezi bi mu prekrili uši - i sve je bilo u redu: bio je topao i suv. A kada je za vreme kiše sreo prijatelje i poznanike, pokrio ih je ušima. Tako su sjedili i pjevali svoje tužne pjesme dok kiša nije prošla. Ovaj Kinez se zvao Hai-Shang. Trebali ste vidjeti kako je ujutro žurio na posao. Uvek je doleteo bukvalno u poslednjem trenutku jer je voleo da spava. Istrčao je na ulicu, raširio svoje ogromne uši, vetar ih je naduvao kao jedra, i vozio Hai-Shanga neverovatnom brzinom...

Devojčica je slušala Pipi otvorenih usta, a Tomi i Anika su čak prestali da žvaću kruške.

"Hai-Shang je imao toliko djece da ih nije mogao ni izbrojati", nastavila je Pipi. - Najmlađi se zvao Petar.

– Da li se ovaj kineski dječak zvao Peter? – sumnjao je Tomi. - Ne može biti!

"To je rekla Hai-Shangova žena." Kinesko dijete se ne može zvati Peter, rekla je mužu. Ali Hai-Shang je bio nevjerovatno tvrdoglav. Želio je da se njegov najmlađi sin zove Petar, i ništa drugo. Toliko se naljutio da je sjeo u ćošak, pokrio se ušima i sjedio dok se njegova jadna žena nije predala i dječaku nazvala Petar...

- Vau! – prošaputala je Anika.

“Peter je bio najrazmaženije dijete u cijelom Šangaju i bio je toliko hirovit za vrijeme obroka da je njegova majka pala u očaj. Znate da u Kini jedu lastavičja gnijezda. A onda mu je majka jednog dana dala pun tanjir lastavičjih gnezda i nahranila ga kašikom, govoreći: „Jedi, Peterchen, poješćemo ovo gnezdo za tatu!“ Ali Peter je čvrsto stisnuo usne i odmahnuo glavom. A kada je Hai-Shang ugledao svog najmlađeg sina kako jede, postao je toliko bijesan da je naredio da Peteru ne daju ništa drugo dok ne pojede ovo gnijezdo "za tatu". I već sam vam rekao da je Hai-Shang znao kako da insistira na svom. I tako su počeli da kuvaju ovo gnezdo za Petra svakog dana od maja do oktobra. Četrnaestog jula, Hai-Shangova majka ga je zamolila da da Peteru dvije ćufte. Ali otac je bio neumoljiv.

„Ovo su sve gluposti“, iznenada je rekla čudna devojka.

"To je tačno ono što je Hai-Shang doslovno rekao", potvrdila je Pipi, nimalo posramljena. „Ovo su sve gluposti“, rekao je, „dečak može da pojede ovo lastavičje gnezdo, samo treba da mu slomite tvrdoglavost“. Ali kada je Petru ponuđeno gnijezdo, samo je stisnuo usne.

- Kako je ovaj dječak živio ako ništa nije jeo od maja do oktobra? – iznenadio se Tomi.

- Ali nije preživeo. Umro je 18. oktobra, "iz čiste tvrdoglavosti", kako je rekao njegov otac. Devetnaestog je sahranjen. A dvadesetog oktobra uletela je lastavica i snela jaje u samo gnezdo koje je još ležalo na stolu. Dakle, ovo gnijezdo je dobro došlo i nije se desila nevolja”, završila je Pipi zadovoljno.

Povratak